Дујовић – Аџићу: Цетињска митрополија је била егзархија Пећког патријарха
1 min read
Митрополија црногорско приморска
На текст црногорског историчара Новака Аџића, под насловом „Историјске чињенице се не побијају пристрасном интерпретацијом“, објављеном на нашем порталу 9. маја 2017. – реаговао је колега Милан Дујовић у рубрици- коментари. Како реакције колеге Дујовића на наводе Аџића имају посебну вриједност, то смо одлучили да их објединимо у један цјеловити текст.
И тако, за разлику од тумачења господина Аџића, господин Милан Дујовић говори о Цетињској митрополији следеће:
„Митрополија може да буде аутокефална, али не може да буде помесна. Да би била помесна, мора да има статус Патријаршије. Никад Цетињска митрополија није имала статус Патријаршије, нити га је за себе тражила.
Цетињска митрополија је била егзархија Пећког патријарха. Баш као и Карловачка митрополија, живела је у ишчекивању обнове Патријаршије. Да је народ у Црној Гори признавао Пећку патријаршију одувек и заувек, опште је познато. Не само то, давао је и велики број Пећких патријарха и на вези с Пећком патријаршијом заснивао и достојанство Цетињске митрополије.
Аутокефалност има више ступњева, од којих је аутокефалност једне помесне цркве спрам других само највиши. И једна Митрополија је аутокефална (самоглавна) у односу на другу.
Израз ‘Црква у Црној Гори’ може да буде само употребљен у смислу суме верника (лаос), али не и у смислу јурисдикције.
‘Црква у Црној Гори’ није исто што и ‘Црногорска православна црква’ у јуридичком смислу.
Израз ‘Црква у Црној Гори’ може да буде тумачен паралелно с побрајањем јевађелских мајчинских цркава, које постоје у градовима. Постоје: Лаодикијска, Филаделфијска, Ефеска, Сардска и ине ‘цркве’, као заједнице верних у појединим градовима, али, све оне чине једну, Апостолску Цркву.“
Актом изнуде Црква може само да буде разједињена
Господин Дујовић затим наставља: „Ако је ‘укидањем Патријаршије’ – ‘Црногорска црква’ добила аутокефалност, та аутокефалност је изнуђена. Не може се афирмативни статус (Патријаршија) добити актом изнуде. Актом изнуде, Црква може да буде само разједињена, а поједини архијереји ‘деградирани’ (да, деградирани, због чега се касније у Црној Гори те две функције раздвајају) до световних владара.
Митрополиту на Цетињу никад нико није љубио руку као Патријарху. Данило Шћепчев љубио је руку Српском патријарху, Арсенију Трећем (Црнојевићу), с чије стране је и рукоположен.
Традицијом ове хиротоније, Цетињски митрополити потпадају под Српску патријаршију.
Ако је Српска црква признавала Црнојевиће за Патријархе, како да ‘Црква у Црној Гори’ не призна не-Цетињане за Патријархе? То је нонсенс.
И: ако Српски патријарх није над Цетињским митрополитом, који је онда Патријарх? А ‘аутокефалне’ Цркве без Патријарха над собом нема? Који је онда над ‘Црногорском црквом’?
Није ваљда ‘Црногорска православна црква’ једина помесна црква којој је врховни поглавар Митрополит, а не Патријарх, а она сама прескаче помесног Патријарха и директно се повинује Васељенском? С којим помесним Патријархом ће да разговара Васељенски, кад то пожели, да би сазнао што о ‘Црногорској цркви’?
Ако ‘Црногорска православна црква’ погрдно назива СПЦ ‘Београдском патријаршијом’, је л’ то значи да би пристала да се поново повинује Српској патријаршији, ако би се ова преселила у Пећ?
Јер, она је (Цетињска митрополија) већ једном била под њом (Пећком патријаршијом), која се тад називала и Српском.
И Петар Велики је укинуо Патријаршију и увео ‘Синодалног прокуратора’, али нису се због тога руски Митрополити међусобно удаљили и засновали, сваки своју, помесну ‘цркву’. Не, чекали су обнову Патријаршије.“
Устврдио сам да је „аутокефалија“ (самоглавност) технички појам
У смислу појашњења наведеног, господин Дујовић каже: „Нисам изнео теорију, устврдио сам да је ‘аутокефалија’ (самоглавност) технички појам који подразумева да је свака црквена јединица аутокефална у односу на ону другу, у истом рангу.
Ни Патријарх нема право да на територији једне епархије одлучује о појединим питањима, мимо надлежног епископа, а камо ли други епископ. С тим што је однос епархије према Патријаршији ‘аутономија’, а однос епархије (или Митрополије) једне према другој може да се тумачи као ‘аутокефалија’, јер су оне у истом рангу.
Тако је и Митрополија свакако аутокефална као управна јединица у оквиру једне помесне цркве (с већим или мањим ступњем аутокефалије), али то не значи да тај степен аутокефалије значи ранг ‘помесне цркве’.
А то све у контексту да ‘аутокефалност’ не значи исто што и ‘помесност’, како тумаче заговорници ‘независне’ црногорске цркве. Цетињска митрополија може да буде ‘аутокефална’ према нпр. другој српској Митрополији – Карловачкој, али не може да буде ‘аутокефална’ у односу на било коју Патријаршију, па ни Пећку или Београдску…
Ево, за ову пригоду, нађох овај леп пасус нашег ‘аутономног’ архиепископа охридског Јована, који много боље објашњава оно што сам ја хтео да кажем:
‘Један епископ је прави и канонски једино кад је рукоположен од епископа који имају апостолско прејемство (наслеђе, сукцесију), али истовремено и уколико је у литургијском и канонском општењу са епископима осталих помесних Цркава.
Ако један од ових услова није испуњен, онда тај епископ није канонски или законити епископ за подручје Православне Цркве. Са друге стране, сваки је епископ аутокефалан и за духовно руковођење својом локалном Црквом даје одговор једино пред Богом, али та се аутокефалија укида онога тренутка кад епископ прекине литургијско општење са другим епископима.
Дакле, аутокефалија није омаловажена тиме што епископи на једној широј територији дају част некоме и називају га првим. То је древна, исконска црквена наука, још из времена апостола Павла, да другима дајемо већу част, али исто тако старо и првобитно је и учење да сами себе, из властољубља и користољубља, не подижемо на већи степен него да чекамо да нас други на њега подигну.“
Аутокефалија није толико мистична како тврде историчари – атеисти и зилоти
На објашњење господина Дујовића је реаговао коментатор портала ИН4С, господин Ђикан, рекавши: „Баш тако! Свака митрополија може и у принципу јесте ‘аутокефална’ у односу на неку другу митрополију, али није, нити може бити ‘аутокефална’ у односу на Патријаршију!
Помјесна црква која би узурпирала свој статус аутокефалије у односу на Патријаршију, под чијом је јуриздикцијом, аутоматски постаје некоординирана, тј. неукључена у поредак православне саборности – те није Црква него шизматичка скупина. Баш то што што је она несрећна Мирашева ЦПЦ!
У диптиху Цариградске патријаршије и Московског патријархата једино је СПЦ била и јесте на попису 14 аутокефалних цркава. Фантомска ЦПЦ није никада, ни у једном тренутку била на попису ова два диптиха! Та чињеница даљу расправу, на тему наводне аутокефалности ЦПЦ, чини у потпуности бесмисленом.“
Овакво размишљање је потврдио г. Милан Дујовић, закључивши тему:
„Па јесте, ја сам се управо потрудио да укажем како ‘устројство помесне цркве’ и ‘аутокефалија’ нису исто, јер се појам аутокефалије може односити и на ниже по рангу црквене јединице, али само у односу једне према другој.
Тако закључак проф. Аџића да ако је цетињска Митрополија била ‘аутокефална’ – то је и ‘Црногорска православна црква’, никако не стоји, јер је Митрополија на неки начин аутокефална и данас, али искључиво у односу према другим Митрополијама, али никако према Патријаршији којој је подређена, Српској.
Што се тиче израза ‘самосталности епархија’, ето – владика Јован, можда зато што долази из крајева ближих Грчкој, без ‘страха јудејскога’ употребљава ‘самосталност’ и ‘аутокефалију’ као синониме.
Аутокефалија нема баш толико мистично значење какво јој придају и историчари – атеисти и зилоти, али… вербални фетишизам је честа судбина оних који су се одрекли ‘силе побожности’!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Драги мој Илија, добар си био као новинар, али на ову тему имам другачији поглед. И сам признајеш да је турски султан укинуо Пећку Патријаршију. И поновићу, да су црногорски митрополити били егзарси-чувари пећког трона. Владике Данило и Василије су се представљали војеводичем српске земље.Да султану није то бабовина била, или су ту били као окупатори. Није лијепо да Божију цркву поредиш са хипотеком. А кад већ помињеш НВО, која се представља као црква, оба председника су служила у СПЦ и УДБА их је убацила, да би на преваран начин преузела канонску цркву. Не заборави, да су црвени црногорци убили око 200 свештеника Српске Православне Цркве, на челу са Митрополитом Јоаникијем. Једног од убица Митрополита, убио је усташа. Не могу да верујем да си на страни тих монструма, који су припремали терен за ову назови непоменицу, за коју се залажеш.
У НДХ-АЗИЈИ, заклано је више од милион Срба. Више од двије хиљаде фратара је активно учествовали у клању, а све под диригентском палицом Степинца. Усташе су једине имале дечије логоре. То су били савезници Секуле и Ђиласа. Идеју о назови ц… цркви су дали Павелић, хрватски клер и ти вјетрови дувају отуда.
Помињеш настављача трећег рајха, НАТО, као четврти рајх и како ће они судити и опет убијати по Србији. Зар нису направили већ један ГЕНОЦИД 1999 године са продуженим трајањем. Не заборави да од радијације коју су нам оставили НАТО фашисти, годишње у Србији умре око 20 000. И у твојим Беранама се масовно од истога умире. Да је само оно троје дјеце из Мурине измасакрирано, да је довољно за читав вијек. Пусти те злочиначке организације.
Као Васојевић, прочитај за исте у Васојевићком законику у 12 точака, да су највеће српско племе. Не заборави да су до Зиданог Моста уморили ови које подржаваш, више десетина Бакића зато што су били Срби и што нису ставили пентаграм на капу и редом убијали све што је српско. Ђилас и Владо Мартиновић Бајица су у Васојевићима дали проглас да треба убити све без обзира на пол и старост, јер су они велики Срби. И Богами су то ваљано одрадили, више од четири ипо хиљаде најбољих Срба су убили. Прије двије године сам био са твојим рођаком да присуствујем парастосу нашим најближима у Словенији, Камничкој Бистрици. Само на том месту је откривено више од двеста масовних гробница.
У новије доба, ови за које ти кажеш да ћете вратити вашу ц… , су убили више десетина Срба, нпр Душка Јовановића због писања о криминалу, Александра Пејановића због Косова, Зорана Васовића због референдума, Васа Павићевића због одбране Цетињског манастира од разуларене хорде, која је зачетник ове приче, коју ти подржаваш итд. Више хиљада Срба је изгубило посао у државној управи, само што смо Срби. И ја сам један од њих. Увели сте непостојећи језик, иако је све до 2007 године једини језик у Црној Гори и прије ње био СРПСКИ и ниједан други. Мислите ли опет са нама да пуните јаме, као у Лијевим скретањима и до Словеније, заједно са вашим савезницима усташама, под покровитељством НАТО-А?
Имам обичај да кажем, па и за оне приглупе, а ти то ниси, да је икада постојала ц… црква, било би је на Светој Гори. А да, назови македонску цркву је формирао Тито, онај аустроугарски каплар, коме смо носили штафету.
И на крају, некада сам познавао новинара Илију који је имао храбрости да се супротстави режиму. Сјећам се и да смо заједно били на литургијама у Манастиру Ђурђеви Ступови у Беранама. Не могу да верујем да је онај Илија, некадашњи народњак толико далеко отишао и да подржава црвене Хрвате. И да те пријатељски напоменем, да хула на Светог Духа нема опроста. Остај ми у добру.
1766 године, су Турци укинули Пећку Патријаршију. Митрополија Црногорско Приморска и Скендеријска, као дјелић Српске Православне Цркве је тада преузела улогу на себе ЕГЗАРХА, тј чувара Пећког трона. То је та посебност, јер смо ми били чувари-луча православља и Српства, све до ослобођења и уједињења.
За полуписмене и незнавене, да је икада постојала тзв ЦПЦ и македонска црква, биле би на Светој Гори, гдје су све канонски признате православне цркве. Друго, оба распопа су били свештеници у Српској Православној Цркви и због саблазни су рашчињени и предати вјечном проклетсву од Васељенског Патријарха. Следеће, врх некадашње удбе је довео и једног и другог рашчињеног и код себе их држао на Цетињу. И пустите причу незнавену, мимо црквених канона, подстакнуту из Загреба и Ватикана, од стране загребачких црногораца, који су примили католичанство и још по нешто. А да, док су наши резервисти били на ратишту, ти загребачки црногорци су били у штабу Фрања Туђмана. Отуда дувају дукљански вјетрови. Павелић И степинац су хтјели да формирају хрватску православну цркву. Не треба заборавити ни свирепа убиства око 200 свештеника СПЦ Митрополије Црногорско Приморске, на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем.
Главни послушници Тита, којег је послао запад, као што је послао Лењина оклопним возом из Швајцарске, преко Њемачке у Русију, су била поповска дјеца, задојена комунистичком идеологијом, братоубиства и оцеубиства.
Г. Влатко, није Митрополија била дјелић, него епархија СПЦ! Ипак морамо пазити како се изражавамо.
Слажем се, господине Гвоздене, што се тиче речника. Само сам хтио да дочарам тадашњу ситуацију, не умањујући значај Митрополије. Суштина је да је Митрополија преузела улогу Егзарха-чувара Пећког трона и ништа више од тога. Никаква самосталност није била. У објашњењу заблудјелим и превјереним понекад употријебимо простије ријечи, сходно нивоу противника.
Gospodine Vlatko, ne moze crnogorska mitropolija da preuzme ulogu čuvara pećkog trona, iz prostog razloga zato što se pećki patrijarh Kalinik II samoukinuo, ponavljam samoukinuo. Ne postoji od 1766. godine. Čovjek je pet puta podnosio ostavku i zajedno sa još pet srpskih episkopa obraćao se molbom Patrijarhu Samuilu da se zbog nagomilanih dugova pećki tron ukine. I beratom sultana Mustafe III 11.09. 1766. godine pećki tron je ukinut, i u tom beratu piše- da se ukida i samo ime uništene patrijaršije. I šta ima da čuva Mitropolit Sava, nešto što ne postoji, što je bilo pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije koju crnogorski mitropolit uopšte nije zarezivao.
Pošto se pravi Srbi i Srbi etno-profiteri mnogo prave blesavi povodom ukidanja pećkog trona za koje je priznati i cijenjeni srpski istoričar Dimitrije Ruvarac rekao da je kanonično, onda treba to objasniti. Ako ja svoju kuću i imanje stavim pod hipoteku da bi pokrenuo neki posao i u tom poslu bankrotiram kao što je SPC konačno bankrotirala 1766. godine, onda banka postaje vlasnik cijele moje imovine i tu imovinu od banke otkupi Vojin Grubač onda džabe moja želja da egzarh mog izgubljenog imanja bude moj komšija Goran Kiković. Moje imanje više nije ni moje ni moje porodice već Vojina Grubača i njegovih nasljednika i nema Kiković šta da čuva. Vrlo prosto.
CPC je samostalna , a to što trenutno nije priznata, neće dovijeka trajati. SPC je trenutno moćna korporacija, ogrzla o mafijaške poslove, kriminal, nepotizam i korupciju i još uvijek redovno servisira reket tzv sestrinskim crkvama da ne priznaju makedonsku i crnogorsku Crkvu. Ali, vrlo brzo će Srbija morati da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU i da postane članica NATO pakta, što podrazumijeva i otvaranje svih tajnih dosijea, pa i dosijea crkvenih velikodostojnika, što Rusiji svakako neće imponovati pa će i oni štošta progovoriti i na kraju među prvima priznati CPC. A kako se ponaša srpska vlast, inače ista po svim karakteristikama kao i crnogorska, bojim se da će vrlo brzo kompletna imovina SPC na Kosovu postati imovina države Kosova.
I još nešto gospodine Vlatko, po Ustavu Srbije, Kosovo je sastavni dio Srbije, ali tamo premijer i predsjednik Srbije ne mogu da prismrde, niti da primenjuju srspke zakone.
Сиктер и ти и овај на слици! Ви сте први бруталним лажима запалили Црну Гору.
https://www.youtube.com/watch?v=goX5D-VPOLg
https://soundcloud.com/beseda/beseda-vladika-backi-irinej-crkvena-autokefalnost-i-autonomija
Ко иоле боље познаје црногорску историју, ко је читао посланице св Петра, ко је читао писма од Данила до његоша, па тај није нормалан ако не може готово пластично да види ситуацију и стање црногорско кроз прошлост. Свака расправа је непотребна, све се јасно види и све се зна, не мали број историјских података постоји. Сваком је дозвољено да тежи чему хоће, и да се обликује како хоће и кад хоће, али чињенице остају чињенице. НА СУД!
… Još bih i zamolio g. Dujovića da ne ulazi u dalju polemiku!
Nezaslužuje, ovo Adžića!
… Auuu!
Sva nauka ovoga svijeta mu ne može pomoći!
… Žao mi je, ni medicina!
Ovoliko nepoznavanje notornih činjenica, odsustvo od svijeta i realnosti, od srama i stida, nijesam sretao!
Sretno mu ozdravljenje bilo, kako mu to, N. Adžiću, od srca želim.
Kakve sad to ima veze.
Znači,ako crnogorska crkva nije autokefalna nije ni srpska,hahaha (evo grohotom se smijemo) jesu li to naučni argumenti,možda Rastko Nemanjić nije ni postojao,možda i voda nije mokra,ali zato ste vi pronašli u Carigradu tomose o crnogorskoj autokefalnoj crkvi hahaha (opet se smijemo) u vašem viđenju istorije sve je moguće!
Red bi bilo da originalni i autentični dokument o sticanju „autokefalnosti “ Srpske crkve u doba Rastka Nemanjića objavi srpska istorijska nauka i kanonistika. Do sada, vjekovima, taj dokumnet ne samo da nema, i nije ga posjedovala nikad, jer da jeste objavila bi ga valjda više evo toliko stoljeća. Opetujem, da ga ima objavila bi ga, no, nije, jer ga nema. Znači, to je kraj laži-bajki o navodnoj srpskoj autokefalnosti, a nimalo kanonskoj, čak da je i imala, no, nije, iz 13 vijeka. Dok ne objavite original tomosa u doba vašeg Svetog Save počinite više s pričom o tomosu. Hvalite se da imate ono što nemate, i ne možete dokazati da imate ono što nemate, makar sa stanovišta istorijske nauke. Jedno je iluzija, a drugo stvarnost. Jedno su činjenice, drugo imaginacija i iracionalno vjerovanje o istorijskim zbivanjima.
Od Carigrada do Nikeje imali ste kad to u arhivima vjekovima pronaći, no nijeste. Mislim na srpsku i drugu istoriografiju, sekularnu i klerikalnu. A kako nijeste to učinili, i ne možete, jer ste u sukobu sa istorijom, red bi bio da priznate da ste crkvenu autokefalnost u 13 vijeku izmislili.
To znači. ako je ne možete dokazati istorijski vjerodostojnom ispravom (Tomosom) ne zabludjujte dalje sebe i narod.
Evo udostojio sam odgovora g. Milana Dujovića, meni, inače nije problem da komuniciram sa laicima. U koje spada i banjalučki advokat „poreklom“ iz Lijeve Reke g. Miroslav Đukić.
U zdravlje Vama i svima, ali nauka nije sredstvo podvale i stvaranja izmišljotina pi oželjne slike stvarnostI. Naprotiv, u njoj vlada načelo: KAŽI-DOKAŽI.
Neverovatno!
Znači vi čak i Svetoga Slavu osporavate,njegov nomokanon,njegovo zvanje arhiepiskopa srpskog?
Srpska crkva je u 13 vjeku bila u rangu arhiepiskopije da bi u 14 vijeku postala patrijaršija to bar znaju i lanci u koje i sebe ubrajam ali, mi ovdje svo vrijeme pričamo o nekakvoj autokefalnosti crnogorske crkve, koje nije bilo niti će je kad biti,uostalom,da bi cg crkva bila autokefalna opet mora dozvolu dobiti od srpske crkve,vi to bolje znate, zaigrali ste na Miraševu kartu pa sad neznate kuda, kojim putem,mislili ste crkve su kao države, samo politika,e nisu, da jesu verovatno bi cg crkva bila autokefalna a raspop nebi bio proklet ovako,zapitajte se,ko s’đavolom tikve sadi…
… Tomos je jedna svakako bitna, u osnovi ipak, nerelevantna priča …
Kao što i sami kažete Miloše, priznanje svih pomjesnih crkava, jedino ono nepobitno svjedoči autokefaliju!!!
Kako se ta činjenica uredno konstatuje popisom u dva diptiha, Carigradskom i Moskovskom!
… Ništa manje, i ništa više od toga!
Zna to Adžiću, nego blesa!
Томос…у основи, ипак, нерелевантна прича?!
Г. Ђикане, немојте о канонима, молим Вас!
О аутокефалији Српске Православне Цркве све се зна. Баш све. А то, шта ће и који фалсификат, полуистину или измишљотину написати чувени лажиисторичар СИБ, е то је потпуно ирелевантно.
… Sve je već kazao Miloš!
Tomos, parče hartije! U stotine godina, desetine „Tomosa „, biće, moguće i izgubljeni!
Priznanje pomjesnih crkava je uredno uneto u dva diptiha, koji su, Bogu hvala, živi i zdravi, u dobrom su zdravlju!
U tom, samo tom, tehničkom smislu Tomos je, ili može biti, nerelevantna priča, moj Gvozdene!
Сад долазимо и до логике.Ако нема доказа о аутокефалности-Томоса (хартија која је током вјекова можда изгубљена,можда спаљена,намјерно уништена од стране Турака) сада одједном,по вама, нема ни српске аутокефалности.Срби су ,јел да, по свом старом обичају преварили Васељену и цио православни свијет.Слаб вам је то аргумент.Па нису сви православци баш тако наивни.
Ако претпоставимо да аутокефалност СПЦ нема доказа(а то је Томос) ,онда долазимо до закључка да је СПЦ у рангу,по вама, са непостојећом ЦПЦ која Томос никад није ни покушавала да добије.
Само остаје нејасно,г.Аџићу,како то да СПЦ (иако Томоса нема на сунцу) ипак признају СВЕ помијесне цркве ,на челу са Васељенском,Руском (која броји највише православних вјерника)Грчком…а тзв.ЦПЦ НИ ЈЕДНА.?Као ни тзв.Македонску ,која је у вријеме комунизма присвојила (отела ) чак и храмове које су градили Немањићи.
Кажи-докажи ? У историји ? То је већ Сизифов посао јер историја није егзактна наука и препуна је догађаја гдје и нема баш поузданих података и доказа,него предања или записа онако како су их видјели хроничари или свједоци тог времена,који можда и нису говорили само,и баш само истину,него онако како су хтјели или морали…
Е сад циљ монтенегринске „историографије“ је да потире све што смо учили у школама највише везано и за историју ЦГ и православну цркву у њој,као једну подлу и перфидну превару београдских центара моћи на челу са СПЦ и САНУ.Тај циљ је првенствено намијењен својим не баш знавеним гласачима,и да их буде што више (јер од мржње према Србији и СПЦ не виде даље од свог носа) ,а који су углавном бјежали са часова кад се предавало о историји ЦГ,а који ову инстант портал-историју, дукљанских политичара- историчара, доживљава као једину,исконску и чисту као суза -истину.
https://www.youtube.com/watch?v=WMQLZkXe21I
Г. Аџићу,
занесен Вашим узрочно-последичним начином размишљања, човек би могао да затражи да му предочите писмене доказе за много штошта. На пример,могао би да каже: Аџићу, дајте нам извод из матичне књиге рођених за краљицу Јаквинту, за коју се сваки Дукљанин пословично хвата као за своју омиљену прабабу. Или, питамо: где је оригинал Љетописа попа Дукљанина? Откуд знамо да то није обичан ватикански фалсификат, као, уосталом, и тзв. „Германија“ извесног „Тацита“? Можда бисте могли предочити налаз и мишљење лекара психијатра да је др. Секуле Дрљевић, нетом отпуштен из загребачке умоболнице – био психички здрав? Где нам је документација о статусним променама за бројне јунаке историје Црне Горе: њихови изводи из књиге рођених, венчаних, умрлих…? Нема, или тога није ни било, или је нетрагом нестало у ватри историје! Чудо је да томос тражите Цркви којој нити једна друга аутокефална православна црква не оспорава аутокефалност? А где је другу Мирашу томос? Ако се „томос“ који је издао 2000. године дотичној невладиној организацији командир станице полиције на Цетињу не броји… Заиста сам био у праву, свако Ваше јављање пригодним коментаром у оваквим полемикама, диже ниво духовитости дискусије за барем неколико степени увис! Стога, хвала г. Милану Дујовићу што Вас је инспирисао! Најбољи начин да затурите чињеницу да је НВО друга Мираша легална у православљу таман колико и дружина Пере Квржице је то да уперите прст у Српску Православну Цркву и завичете: „А где вам је томос“? Не верујем да би, ако би их Ви прозвали, ни московски патријарх, па ни сам римски папа, могли одмах да из задњег џепа панталона одмах изваде своје томосе! Види се да сте били чиновник и директор, одмах тражите од странке печат! Не разумем, из Вашег коментара, Ваше пошалице са Лијевом Ријеком? Није могуће да Вама, као интелектуалцу, смета моја екавица? У уставу Црне Горе из 1992. године је у Члану 9. писало: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Равноправно је ћирилично и латинично писмо.“ Сада, међутим, у Уставу montenegra пише да је у службеној употреби – српски језик. Не каже се који изговор, дакле равноправна је и екавица! Успут, пошто сте се своједобно интересовали за образовни ниво нас Ваших опонената, обавештавам Вас да сам у новембру прошле године мастерирао на Правном факултету у Новом саду. Како напредује Ваш докторат?
Kako ti je gođ volja, dragi naš prijatelju, Đukiću!
Pogriješiti ne možete, a jekavicom, a ekavicom, svejedno, našim milim srpskim jezikom i pismom!
… Što se glupe porugice tiče, Lijeva Rijeka, ona teče, nikad stati neće!
… A ljudi su neki, bara!
Ustajala, smrdljiva bara!
Ђиле, брате, да почнеш да пишеш ћирилицом… рецимо, од недеље… наречје и нагласак су у реду
@ Batu
… ?
Zeleni Adžić glavom i bradom, kao na crvima, neda mu đavo mira!
Аутокефалне цркве када им умре главни црквени поглавар немају потребу да иду у другу цркву да га неко рукоположи. Цетињска митрополија,некада скендеријско приморско владичанство,касније црногорско приморска митр. је увијек ишла у Србство или Русију да рукоположи своје поглавице. Дакле,да је аутокефална сама би то обављала,а то што је називана као и Карловачка црква аутокефалном,то је било неканонски,политички,сплет околности,јер су Турци укинули са Грцима Пећку патр,па остаци србске цркве имају духовно јединство али административно су расцјепкани.Из тога извлачити неко несрбство и црквени сепаратиззам може само фалсификатор историје типа Аџића,који ни једном не наведе србски дух тих покрајинских цркава,само наводи некакву аутокефалију,да би оправдао свој сепаратизам,а чиме оправдава континуитет тзв цпц ако она има антисрбски дух а цг прим црква је имала великосрбски…
Njegošev dokaz o autokefalnosti Crnogorske crkve
Novak Kilibarda
Profesor doktor NOVAK KILIBARDA, crnogorski istoričar književnosti i pisac u radu pod naslovom „Njegošev dokaz o autokefalnosti Crnogorske crkve“ piše:
“ U okviru srpske političko-klerikalne propagande protiv Crnogorske pravoslavne crkve ističu se dva ključna argumenta: izostanak tomosa od Vaseljenske patrijaršije i današnja nepriznatost Crnogorske crkve od strane onijeh pomjesnih pravoslavnih crkava koje su tomosom stekle autokefalnost.
Ti argumenti Srpske pravoslavne crkve imaju snagu ubjedljivosti samo za neuke građane koji ne vladaju osnovnim činjenicama o istorijatu crnogorske autokefalne Crkve, i koji ne stavljaju na prvo mjesto logiku, a tek na drugo popovske propedevtike mitropolita Amfilohija. I odmah da dodam, zamjeram crnogorskoj državi i Crkvi što ne vode dovoljno računa o edukaciji širokih narodnih slojeva, koja bi podrazumijevala ekstenzivnost prihvatanja osnovnih istina koje je dosadašnja propaganda Srpske crkve i politike kompletno gušila.
Stav srpskih klerikalaca da nepostojanje tomosa znači i nepostojanje autokefalne crkve, ne može se drukčije nazvati nego licemjerstvo prvoga reda. Kralj alijas car Stefan Dušan Nemanjić osamostalio je srpsku crkvu bez tomosa, zbog čega je Vaseljenska patrijaršija, odnosno patrijaršija tadašnje Vizantije, bačila anatemu na njega i na sve srpsko sveštenstvo i isključila ih iz zajednice pravoslavnih hrišćana. Kazano dnevnim žargonom, može se reći da je moćnoga cara Dušana zaboljelo lijevo uvo, da ne kažemo drugi neki anatomski organ, što je patrijarh već iskrzane Vizantije na njega i njegovu državu uputio zvanično prokletstvo. Kao i uvijek kroz istoriju, tada je do punoga izražaja došla maksima – sila boga ne moli. Car Dušan se s dosta realne ambicije spremao da eliminiše Vizantiju kao do tada prvu pravoslavnu silu, i da Srbiju postavi na tron pravoslavlja. Niko nije bolje i ljepše izrazio tu Dušanovu ambiciju nego pjesnik Veljko Petrović, zamišljajući mladoga cara koji sanja da mu Konstantinopolj postane prijestonica:
„Oholo pade carska sen na stube,
Uljenik plamti sa kamena stola,
A u daljini Sofijino kube
Blešti ko dojka raskošna i gola!“
Da, prominentni car, koji se titulisao kao imperator Srba, Bugara, Grka, Arbanasa i primorskih strana, trljao je dlanove da obujmi Svetu Sofiju kao prelesnu dojku, onu crkvu koju će kao gojnu sisu zgrabiti Mehmed el Fatih, i pretvoriti je u džamiju Aja Sofija. Ništa neobično, déjà vu. Śetimo se samo papskih dešavanja u Avinjonu i drugđe, śetimo se kalifatskih i judejskih događaja, pa ćemo lako doći do zaključka da u sve tri velike vjere nije vazda tomovska atmosfera cvjetala. Pa zaboga, zar danas ne postoji samostalna engleska crkva koju takođe boli i lijevo i desno uvo šta je papa o njoj mislio i šta misli? Uostalom, zar protestante ne treba onda zvati prokletom vjerom ako za kriterijum uzmemo moral Srpske pravoslavne crkve? Hvala Bogu, šta bi radila i kako bi reagovala Beogradska patrijaršija i njezini opričnici, kakav je g. Amfilohije, da je mitropolit crnogorski Mihailo u nekom našem Vitenbergu o crkveni zid okačio devedeset i pet teza u kojima se pokazuje kakvom se hipokrizijom služi Srpska pravoslavna crkva.
Zatim, SPC zaboravlja na činjenicu da jedino Crnogorska pravoslavna crkva, od početka XVIII vijeka, nije potpadala pod egidu turskoga sultana, inače nadređenog Vaseljenskoj patrijaršiji koja je, slijedeći interese Osmanskog carstva s kojim je našla zajednički politički jezik, bila pretpostavljena drugijem pravoslavnim crkvama u Turskoj carevini. Podśetimo se osnovnih činjenica iz toga vremena. Kada je grčki lihvar u Istanbulu, Đorđe Spataris, bio od turskih vlasti osuđen na smrt i konfiskaciju sve imovine, turske vlasti su, našavši dokumenta o golemome dugu srpske Pećke patrijaršije koji nije bio isplaćen Spatarisu, tražile da se dug namiri državnoj blagajni. Doznavši za sve to, vaseljenski patrijarh Samuil Hanceris, sa Fanara stambolskoga, ponudio je turskome devletu da Vaseljenska patrijaršija isplati dugove Pećke patrijaršije, pod uslovom da sultan ukine autokefalnost srpske crkve, koju je bio obnovio veliki vezir Mehmed-paša Sokolović. Tako je i bilo. Slijedeći sultansku volju koja gleda na interese državne kase, Pećka patrijaršija je poslušno donijela odluku o samoukidanju, koju je sultan Mustafa III potvrdio beratom od 11. 9. 1766. godine, te će tako sve njene eparhije pasti pod direktnu vlast Carigradske patrijaršije.
Do toga perioda je, iako faktički samostalna, Crnogorska pravoslavna crkva formalno potpadala pod nadležnost Pećke patrijaršije. Nakon njezina ukidanja, crkva u Crnoj Gori, kao nezavisnoj državi, stekla je punu autokefalnost. „Mitropoliti Crne Gore nijesu priznavali nad sobom vlast ni Porte ni Fanara. Otvorenim otporom i protiv Sultana i protiv Carigradske patrijaršije, oni su besprimjernom energijom i rijetkom smjelošću produžili i dalje izvodili veliko djelo oslobođenja svoga naroda“ piše dr Gavrilo Dožić 1935. godine. Carigradska patrijaršija nije uvrstila Crnogorsku crkvu u zvanični spisak crkava pod njenom jurisdikcijom, priznajući time njezinu autokefalnost. Štaviše, u atinskoj Sintagmi iz 1855, službenom Katalogu Carigradske patrijaršije koji popisuje autokefalne crkve, Crnogorska pravoslavna crkva nalazi se pod rednim brojem devet. Dakle, Crnogorska mitropolija nije tražila tomos ni od koga zato što je njena nesporna nezavisnost već bila opštepriznata.
Crnogorska autokefalija potvrđena je i u brojnim drugim dokumentima, kao što su Ruski katalog autokefalnih crkava iz 1851, Ustav Svetoga Sinoda u Knjaževini Crnoj Gori iz 1903, ili Ustav Knjaževine Crne Gore iz 1905, koji svojijem četrdesetim članom propisuje: „Crnogorska je crkva autokefalna. Ona ne zavisi ni od koje strane Crkve, ali održava jedinstvo u dogmama s istočno pravoslavnom Vaseljenskom crkvom.“ CPC je vjekovima samostalno birala svog vjerskog poglavara, što je glavni znak raspoznavanja autokefalne crkve, a mitropoliti Petar I i Petar II nosili su bijele kamilavke koje u pravoslavlju mogu isticati samo poglavari autokefalnih crkava. Inače, Njegoš je prvi koji je autokefalnu Crnogorsku mitropoliju pomenuo pod imenom Crnogorska pravoslavna crkva. Mladi vladar u pismu Josifu Rajačiću od 2. oktobra 1832. zahvaljuje za „blagoprijatna izraženija radi blagostojanija crnogorske pravoslavne crkve“, te blagodari „imenom cijeloga Crnogorskoga naroda“. Kako se otkrilo, srpski priređivači „Celokupnih dela P.P. Njegoša“ iz 1951. krivotvorili su ovo pismo, izostavljajući riječ „crnogorska“ iz rečenice koja govori o Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.
U svakom slučaju, kako se već sa dolaskom vladike Danila Petrovića na teokratski prijesto može govoriti o crnogorskoj državnoj samostalnosti, koja se očitava u nemoći turskijeh vlasti da pokupe zakonom predviđene dacije, tako ni Crnogorska pravoslavna crkva nije polagala račune Vaseljenskoj patrijaršiji koja propagira politiku pokoravanja Osmanlijama. Upravo to stanje autokefalnoga bitisanja Crnogorske pravoslavne crkve, nakon ukidanja Pećke patrijašije 1766. godine, Njegoš je pjesničkim jezikom prikazao u drami Lažni car Šćepan Mali.
Njegoš u Šćepanu Malome opisuje kako Beglerbeg rumeli-valisa s prepotentnošću moćnika hoće da utalumi nepokornu Crnu Goru. Stanje kritično, Teodosija Mrkojević nosi glavu u torbi kad ide pod čador moćnoga beglerbega. Crna Gora odlučno riješena da se brani, nastupa presudni trenutak.
U takvoj atmosferi pred Teodosija i glavare dovode carigradskog patrijarha Esperijusa koji je uhvaćen na granici kao turski špijun. Na pitanje popa Andrije ko je zarobljenik, vojnik koji ga je doveo odgovara:
„Patrijarh je ovo carigradski,
pa nas grijeh i nesreća naša
s njim udesi, te ga uhvatismo.“
Onda Njegoš u didaskaliji veli: „Skoči na noge knjaz Dolgorukov, vladika Sava, patrijarh Brkić, vladika Arsenije, oficeri i sav narod da ga iz ljubopitstva vide. Patrijarh se Brkić s njim poznade, celivaše se po običaju, tako isto i druga gospoda duhovna i mirska.“
Zatim pop Andrija pita:
„Porašta je patrijarh vselenski
i kakvijem poslom amo doša?
Rašta li ste vi pružili ruke
na amanet i svetinju svoju?“
Tada vojnik priča da ima sedam-osam dana otkad je Patrijarh došao na granicu, i svak mu se živi oveselio kao da ih je novo sunce ogrijalo. Svak je htio da od njega primi poruku i svete blagoslove. Tako oni mislili, a Patrijarh –
„poče vražju prosipat pouku
i trovati narod opačilom;
poče kumit što čuo nijesi,
da se zemlja pod nama propane –
sve gologlav a s krstom u ruke,
da se narod Turcima predaje.“
Narod prosto ne može da vjeruje, no pomisli da ih sveti patrijarh iskušava jesu li mu u vjeri tvrdi i da li ljube slobodu junačku. A kad je patrijarh Esperijus vidio da ne okreće Crnogorce na svoju stranu,
„poče kleti, u kam zatucati,
i na narod prokletstva sipati
i nekakve krupne anateme,
ako narod za njim ne okrene
da se ide Turcima predati.“
Onda su tako zaprepašteni Crnogorci proveli nekoliko dana moleći i kumeći patrijarha, zaklinjali ga hrišćanskom vjerom i njegovijem činom „da se prođe takvijeh poslovah / i da ide otkud je došao“, ali vaseljenski uzvišnik bijaše neumoljiv – „niti jednom reče: Hvala bogu, / no sve prati onu naopaku.“ E tada su Crnogorci skočili, uhvatili ga i doveli pred glavare. Svi se snebivaju i gledaju preda se, preneraženi. A onda Teodosija Mrkojević, Njegošev alter ego, odnosno nosilac subjektivne ideje pjesnika, rješava stvar tako što ne govori o slučaju direktno, nego izdaju vaseljenskoga pratrijarha predstavlja preko događaja iz nadstvarnosti u koju vjeruje hrišćanstvo:
„Danica se satanom provrže,
jerbo pođe protiv volje božje;
stoga s neba pade u tartaru
(zlo sa gorim hoću da pokrijem):
arhistratig kad prvi sagreši,
ka će slabi čovjek da ne zgreši?“
Tako će najmudriji na skupu, iguman Teodosija, pričom o sagrešenju anđela i njegovome pretvaranju u đavola koji je za kaznu proćeran u pakao, patrijarhovu agitaciju uporediti sa padom Satane.
Veliko ćutanje prisutnih se nastavlja, svako se ośeća neugodno, a patrijarh Esperijus broji brojanice i plače. Onda iguman Teodosija završava mučnu scenu filozofskim iskazom kroz humornu prizmu. Odista je rijetko naći u književnosti sličan primjer da pisac u tolikoj mjeri izražava sebe kroz neko lice. Evo kako se Teodosijinim riječima u Šćepanu Malom završava scena o turskome propagatoru Esperijusu, patrijarhu Vaseljenske crkve:
„Sad on plače – i ja ću plakati –
roni tople suze pokajanja.
Velikaši i griješe krupno;
smrtna ruka nad njim vlasti nejma,
no će njemu za njegova djela
nebo sudit, a zemlja ne smije.“
Tako dakle, jednijem „djejstvijem“ u Šćepanu Malome Njegoš je dao potpunu karakteristiku odnosa Vaseljenske patrijaršije prema Crnoj Gori koja je, sa svojom autokefalnom crkvom, otkazala političku poslušnost Porti. Dokumenti o uslužnome djelovanju fanariotskih vladika na južnoslovenskim prostorima, u poretku Osmanskoga carstva, u potpunosti se slažu s Njegoševijem viđenjem problema koji je iskazao pjesničkim jezikom. U doba ustanaka protiv Turaka na balkanskim prostorima, slobodarski pokreti imali su opasne protivnike u fanariotskim vladikama i sveštenstvu koje su fanarioti, vođeni lukrativnom stazom, postavljali. Mnogo bi se primjera takvoga fanariotskoga djelovanja moglo navesti, a ovđe ćemo pomenuti samo jedan slučaj. Pobuna vojvode Jakova Dakovića na Grahovu i njegova smrt u tijesnoj su vezi s turskom propagandom fanariotskog vladike iz Mostara, koji je i preko manastira Kosijereva sve preduzimao da se turski interesi na Grahovu sačuvaju. Poznati Memoari vojvode Anta, sina Jakovljeva, pružaju za problem o kojemu je riječ dragocjene činjenice.
Uostalom, Njegoš je u književnoj slici razgovora pećkoga patrijarha Vasilija Jovanovića Brkića i Šćepana Malog jasno naznačio razliku između položaja Pećke patrijaršije i autokefalne Crnogorske mitropolije. Na pitanje Šćepana Maloga koliko ima turske vojne sile u Evropi i bi li se moglo stati njoj na put, patrijarh Brkić odgovara:
„Gospodare, ne znam ti kazati;
nigda roba za moć tiranina
nemoj pitat da se ne prevariš.
U ropstvu sam rođen i porasta,
strah je turski krv moju smrzao;
ja ne mogu već nikad imati
ponjatija o tome pravoga,
no se muči kako te bog uči.“
Isti Patrijarh, prebjegalac u Crnu Goru, indirektno naglašava razliku između položaja prostora sa koga je pobjegao i prostora na koji je dobježao. Ovako patrijarh Pećke patrijaršije vidi Crnu Goru:
„Božja volja i božija sila
ovo malo sačuva naroda,
sačuva ga i proslavi divno.“
Recimo sada nešto i o drugome ključnom argumentu Srpske pravoslavne crkve da CPC ne postoji, odnosno njezinom isticanju da većina pravoslavnih crkava danas tvrdi da ne priznaje Crnogorsku crkvu. Ovaj argument ima vrlo slabu stranu, a to je nedostatak logike. Crnogorska pravoslavna crkva je tu, ona radi, ona postoji, a to što joj trougao Fanar–Moskva–Beograd iz političkih razloga ne dozvoljava administrativno priključenje kanonskome jedinstvu, to je otežavajuća činjenica za rad i stabilizaciju Crnogorske crkve, a ne dokaz da ona ne postoji. Uostalom, više puta se do sada u povijesti događalo da faktička autokefalnost jedne crkve bude priznata od svih drugih tek poslije mnogo godina, nakon što popušte politički pritisci.
Osim toga, postavlja se pitanje otkud moralno pravo Beogradskoj patrijaršiji da optužuje, kada je ona sama nastala time što je Kraljevina SHS od Carigradske patrijaršije tomos kupila za milion i pet stotina hiljada zlatnijeh franaka, nakon što je CPC nekanonski ukinuta dekretom regenta Aleksandra Karađorđevića 1920. Izgleda da SPC i danas ocjenjuje autokefalnost pojedinih crkava prema narodnijem „kanonima“ – sila boga ne moli ili para vrti đe burgija neće!
Crnogorska pravoslavna crkva je, kao što smo viđeli, kroz istoriju bila priznata od strane cijele pravoslavne vaseljene. To danas nije slučaj samo zbog političko-ekonomske moći Ruske Federacije, odnosno uticaja Ruske pravoslavne crkve koja stoji iza pretenzija Beogradske patrijaršije. Niko ne želi da se zbog male Crne Gore zamjeri velikoj Rusiji. Međutim, ovđe bi bilo korisno da se podśetimo nekijeh povijesnih činjenica, kako bi čitaoci mogli da naprave paralele sa savremenim dešavanjima.
Crnogorska pravoslavna crkva, kao autokefalna, bila je i jeste nezavisna kako od Vaseljenske, tako i od Ruske patrijaršije. Zato je Praviteljstvo suda crnogorskog i brdskog, na zahtjeve ruskog Svetog Sinoda da Petar I bude razriješen mitropolitskog položaja, 1804. doslovno odgovorilo da „od najstarijeg vremena vjeru hrišćansku nijesmo od Rusa, nego od Grka primili“ i da „mi narod crnogorski i brdski ne stojimo pod podanstvom Ruske imperije“, zaključujući da „do sada naši Arhijereji nijesu bili povlačeni ruskom Sinodu na ispite, zato i ovog našeg Arhijereja nećemo puštiti da bi iko nad njim trijumfovao i sudio“. Nakon toga su Rusi pozvali vladiku na pregovore u Kotor, đe su organizovali zaśedu. U luci se nalazio ratni brod spremljen da crnogorskog vladara pošalje na robiju u Sibir. Petar I je, srećom, predośetio opasnost i nije otišao na put bez povratka.
Rusi su, inače, pokušavali da Svetoga Petra Cetinjskog uklone s vlasti zbog svojijeh stalnih sumnji da crnogorski vladika, osim s Rusijom, sarađuje i sa drugim državama. Tako su ga ranije, po njegovome dolasku u Petrograd 1785, ruske vlasti uhapsile i proćerale. Petar I je, i pored lične uvrijeđenosti i velikoga razočaranja, iz ekonomskih i političkih razloga ipak nastavio zvaničnu odanost Rusiji, kao jedinoj velikoj sili čiji je interes bio opstanak pravoslavlja u Crnoj Gori, koje je bilo relativan garant vladavine dinastije Petrović-Njegoš.
I da završim. Makedonsku pravoslavnu crkvu, kao što je poznato, Srpska pravoslavna crkva ne samo što potcjenjuje nego i ometa. I ona nema očinski tomos od vaseljenskog patrijarha iz Republike Turske, ni priznanje od velike Moskve. Ali Makedonska crkva gleda svoja posla, usaglašava svoj rad s interesima države Makedonije, koja se približava Evropskoj uniji. Karavan prolazi ne osvrćući se na okolne glasove. E, tako treba da se ponaša Crnogorska pravoslavna crkva prema državi Crnoj Gori, ali i Crna Gora prema svojoj crkvi.“, zaključuje uvaženi dr Kilibarda
Има ли тога ко све ово може прочитати а затим сварити?
Овај заиста није нормалан. Позива се на Његоша…
Јади га знали…(Ђ)
U svojim knjigama o Crnogorskoj crkvi publicista i značajni crnogorski istraživač, inače po struci diplomirani politikolog a po zvanju profesionalni novinar, Vladimir Borislavov Jovanovic objavljuje relevantne izvore o Crnogorskoj crkvi. U tom smislu on objavljuje i sljedeće:
„Vostočni sbornik, glasilo ruskog Ministarstva vanjskih poslova, 1877. godine piše:
“Черногорская Церковь, не смотря на то, что митрополиты получаютъ свое посвященіе въ Россіи, не признаетъ надъ собою никакой внейшей духовной власти: она совершенно самостоятелная (автокефальна)”.
Časopis Starnik izPetrogradapiše 1889. godine:
“Черногорская православная церковь въ качестве автокефальной независима. Какъ таковая, она и сносится всегда съ русскимъ синодомъ, Константинопольскимъ и другими патріархами, равно какъ и со всеми остальными церквами. Все автокефальныя православныя церкви признаютъ независимость церкви черногорской и сообщають ей о всехъ событiяхъ”.
U knizi Istorija hrišćanske Crkve u 19. vijeku dr Aleksandar P. Lopuhin, profesor komparativne teologije na Petrogradskoj duhovnoj akademiji, 1901. piše:
“Турецкое правительство не поднимало спорнаго вопроса о преимуществахъ патріарха и епископовъ, а съ церквами автокефальными (сербской, черногорской, румынской и другими) патріархъ возстановилъ братскія отношенія”.
Ovo su briljante činjenice, koje iznosi V. Jovanović, a koje govore da je CPC bila autokefalna crkva i to iz ruske kanonistike.
Znači, jeftina priča g. Milana Dujovića samo ovim činjenicama biva pretvorena u nihilizam.
И ти зелени, и твој Аџић, и нарочито В. Б. Јовановић сте скроз аутофекални!
Gospodi Milanu Dujovicu i Djikanu.
Istoričar prof. Novak Adzić je sve u pravu. On goori jezikom cinjenica, a Vi jezikom propagande i fantazmagorija. Evo jednog naučnog stanovišta iz srpske crkvene istoriografije.
Naime, srpski crkveni istoričar dr Čedomir Marjanović u knjizi „Istorija Srpske crkve“, Beograd, 2001, str. 251-252 konstatuje da ukidanje Pećke patrijaršije 1766 „U Crnoj Gori nije učinilo nikakav potres. Iz Carigrada nisu ni pokušavali da pošalju Grka vladiku u Crnu Goru, kao što su to učinili u ssvima drugim pokrajinama, što znači da su u Carigradu znali o izuzetnom položaju Crne Gore. Ako uzmemo,pak, u obzir da su grci sve vladike srpske smenili pomoću turskih vlasti, izlazi da u Crnoj Gori nisu izvršili smenu ne iz nekih drugih obzira, već jedino zbog toga što turska vlast, njihova potpora, u Crnoj Gori nije postojala“.
Dok u Srbiji na mitropolitskom tronu sjede Grci fanarioti (poznati „vijek fanariota“ u Srbiji pod turskom vladavinom) i dok su oni na ključnim pozicijama u crkvi, koje postavlja Carigradska patrijaršija na taj položaj, dotle se na čelu Crnogorske crkve nalaze mitropoliti koje bira samostalno crnogorski narod na Opštecrnogorskom zboru, kao suverenoj instituciji vlastite faktički slobodne i nezavisne države. Srpski istoričat dr Čedomir Marjanović na strani 364 navedenog djela konstatuje da je do crkvenog ujedinjenja, koje je otpočelo decembra 1918. u KSHS „Crnogorska crkva autokefalna“.
… Posebno me dojimila opaska o „fanazmagorijama „!??
Vidi se da si učeno, jadi ga znali!
I…
Duvar bi razumio: ONO ČEGA NEMA U POPISU DVA DIPTIHA, CARIGRADSKOG I MOSKOVSKOG – TOGA NEMA U ŽIVOTU, NITI ĆE GA NI UBUDUĆE BITI!!!
Onako … Aksiomatski!
+блаженопочивши патријарх Павле, беседа о гордости
+
https://www.youtube.com/watch?v=VMs56dE0r1s&t=2s
Неколико питања за аутора:
Да ли је заиста „аутокефалија (самоГлавност!?) само технички појам“, који „има више ступњева“?
Да ли „митрополија може да буде аутокефална, али не може да буде помесна“?
Да ли су, са становишта историје и црквеног права, проблематични или конфузни скоро сви ставови у дијелу са поднасловом: „Актом изнуде Црква може да буде само разједињена“?
Да ли аутор зна да Грчка православна црква има достојанство Архиепископије, а да је истовремено и аутокефална и помјесна?
Које је то „мистично значење аутокефалије“ које износе „историчари-атеисти и зилоти“, и да ли је уопште важно шта о аутокефалији мисле историчари-атеисти и зилоти?
Било би још питања, али ово су главна.
Хаха, поласкан сам овим, али и постиђен, свакако ми није био циљ да се натурам као неки „стручњак“, у мојим очима ја сам само један од коментатора. Ту је „старац Фочо“ потпуно у праву.
Ма, ако ништа макар смо доказали да су и лоши „теолози“ и „еклисиолози“ попут мене скоро па довољно добри за новоцрногорску историографију:)
Сад, да моји бројни пријатељи из редова свештенства не би случајно дошли до ових мојих „покушаја“, поздрављам вас све, браћо, и повлачим се из овог диспута.
Од сад коментаришем само културне теме, то једва да ико чита:)
Барем док ми проф. Аџић не укаже ту част и он ме лично прозове. Ваљда неће, ја и нисам „плијен“ попут г. Грубача.
Uz svo dužno poštovanje gos.Dujoviću biću grdno razočaran ako zbog vašega odličnog komentara izostane komentar našega Vojina,jer priznaćete niko,ama baš niko nezna ovoga polit-istoričara bolje naučiti pameti od Vojina.
Toga je svestan i sam Adžić pa je to i razlog zašto se stalno upinje i pokušava makar jednom u životu pobediti u polemici sa Vojinom.
Sa druge strane ti njegovi(Adžićevi)pokušaji dokazivanja nedokazivog govore nam o nekoj njegovoj samodestrukciji koja je opet svojstvena nama Srbima tako da je i to dokaz da se radi o bivšem Srbinu i sadašnjem političkom Crnogorcu.
Годподине Дујовићу,
можда ваша прича има неки пропуст, мада, критичари не наводе који, али је сигурно да је ово што изнесосте врх врхова и боље, тачније, часније и научније од било чега што пишу Аџић и слични.
Johane imaš ispod tebe-pogledaj.
g. Djerkovicu, Vojina niko ne moze „pobijediti“ – jer niko nema toliko vremena da moze da do kraja da procita kilometarski dugu kolonu njegovih selektivno izabranih „cinjenica“, cesto van konteksta i sijaset „alternativnih istina“. Treba imati stomak da se citaju njegovi logorejicni tekstovi. Ali Vojin dobro zna za koga pise – i ko ga cita. Tako da vas sud o Vojinu, vrijedi koliko i njegovo pisanje – nista.
A vas stav o Crnogorcima samo svjedoci o vasem rasizmu.
@ Starac …
Ne ulazim u svrhu i smisao teksta, ali ti u nečemu svakako grješiš, kako g. Dujoviću, a sam kažeš da ne znaš o kome se radi, spočituješ nekompetentnosti, a priori!
Je se ne bih usudio da procenjujem njegovu kompetentnost, kako sam nijesam kompetan u ovoj materiji, makar je moje znanje o tome, svakako iznad prosječno, u najmanju ruku!
Ali bih zato, bez priziva, mogao da procjenim njegovu eventualnu nekompetentost, kako je to nešto drugo!
Dakle, g. Dujović svakako nije nekompetentan, a koliko je kompetentan, ta me procjena nadilazi!
Ako ćemo posteno, “ Starče „, to važi i za tebe!
S druge strane, ako je išta izvan svake sumnje, onda je to kultura dijaloga, koja najbolje odslikava g. DujovićA, od koga bi smo, i ne samo u tom smislu, svi mogli da učimo!
… Još i sa treće strane, stvar sa autokefalnošću crkava je odveć složen i komplikovan problem!
Posebno je diskutabilna bilo kakva politička instrumentaluzacija! … Jer, autokefalnost crkve, bilo koje crkve, njena formalna pozicija, nema neposredni, suštinski odražaj na bilo koji elemenat državne konstitutivnosti, bilo koje, pa ni mlade crnogorske države!
To vjerovanje da nema države bez sopstvene crkve, još je jedna u nizu montenegrinskih fikcija!
Naime, saborno načelo Pravoslavne crkve (sinodalnost) suštinski prožima njenu organizacionu strukturu : Autokefalne Pravoslavne Crkve ne predstavljaju KONFEDERACIJU NACIONALNIH CRKAVA, nego sve zajedno sačinjavaju Jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu!!!
Crkva ni u kom slučaju nije nacionalni, kamoli politički reprezent!
Sa tog stanovišta smješne su frustracije montenegrinskih naučenjaka koji su žešće tripovali jako za potvrdu svoje tisućljetne državnosti moraju da imaju i tisućljetnu autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu, najkraće!
Eto.
Поштовани г. Ђикане,
Навео сам врло јасно, на основу ставова које је изнио у горњем тексту о проблемима црквене аутокефалије, да се, по мом скромном суду, ради о недовољно компетентном аутору. Веома пазим како ћу се коме од коментатора обратити. Мој претходни коментар сматрам пристојним.
Знам бити и веома оштар. Понашам се према оној народној – „према свецу и тропар“!
Не разумијем потребу за овако збрканим текстом. Идеја је чист промашај.
Не знам ко је господин Дујовић, али оно што је изнио у својим коментарина не иду у прилог његовој компетентности по питањима црквене аутокефалије.
Текст је одличан, прецизан и читљив.
Дујовић је фантастичан.
Старче Фочо, сад нам ти објасни своју верзију дотичне проблематике. Напиши нам своје гледиште, потпиши се па ће мејби то бити текст.
+Рајко Петров Ного
https://www.youtube.com/watch?v=RkbI9Fz2vAM
Bilo kako bilo , mi ćemo naše vrnuti kad tad !
Нит ви знате ко сте, ни шта је ваше.
More bit , ali se makar od popisa do popisa ne pišemo različito , ka neki .
Машинкин аргумент нема што , ако си једном појео говно једи их стално.
Prijatno ti bilo .
Тешко мој масја.Знаш и сам ,,пусто турско ,, се не враћа.Мада би ти волио.
+Данило Лазовић, О хајдучком васпитању
https://www.youtube.com/watch?v=OK98tHnEozk
+Данило Лазовић, За сељачко васпитање
https://www.youtube.com/watch?v=w-igQNWrwdk
„Ne sutor ultra credidam“
…“Старогрчки сликар Апелес, коме је једном неки обућар ставио примједбу да ципела на слици није добро насликана, одмах поправи грешку. Охрабрен што је велики сликар прихватио његов савјет, обућар почне замјерати другим детаљима на слици. На то му Апелес довикну: „Обућару, не даље од ципела!“…
Dritan … Svaki je Dritan bolji od svakog Novocrnogorca, Montenegrina zadrtijeh!
Koji su izdali sebe, a on, taj Dritan, nije!
Е како ми је Мило кад мислимо исто, само ти дритана не могу још опростити, и још по неке стварчице.
… Blizu, vrlo blizu i moje pameti.
Opet, za odgovornost pred zakonom potrebno je jasno definisano biće konkretnog krivičnog djela, što realno nije u opsegu javnog djelovanja doktoranta na čekanju, N.A.
… Možda! Mozda bi se moglo razmišljati u smjeru krivičnog djela izazivanja rasne, nacionalne i vjerske mržnje, mada kada bolje razmislim, to bi bila veća šteta nego korist!
U svakom slučaju, djelovanje N.A. i njemu sličnih je, bez svake sumnje, društveno opasno i otud apsolutno neprihvatljivo!
… I uvijek je u pitanju socijalna moć društva u kome takav štetočinski pojedinac javno djeluje. Koliko je društvo socijalno koherentnije, to je manje mjesta u javnom prostoru za Adžiće. Što je društvo podeljenjije, to se Adžići na društvenoj scjeni namnožavaju, razmnožavaju kao amebe!
Takva se društva u teoriji imenuju, “ konfliktnim društvima „.
… Kako to stanje indikuje jedno u osnovi jedno opasno podeljeno, konfliktno i teško oboljelo društvo, tome je jedini pravi i djelotvorni lijek kvalifikovana društvena kritika!
Ako ona izostane, a u našem slučaju nje skoro i da nema, nema javnog, demokratskog dijaloga, bolest napreduje, lijeka joj nema!
… I nama svima jednako nema, jadi ga znali!
Dok su Adžići mjera montenegrinske vritualne, tobože, stvarnosti! … Koja, u mjeri koliko to jeste, ustvari nije!
Montenegro, društvo bez stvarnosti.
Nestvarno društvo, nestvarne stvarnosti!
Makondo!
Или, позвати га на судску одговорност, и све остале квази историчаре. Случај добијен унапријед, без сумње. Озбиљно.
Ако, ако, фино, фино. Али ја и даље мислим да је г. Аџић најбољи опонент самом себи, јер за оно што он прича и пише и заступа деценијама, је излишан сваки коментар, осим можда питања, како те није срамота?
У праву сте, али да резимирам: Г. Аџић је највољи опонент нашем брату Војину Грубачу; Г. Аџић је најбољи опонент г. Аџићу; Наш брат и мој племеник Милан Аџић је најбољи опонент алтер егу г. Аџића; Ја сам упорни опонент идолатрији г. Аџића према Секули Дрљевићу! Хвала, Гојко, мени је све ово забавно! Важно је да смо идејни концепт „montenegro“ разобличили! Хвала г. Аџићу због тога, он је наш spiritus muovens!
Prema 2. kanonu Drugog Vaseljenskog Sabora iz 381. godine, teritorijalni princip je osnov za postojanje i osnivanje pomesne Crkve i kanonska osnova autokefalije i autonomije. Na IV vaseljenskom saboru u Halkidonu, 451. godine je odlučeno da granice Crkve teku granicama države.[5]
Pomjesna crkva označava zasebnu crkvu unutar Pravoslavne crkve. Obično podrazumijeva autokefalnu ili autonomnu crkvu u granicama jedne nezavisne države. Obično, pravoslavni hrišćani određene nacije, koji žive na jednoj teritoriji, obrazuju jednu parohiju i njima rukovodi jedan eparhijski episkop. Administrativna podjela Pravoslavne crkve vrši se po teritorijalnom, a ne po nacionalnom principu. U svojim teritorijalnim razgraničenjima, crkve uglavnom prate političko-administrativnu podjelu, s državnim i administrativnim granicama. Prema arhiepiskopu Vasiliju (Krivošejinu), pomjesna crkva nije samo dio katoličanske vaseljenske Crkve nego se sa njom u potpunosti identifikuje.
To vjerovanje da nema države bez sopstvene crkve, još je jedna u nizu montenegrinskih fikcija!
Prema 2. kanonu Drugog Vaseljenskog Sabora iz 381. godine, teritorijalni princip je osnov za postojanje i osnivanje pomesne Crkve i kanonska osnova autokefalije i autonomije. Na IV vaseljenskom saboru u Halkidonu, 451. godine je odlučeno da granice Crkve teku granicama države.[5]
Pravoslavno gledište
Pomjesna crkva označava zasebnu crkvu unutar Pravoslavne crkve. Obično podrazumijeva autokefalnu ili autonomnu crkvu u granicama jedne nezavisne države. Obično, pravoslavni hrišćani određene nacije, koji žive na jednoj teritoriji, obrazuju jednu parohiju i njima rukovodi jedan eparhijski episkop. Administrativna podjela Pravoslavne crkve vrši se po teritorijalnom, a ne po nacionalnom principu. U svojim teritorijalnim razgraničenjima, crkve uglavnom prate političko-administrativnu podjelu, s državnim i administrativnim granicama. Prema arhiepiskopu Vasiliju (Krivošejinu), pomjesna crkva nije samo dio katoličanske vaseljenske Crkve nego se sa njom u potpunosti identifikuje.
Да ли би сте били добри да нам наведете како гласи та одлука-канон Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451. године, када је, како наводите „одлучено да границе Цркве теку границама државе“?
Још једном молим да наведете који је од 30(тридесет) усвојних одлука-канона Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону онај који наводите „о границама Цркве“?
Видим у загради број 5, па ако сте мислили на 5(пети) он дословно гласи:
Одлука да путујући архијереји подлијежу канонском праву.