Државник и асистент у резању торте

Главна звијезда недавног банкета, одржаног у велелепном простору амбасаде САД у Подгорици био је премијер Мило Ђукановић. Oкићеном у хавајске вијенце, Ђукановићу је припало централно мјесто на бини, уводна бесједа и част да пресијече слављеничику торту.

Мило Ђукановић је постао тако први премијер једне суверене државе, који је држао говор у амбасади друге државе, поводом њеног нациналног празника.  Уз захвалност на помоћ у “очувању стабилности“, премијер Ђукановић је додао и да је “ Не заборављамо да је Америка дио свих наших успјеха“. Ово је једина премијерова оцјена изречена последњих година са којом сам спреман да се апсолутно сложим и додам да је Америка не само дио наших, већ и актуелних “успјеха“ Украјине, Либије, Ирака, Бугарске, Румуније, Хрватске, Албаније и лажне државе Косово. Америка је такође и неизоставни дио демократских “достигнућа“ неофеудалних монарија Блиског истока и тзв. Исламске државе.

Умјесто просперита и благостања, које нам премијер Ђукановић обећава пуне двије и по деценије, овдје је створено друштво у коме се тромјесечни рад на плантажама бресака и грожђа јавља као једино доступно радно мјесто. Захваљујући овом “успјеху“, чији је  дио наравно и Америка, наше друштво неупоредиво више подсјећа на “Чича Томину колибу“, него на оно обећавано, односно оно што нас премијерови покровитељи са запада убјеђују да јесмо.

Уморан од сличних “успјеха“, чији су неизоставни дио биле наравно и САД, народ Еквадора изабрао је 2007. године за предсједника др. Рафаела Кореу, државника сасвим различитог од наших балканских политичира – безусловних промотера евроатлантских вриједности. Док су већина њих запад први пут видјели као дио својих службених обавеза, Рафаел Кореа је своје импресивне академске титуле стекао баш на западу. На Католичком универзитету у белгијском Ловану, Кореа је магистрирао умјетност у економији, док је на престижном америчком универзитету Илиноис стекао још једну магистарску и докторску титулу из области економских наука.

Први Кореин потез по доласку на власт био је декрет којим је дио спољнег дуг Еквадора, настао у периоду корумпираних про-америчких режима проглашен нелегалним. Дакле оно што је народ Грчке прије два дана изгласао на референдуму, Рафаел Кореа је успјешно примијенио осам година раније. Током његовог мандата ГДП Еквадора је удвостручен, са 46 милијарди долара у 2006, порастао је на 100 милијарди у претходној години. Такође током овог преиода незапосленост је смањена за половину, а преполовљен је и број апсолутно сиромашних.

Кореа је такође показао још једну битну разлику у односу на наше балканске политичаре, који по доласку на власт као по неком аутоматизму прво забораве своја предизборна обећања. Током осмогодишњег периода његовог предсједничког мандата утростручени су буџети за здравство и школство, ограничена права мулти-националих компанија у експолатацији еквадорске нафте,  уз наметање поштовања високих еколошкоих стандарда. Стопа ПДВ-а смањена је на 10%.

Рафаел Кореа није заборавио ни своје предизборно обећање да ће затворити тада једину ваздухопловну војну базу САД на територији Јужне Америке, смјештену у Манти на територији Еквадора. Овај корак је додатно разбјеснио кругове у Вашингтону, који су својој амбасади у Киту наложили да на сваки начин морају дискредитовати и срушити предсједника Кореу. Када су ови детаљи процурили су у јавност током афере Викиликс, еквадорске власти тражили су појашњење од америчке амбасадорке Хеатер Хоџис, на шта је она одговорила да “нема шта да коментарише и да се правда“.

Реакција Рафаела Корее била је државничка и амбaсадорка Хоџис је експресно протјерана из Еквадора. Овај дипломатски инцидент еквародски предсједник објаснио је следећим ријечима: “У документима ме је оптужила да сам на високе позиције у полицији постављао корумпиране људе зато да их могу контролисати. Пошто су ти документи доспјели у јавност, позвали смо је да понуди објашњење, али она је у типичном империјалистичком тону одбрусила да нема она шта да коментише, нити да се правда. Стога, пошто цијенимо своју земљу, једноставно смо је избацили. Само да напоменем – прозвани људи из врха полиције су се у истрази која је уследила показали потпуно невиним. То је типичан пример како САД настоје да оспоре прогресивне владе са којима се не слажу – користећи се гласинама и непровјереним информацијама .“

Револтирани због чињенице да их је Рафаел Кореа спријечио да и даље буду дио свих “успјеха“ Еквадора, САД су септембра 2010. инсценирале покушај државног удара од стране специјалних полицијских снага. Опкољен са својим личним обезбјеђењем у једном ортопедској болници и суочен са ултиматумом да поднесе оставку, Кореа је  изашао пред побуњене спелицајце и поручио: “Хајде пуцајте, ево вам прилика да пред камерама убијете свог предсједика“.

Рафаел Кореа није никакав епски лик, каквим га покушавају представити амерички медији, већ један крајње реалистичан и разуман државник. Он у потпуности схвата да никакве промјене, па чак ни оне скромног обима, нијесу могуће док се његова земља и Јужна Америка у цјелини, не отарасе погубног утицаја САД. Свој доживљај највеће свјетске силе еквадорски предсједник представља следећим ријечима: ‘‘У вези са односима са САД, увијек смо истицали вриједности попут пријатељства и добрих односа, али мора да постоји обострано уважавање суверенитета. Живио сам четири године у САД, имам тамошњу диплому, волим и цијеним амерички народ. Ја нисам анти-американац, али ако њихова власт доноси одлуке против наше земље или против Латинске Америке, чврсто ћу их одбацити. Никад, никад нећу дозволоити да САД угрозе суверенитет моје државе.“

Док Кореа бескомпромисно штити суверенитет своје земље, примијетио бих да је можда још већа национална срамота од непримјереног говора, хавајске кореографије и асистенције у резању торте, држање оних који се издају за формалну опозицију режиму Мила Ђукановића. Њихова цјелокупна политичка стратегија, како је горе поменути пријем непосредно показао, своди се на убјеђивање званичника САД да би они били још послушнији и понизнији од Ђукановића, те би били једнако успјешни резачи торте и једнако вољни да прихвате хавајску кореографију. Стога, поставља се питање да ли би они уколико се једног дана дочепају власти, државу скренули са Ђукановићевог пута “успјеха“, чији су неизоставни дио САД?

На крају бих поставио такође питање ако је један Еквадор, земља географски неупоредиво ближа САД, земља неупоредиво већих привредних и стратешких потенцијала, земља са 25 пута већом популацијом од Црне Горе одбацила неоколонијални јарам САД и доживјела друштвени прогрес, зашто то не бисмо могли и ми, Црногорци?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: