Насловна Колумне Двије уре културе

Двије уре културе

0
ПОДИЈЕЛИ

На питање колико ће страница имати мој први роман, проф. Пантић ми је 2007. г. рекао да 300 страница треба заслужити! Добро сам запамтио лекцију. Морамо бити одговорни кад потражујемо туђу пажњу, јер је времена што га има публика све мање, а наоко занимљивих дивертимената – све више. Роман „Лутајући Бокељ“, који почиње реченицом „Још увијек мислим на српском“, добио је 6 књижевних награда и до сада је, на 375 страна, штампан у 8 издања.

Barka puna knjiga Двије уре културе

Али је мање о томе ријеч. Више је о искуству што сам га с обале убрао на Међународни дан матерњег језика. Шта се догодило?

У организацији осам НВО с ћириличним печатом, у Херцег Новом је одржан – жанровски је тешко одредити шта – но вапај групе мале али одабране спрам тренутног положаја српског језика у Републици у којој већина становништва декларативно прича српским језиком.

Пред малобројном публиком у дворани окићеној килограмима најквалитетније врсте мимозиног цвијета (јер је у току 46. Празник мимозе), наступило је 7 говорника. „Драги Бокељи, уважени господине генерални конзуле Републике Србије, предсједниче општине“… официјелно су отпочињали, како је већ ред, и – листом читали.

Сишавши из Црне Горе, професори и универзитески професори из Никшића, и ини – читали су и читали, док је вријеме пролазило, а народ се питао докле? Зар се читати не може и код куће? Зар универзитетски професори не би требало да грме казујући? Посебно на теме о којима и врапци цвркућу?

Нека ово буде право мјесто да се коначно лупи шаком о сто и каже како је недопустиво постало читати с бине, јер: ако се неко сматра достојним наступа на промоцији/скупу/трибини/академији он мора да говори из главе, иначе није заслужио да у очима и ушима множине постоји уопште – сјетимо се лекције добијене на почетку. Нико, али нико не смије да злоупотребљава публику тако што ће трајати на сцени бесконачно, него мора да има унутрашњи сат, у складу с овом логиком – таман да је организатор погријешио па позвао 100 учесника, свак понаособ нека се уклопи у временски рам од уре културе. Зашто? Зато што треба заслужити пажњу (и) од 60 минута.

Заиста не мислим да су у Херцег Новом професори и универзитетски професори положили важан испит. Показали храброст јесу тиме што су успркосили режиму који се све више идејама конектује али и дјелом уграђује у глобални фашизам наших дана, али су истовремено криви за рак који је захватио некад цијењену институцију књижевне вечери, или трибине, свеједно. Публика, удављена, одлази.

Нико ко стане пред народ да би га чуо на српском, више да не чита. Само онај ко може да прича из главе заслужио је да му се поклони пажња. Времена је све мање. Одзвонило је архаичном обдржавању српства.

Херцегновске ћириличне двије уре културе да пођу у заборав. Итекако се о српском језику и ћирилици може на занимљив начин. Подмладимо публику. Причајмо уживо.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here