Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

3
ПОДИЈЕЛИ

По међународном праву, геноцид је кад неко по унапријед смишљеном плану уништи одређену етничку групу, затре јој ген. Да су Младић, Караџић, српски војни команданти и политичари у јулу 1995.године хтјели да униште муслимане у Сребреници они би прво уништили њихов животно највиталнији и репродуктивни дио – жене и дјецу.

Они не само да их нису уништили, већ су Младићеви војници све муслиманке, њихову дјецу и мушкарце који нису били војници организовано превезли до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана.

Није забиљежен ниједан случај силовања, што је, с обзиром на околности – хаос који је у то вријеме владао у Подрињу, број српских војника и „непријатељских“ жена на тако малом простору и атмосферу крви, злочина и освете – невјероватан податак.

Никада се у новијој историји ратовања није догодило да је у руке једне војске пало толико жена непријатељске стране, а да се нису догодила масовна силовања.

Витешко понашање Младићевих војника има посебну тежину ако се имају у виду масовна силовања и убиства Српкиња од стране муслимана прије јулских догађаја у Сребреници. Не само у Подрињу, него на читавој територији БиХ која се налазила под контролом војске Алије Изетбеговића.

alija izetbegovic1 Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

Само у Сарајеву постојало је скоро стотину „кућа за забаву“ муслиманских војника у којима су српске дјевојке и млађе жене мјесецима, а неке и годинама, држане као робиње. Међу њима је било и дјевојчица од 13 година. Из логора-јавних кућа пуштане су углавном тек кад би остале трудне, у осмом мјесецу трудноће, „да рађају младе муџахедине“.

Одлука Међународног суда правде у којој се успут констатује да је у Сребреници почињен геноцид, донесена је на основу пресуда Хашког трибунала.

А, те пресуде Хашког трибунала изречене су на основу свједочења свједока-сарадника Хрвата Дражена Ердемовића, криминалца који је признао да је убио најмање 120 људи, којем је пресуђено да је убио најмање 70 људи и који је за те злочине осуђен на само пет година затвора.

И одмах пуштен на слободу. Као награду за лажно свједочење.

Лажни свједок, лажна пресуда и лажни геноцид.

Анализа свих бројки, изјава свједока, података до којих су дошли чланови Комисије Владе РС и података из предмета Хашког трибунала, показује да је у јулу 1995. године стријељано неколико стотина, највише до 1.000 муслиманских војника.

У Књизи несталих Међународног Црвеног крста 2005. године било је 6.610 муслимана из Сребренице.

За њих 3.381 наведено је само име и презиме, без датума рођења и других података на основу којих би било могуће утврдити њихов идентитет.

Ако се одбије тих 3.381, остаје 3.000 убијених.

Породице из Сребренице су Црвеном крсту пријавиле нестанак 10.000 најмилијих. Испоставило се да су 2.000 захтијева дупликати, док се чак 5.000 пријава односило на лица која су Сребреницу напустила прије јула 1995. године.

Опет остаје 3.000 страдалих – Орићевих војника који су углавном погинули у борби против надмоћнијих српских снага.

У спомен комплексу у Поточарима, сахрањени су сви муслимани убијени од 1991. до 1995. године, чак и они који су умрли природном смрћу.

На споменику црно на бијело пише да ту нису сахрањени само погинули муслимани из Сребренице већ из најмање 13 општина: Сребренице, Сарајева, Бијељине, Сокоца, Братунца, Власенице, Хан Пијеска, Фоче, Вишеграда, Зворника, Сребреника, Угљевика и Рогатице.

srebrenica falsifikat Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

Наравно, поставља се и питање откуд у јулу 1995.године у заштићеној зони Сребреница, која је морала да буде демилитаризована, војно способни мушкарци из сто километара удаљених Сарајева, Фоче или Бијељине?

Сигурно је да у Сребреницу нису дошли из туристичких разлога. Тешко да би се могло прихватити и објашњење да су се ту „склонили“ од српског терора. Јер, зашто би неко из Бијељине, Власенице, Угљевика, Зворника или Сребреника умјесто у комшијску Тузлу, у којој уопште није било борбених дејстава, бјежао у опкољену Сребреницу, која је била изолована у дубини територије под контролом ВРС!?

Остаје само једна могућност: већина тих људи је у Сребреницу дошла да ратују, да се придруже јединицама Насера Орића, које су затрле живот у више од 130 српских села.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном свједочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800, а вјероватно и свих 1.200 Сребреничана, који су убијени у међусобним обрачунима.

У Поточарима су уписана и имена многих муслимана за које Авдић зна да нису страдали у рату. Они живе у иностранству, а њихове породице примају пензију, као породице погинулих бораца.

„Сенад Нукић, син Хасе, живи у САД, чак сам био код њега у посјети. Зијад и Азем Салиховић живе у Данској, с њима сам се чуо преко компјутера, Сенад Ахметовић је са мајком у Њемачкој, чини ми се да је Неџад Мујкић у Норвешкој, имао сам и његов број телефона. Жив је Сенад Ахметовић, син Кирама и многи други„, пише Авдић, који се и сам дуго налазио на списку „жртава српског геноцида“.

У комплексу у Поточарима уписана су и имена дјеце која су у љето 1995. године убијена на фудбалском игралишту у Сребреници, а које су побили муслимани.

„У априлу 1995. године од Алије Изетбеговића из Сарајева дошла је наредба да се неки посао одради како би дошао НАТО и тај посао је уствари био што је Насер Орић дао наредбу Муји Манџићу, који је сада капетан и живи у Санском Мосту, а који је брат Смаје Манџића, да минобацачем 120 милиметара гађа игралиште средњошколског центра у Сребреници у моменту када су дјеца одржавала турнир у фудбалу. Мујо је ту наредбу извршио и гранате су убиле око 80 дјеце, а било је и доста рањених. Послије тога су оптужени Срби да су они бацили гранате, јер су српски положаји били одмах изнад положаја на којима се налазио Мујо“, пише у ратном дневнику Самира Авдића.

srebrenica ljiljana bulatov Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

У извјештају о паду Сребренице који је Главни штаб муслиманске војске поднио парламенту Федерације БиХ тврди се да је Армија БиХ у „операцији Сребреница“ имала губитке од 2.300 бораца. И они се сада налазе на списку „жртава геноцида“.

У књизи „Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид“, штампаној у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице прије 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. И они су међу „жртвама геноцида“.

Португалски званичник, директор УНМО-а Карлос Мартинс Бранко је 1998. године написао да је 2.028 муслимана из Сребренице погинуло у борби са ВРС, али да сви они нису погинули у јулу 1995. године него „у три године жестоког ратовања“.

У тексту под насловом „Голготу преживио сваки трећи“, који је 17. јула 2005. године објавио у сарајевском „Ослобођењу“, Шефко Хоџић тврди да је само 13. јула 1995. у гранатирању колоне од десетак хиљада муслиманских војника, која се под борбом пробијала према Тузли, код села Каменица „погинуло и рањено више стотина Сребреничана“, а да је сљедећег дана на Снагову, у борби прса у прса против српске војске, погинуло на стотине муслиманских војника!

Два дана касније дошло је до битке на Крижевачким њивама, у којој је према извјештају комисије Владе РСК, која је утврђивала истину о догађајима у Сребреници, погинуло око 400 српских и знатно више муслиманских војника.

На основу чињеница до којих су дошли истражитељи Хашког трибунала, судија тог суда Патриша Валд закључила је да је у јулу 1995. године у Сребреници било око 37.000 муслимана. У августу 1995. године активисти Свјетске здравствене организације у Тузли регистровали су 35.632 избјеглице из Сребренице.

Овим пописом није обухваћено око 3.000 мушкараца који су се у вријеме пописа налазили на фронту. Ако се од укупног броја регистрованих становника Сребренице одузме број оних који су избјегли у Тузлу и број војника који су у том тренутку били на фронту добије се податак да је „геноцид у Сребреници“ преживјело више од 38.600 муслимана.

Више него што их је живјело у Сребреници.

Ако се овом броју дода „7.000 до 8.000 жртава геноцида“ добије се број од 46.600 до 47.600 становника Сребренице.

Противно логици, здравом разуму и свим природним законима.

Из ових података се види колико су бројке које муслимани користе у доказивању „геноцида“ непоуздане, колико је у читавом случају манипулација.

Истовремено са Сребреницом, Војска Републике Српске заузела је и заштићену зону Жепу, у којој се налазило више од 1.000 муслиманских војника. Ниједан није убијен. Свима њима је омогућено да безбједно напусте Жепу и пређу на територију Србије.

Да је српска војска планирала да над муслиманима у Подрињу изврши геноцид, то се не би догодило, муслимани из Жепе били би убијени.

Један од оснивача СДА, предсједник Извршног одбора СО Сребреница у ратном периоду и дугогодишњи члан Организационог одбора за обиљежавање догађаја у Сребреници Ибран Мустафић изјавио је да су између 500 и 1.000 муслимана из Сребренице убили њихови сународници, што је приближно броју страдалих које наводи и Самир Авдић.

По Мустафићевим ријечима, то је учињено током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који ни по коју цијену не смију да се докопају слободе и открију истину о Сребреници и стравичном терору који су над тамошњим муслиманима вршили Насер Орић и његови сарадници.

„За спискове неподобних муслимана знало је муслиманско руководство са Алијом Изетбеговићем на челу, а ратни командант у Сребреници Насер Орић је најодговорнији што је тај град постао највећа мрља у историји човјечанства“, рекао је Мустафић.

Истакао је да је списак неподобних Бошњака правила сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство у Сребреници, које је од 1993. године било „господар живота и смрти“.

„Да сам могао да судим Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора, а за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година“, рекао је Мустафић, додавши да је Орић 1993. године, када је та енклава умало освојена, побјегао из Сребренице, а то је урадио и двије године касније.

Мустафић тврди да су злочин у Сребреници договорили Изетбеговић и тадашњи предсједник САД Бил Клинтон.

„Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Изетбеговића, односно између Изетбеговића и Клинтона. Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на мјесто злочина“, рекао је Мустафић.

bil klinton Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

Додао је и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници и сматра да се веома тешко може утврдити тачан број убијених и несталих у том граду.

Намеће се питање зашто би један ратни саборац Насера Орића и предсједник ратне владе Сребренице лагали, зашто би говорили о стотинама муслимана који су убијени у међумуслиманским обрачунима, ако тих крвавих обрачуна није било?

Како су сребренички муслимани уклањали свједоке својих злочина, показује убиство више лица српске и муслиманске националности у мјесту Хајвази, поред пута Зворник-Тузла, које је 4. јула 1992. године извршила група војника којом су командовали „Таран из Коњевић Поља и професора Сабит, који је прије рата предавао општенародну одбрану у Средњошколском центру ‘Ђуро Пуцар Стари’ у Братунцу“.

„Било је шест Срба, возили су се у коњским колима, један је управљао кочијом, а остали су сједили назад. Када је запрега заустављена, људи су упитани гдје су пошли и одмах побијени. Управо кад су Срби убијани путем је наишла једна група муслимана, један мушкарац и пет жена. Ишли су из Сребренице за Тузлу. И њих су убили, да не би у Тузли причали ко је побио Србе. Ту сам био присутан. Мени је наложено да их све вучем и закопам, што ја нисам хтио, већ сам их само одвукао у једну папрат и оставио, како Србе, тако и муслимане“, пише у својеврсној хроници о злочинима Насера Орића и сребреничких муслимана коју је написао Самир Авдић из Братунца.

Од Орића и осталих сребреничких главешина нису страдали само Срби и муслимани који су живјели у Сребреници, већ и муслимани из Жепе.

„У августу 1994. године Орић је наредио да се убију муслимани из Жепе, који су доносили храну у Сребреницу и продавали је на пијаци, јер није дозвољавао да неко други осим њега тргује храном. Засједа овим људима постављена је у Подравању, а командовао је извјесни Миш, који је био командир чете у Вољавици. Тада је убијено осам муслимана и један коњ“, свједочи Авдић, који се у тренутку извршења злочина и сам налазио у Подравању.

naser oric Душан Марић: Лажни геноцид у Сребреници

Проучавајући списак од 7.428 стварних и лажних сребреничких жртава, вјештак за демографију Светлана Радовановић је утврдила да имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва Хашког трибунала, уопште не постоје у списковима грађана БиХ пописаних 1991. године. У питању су „домаћа“ босанскохерцеговачка имена и презимена.

Како нема података да је међу војницима Насера Орића, било страних држављана, порјеклом из БиХ, који су у Сребреницу дошли као „пси рата“, остаје само једна могућност: тих више од 1.000 наводних жртава су измишљена лица, која никада нису постојала.

У Сребреници је у јулу 1995. извршен злочин над заробљеним муслиманским војницима (ништа бруталнији од злочина које су муслимани од априла 1992. до јула 1995. починили над Србима у Подрињу, убијајући више од 3.200 српских војника и цивила).

Од јула 1995. године до данас траје злочин над истином о ратним догађајима у Сребреници, Подрињу и БиХ.

 

Firme u Crnoj Gori

3 КОМЕНТАРИ

  1. 5
    0

    Питање за ове наше душебрижнике Дукљане :
    Ако је злочин у Сребреници „геноцид“ у којој су стријељани војноспособни мушкарци наводно њих 8000,да ли је и геноцид, клање силовање и стријељање око 3500 дјеце жена и стараца у периоду од 1992-1995 у околини Братунца ?!

  2. 0
    0

    Геноцид је оно што су Орићеви џелати урадили над близу 4.000 српске нејачи у Сребреници, Милићима, Братунцу, Скеланима и околним селима, а све из заштићене зоне, коју су контролисали Холанђани. Намерно су подстицали злочин, да би српска војска реаговала и по припремљеном сценарију, запад оптужио Србе и бомбардовао звјерски Републику Српску. После тога су жене и деца склоњени од стране српске војске и да није у магацину убијен српски војник, не би било убистава. А убијени су они који су клали и силовали. И није био толики број.
    Ибран Мустафић директно оптужује Алију, Клинтона и Насера за сценарио, као и да је Орић убио око хиљаду Бошњака, а све с циљем бомбардовања РС. Породица Клинтон би морала да одговара за геноцид над Србима у Републици Српској Крајини, Републици Српској, СР Југославији.
    Не треба заборавити ни други светски рат и злочин усташа на истом подручју, када је ујко Јуре Францетић са „хрватским цвијећем“ поклао више хиљада српске нејачи. Тада је ујко Јуре слао бурад невино побијених Срба са тог подручја Анти Павелићу, стихоклепцу химне, коју је са Пирцом Биролијем дао хрватској пудлици-Секули и која је тренутно званично у Црвеној Хрватској, или ти Дукљи.

  3. 0
    0

    Ni ovdje, kao sto nikad i nigdje nije, nece pomoci ISTINA!
    Istina, po prirodi stvari, nije djelotvorna.
    Spram lazi, njen je potencijal odvec skroman, znacajno ogranicen.
    PROTIV LAZI SE MOZE SAMO LAZIMA!
    Laz samo taj zakon poznaje.Zakon lazi.
    … Zato, manimo se istine, kako je to od male pomoci.
    Laz je nama neophodna, ako hocemo da istina pobjedi!
    Nasa istina.

    p.s. Dok mi izucimo blagotvorno dejstvo lazi na istinu, istinu o bilo cemu, pa i o navodnom genocidu u Srebrnici, proci ce nam svi vozovi, ako vec i nijesu.

Оставите одговор