Дражини четници су први пуцали на окупатора
1 min read
Партизани и четници спроводе заробљене Немце у Ужицу 1941. године
Закорачили смо у април. У месец који асоцира на рат, окупацију, крај прве Југославије, бомбардовање Београда 1941, па потом неколико пута 1944. године… Буђење тих подсећања неумитно отвара и питања шта се заправо дешавало у Србији тог ратног пролећа и наступајућег устаничког лета.
Више од пола века прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић. Славили смо овај дан и после распада СФР Југославије све до 2001. године, када је укинут одлуком Владе Србије.
Али историја је увек вишедимензионална. И њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни, а не да пресуђује. Она, историја, у ствари је вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају а врло често супротстављају. Због тога свака историјска појава о којој се говори проткана је многим подацима који су, неретко, и међусобно контрадикторни. То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.
Када су ветрови времена „одували“ са власти комунисте и другу Југославију, појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он у ствари није био почетак оружане борбе против немачког окупатора, већ само „почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима“, наговештај да ће се „главна борба водити… између Срба и Срба!“ Тим пре што смо на историјској сцени имали два антиокупаторска покрета – партизански и четнички.
Много је докумената, излишно је да их овом приликом цитирамо, који доказују да у Белој Цркви, 7. јула 1941. нису први пут плануле пушке у Србији, после неславне капитулације Југословенске краљевске војске.
Ова констатација отвара још једно питање: зашто Србија нема, од одлуке Владе 2001, свој дан почетка антифашистичке борбе. Поготово ако је од те године до данас, прокламован јасан циљ уласка у европску заједницу, која се, иначе, темељи на антифашизму.
Ово је прилика да побројимо све озбиљније сукобе који су на територији Србије вођени против немачких војних формација, не фаворизујући ниједан од њих као дан устанка.
Непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у Поцерини. Одељење јуришног одреда Југословенске војске напало је немачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.
Група војника која није хтела да се преда око 1. маја заметнула је кавгу са јачим немачким одељењем код Пожеге. Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Немци су заробили десеторицу војника и одмах их стрељали на лицу места…
И на планини Јавор, најпре половином маја, а потом 16. јуна 1941. вођене су битке између немачких потерних одељења и српских војника, који се нису враћали кућама после капитулације како би избегли заробљеништво.
Уз остале случајеве отпора, неопходно је споменути да су се цивили, сељаци, из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.
Значајно је споменути и да су, два дана пре одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана пре догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941. први немачки војници пали у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини заробљено је четрнаест Немаца. „Свучени до у гаће и кошуље – послати су у Ваљево“ – забележио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине који су припадали Ваљевском партизанском одреду.
Сведоци смо да је код нас последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побо „антифашистички барјак гериле“. Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео са оружаним нападима на окупаторску војну силу.
У тим доказима доминирају три датума – 15. април, 11. и 28. мај 1941. године. Михаиловић је 15. априла донео одлуку да не положи оружје и „прогласи југословенске планине за своја упоришта“. На дан 11. маја почео је да „спроводи у дело ту одлуку“, а 28. маја 1941. отпочео је и оружану борбу против војне силе немачког окупатора у Србији…
Професор Радоје Л. Кнежевић, један од учесника у пучу 27. марта, а потом министар двора, у више наврата је писао како су 28. маја 1941. припадници Дражине, тад још малобројне војске, напали немачку моторизовану колону код Љуљака, на путу Крагујевац – Горњи Милановац.
Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословији, успео је да у Паризу објави књигу „Титов покрет и режим у Југославији 1941-46.“, под псеудонимом Бранко Лазић. Четнички препад на Немце код села Љуљак за њега је кључни доказ да је Дража Михаиловић први започео оружане сукобе са Немцима, а не припадници Титовог покрета.
„Полазећи од чињеница, за напад на немачку моторизовану колону код Љуљака на дан 28. маја 1941. може се рећи сасвим поуздано само то – да је до њега уистину дошло. Недељама и недељама после тога, остаци спаљених камиона могли су се видети у јарку крај пута… Али такође према чињеницама, то није био, уопште узев, први напад на немачку окупаторску војну силу после капитулације Југословенске краљевске војске у априлу 1941.“ – написао је о овом ратном догађају Васа Казимировић.
Ваља, међутим, на крају споменути да је у мају 1941. постојала још једна герилска организација у Србији, на чијем се челу налазио Коста Миловановић Пећанац, врховни старешина такозваних старих четника.
„Свој рад на организовању четничких одреда за борбу против окупатора“, доказује се, „он је почео одмах по уласку Немаца у Југославију“. Што је он убрзо поклекнуо, о чему ће тек бити говора у поглављу о грађанском рату међу Србима, што се ставио на располагање немачком окупатору и председнику од њега наименоване владе, Милану Недићу, друго је питање, које не може, међутим, потрти наведено.
Пећанац се знатно пре Драже обрео „у шуми“. О постојању организације Косте Миловановића Пећанца и акцијама четника под његовом командом, говоре и извештаји 60. немачке пешадијске дивизије из прве половине маја 1941. године. У једном од тих извештаја каже се да су се „местимично окупили српски политички фанатици под именом четника“.
Међутим, Коста Пећанац ће убрзо поклекнути и ставити се на располагање немачкој власти и квислиншкој влади Милана Недића.
Први преговори с окупатором
Први преговарачки контакт устаника и немачке окупационе војске био је 4. октобра 1941. Капетан Драгослав Рачић, командант Церског четничког одреда, послао је писмо командиру 10. чете 699. немачког пешадијског пука у Шапцу. Рачић је поручио да је спреман да пусти из „заробљеништва 40 немачких војника, али под условима: да Немци престану са убијањем, злостављањем и одвођењем мирних, ненаоружаних Срба и одузимањем њихове имовине; да Немци повуку своје трупе у Шабац и обуставе бомбардовање села…
Уколико ваши војници не престану с мучењем и злостављањем српског народа, ми ћемо наставити борбу с највећом жестином до последњег војника…“
Немачки капетан Шулц је одговорио својим условима за прекид ватре: неодложно изручење свих заробљених Немаца; предаја целокупног оружја и муниције од стране четника. Уколико би ово било прихваћено, официрима и људству војно-четничких одреда било би загарантовано „пуно ослобођење од казне“.
На ове услове капетан Рачић није пристао, и повукао се из Мачве, у околину Ваљева.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Fingeru cuvaj prste…
У овом контексту није без интереса да поменемо извесне биографске белешке о Милошу Минићу (1914-2003), кроатофилу, Брозовом великохрватском емисару код Драже Михаиловића, једном од вођа студената комуниста и скојеваца на Београдском универзитету, који су били обухваћени парамилитарном комунистичком, интернационалистичком и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента. Минић је био у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите парамилитарне комунистичке фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних комунистичких фраза и парола на интернационалним студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо:
Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и Косовско-Метохијским Комитетом!
• Доле са крвавом србијанском монархијом!
• Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
• Доле велико-српска политика националног угњетавања!
• Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија!
• Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
• Доле велико-српска хегемонија!
• Живела Балканска комунистичка федерација!
• Живела Комунистичка Интернационала!
• Живела радничко-сељачка влада!
• Доле са војно-фашистичком диктатуром!
• Доле велико-српска политика националног угњетавања!
• Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
• Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…
***
Имајући у виду да су се „српски“ комунисти – кроатофили удружили са љутим србским непријатељима, да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина и да су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према србском народу и држави, прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичку, бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма, фашизма и Брозовог великохрватског, робовласничког, корпоративног интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског „српског“ кроатофилског естаблишмента била усмерена у ХХ столећу у борби против нашег несрећног, потлаченог, обесправљеног, осакаћеног и обезглављеног србског народа. Брозови комунисти су уз помоћ љутих србских напријатеља „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.
Опште је познато да је Минић за време покретања Брозове буржаско-демократске револуције у Србији 1941 сарађивао са извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини, који су били под командом Драже Михаиловића. Два пута је одлазио са комунистичким партијским руководиоцима на Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи вишеструког агента Јосипа Броза Тита, пилигринског фратра, самопроглашеног генралног секретара КПЈ и Павелићевог великохрватског емисара, који је радио и за Хитлеров АБВЕР, према сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године:
„Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).
На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези, који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).
У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…
The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979, стр.51-54).
Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз Тито у буржоаском западно-европском и америчком империјалистиочком естаблишменту, види се и по једном разговору, који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је рекао Брозу:
„Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).
Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових диверзантских акција и покретања тз. буржоаско-демократске револуције, како то кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у перманентну интермариумску-фашистичку, велико-хрватску, фабијанску , бундистичку и троцкистичко-пролетерску револуцију.
Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог стоји:
„Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му: ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).
Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховом пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су илегално публиковали у Загребу, 1936. године (Види: Уређивачки одбор, Робија, Загреб, 1936).
О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји:
“ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, стр. 220).
Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове велико-хрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичко –бундистичке, бољшевичке и кроатофилске рајетинске клике у Србији, када је својим потчињеним командантима рекао:
“Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века – Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).
Оно што Дражи Mихаиловићу вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти и рајетини истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године. Комунисти су у своме часопису “Класна Борба”, истакли своју намеру да остваре велико-хрватске снове интермариумско-фашистичке, фабијанско-бољшевичке и бундистичко-троцкистичке перманентне револуције у Србији, где између осталог, стоји:
“У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).
Када је крајем 1941. године после пада тз. „Ужичке републике“ главнина Брозових великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да се скрива по сеоским шталама. Као политички инструктор и руководилац парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка, Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена: Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, где стоји:
“Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”
Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и да настави са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких национал-социјалистичких пљачкаша и окупатора, који су стрељали у Србији за једног убијеног Немца стотину недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен 1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој, великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи коммунистическој пропаганди – Материаали международнога симпозиума, Москва, 1975).
У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија (Види: Редакционнаја Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).
Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио! Ђуришићу је рекао:
“Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…” Овај случај је остао у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска питања Млоша Минића, рекао је:
“… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”
Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску, интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.
Врло је интересантан податак др Милоша Секулића, да је Дража Михаиловић уочи тз. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944. године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали, усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, као што то чине и данас, да ступи у преговоре са велико-Хрватом, совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је преко њега и преко тз. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974, стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A., стр.81).
Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:
а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и допунама, и
б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и допунама…“
Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар II, претседник Владе др Божидар Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943).
Међу извесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, које је мени пред смрћу оставио, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:
I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
3. Тадање занимање?
4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или приватној служби где и које време?
6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или њене омладинске организације?
II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
8. Име члана партије који га је увео у партију?
9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту обавезу?
10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке Омладине Југославије)?
11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских форума?
16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на робији?
17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне особине?
19. Учесће у Партизанској борби?
20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?
III. НИВО ИЗГРАДЊЕ
21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и простудирао?
22. Општи ниво партијске изградње?
23. Знање из области марксизма и лењинизма?
24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?
25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и лењинизма?
***
Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду, нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних руководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и по његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић – Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25 постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативно одговорио. Одговор гласи:
***
I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.
Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија, Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ). Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао 8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и другарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве друге партије.
II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији. У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као представник Народних студената.
Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:
Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног Комитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретар Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног Комитета Чачак).
На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940 години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога партијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу да изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој рад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 до августа 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб. У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од децембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада на територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943 године.
На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:
Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова Управа Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али сам тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немаца на нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду могу да кажем следеће:
Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затим прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.
III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ
Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, па према томе у одред нисам ни ступао.
IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ
Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање ) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал, остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно.
Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам мислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на основу одлука VI Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Из појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
20. VIII. 1943 год.
МИЛУТИН
***
Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа 1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства Брозовог Покрајинског Комитета КПЈ за Србију и њему као таквом изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних руководилаца и предавача, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамо нису потребни никакви други ни нарочити коментари.
Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Брозовог Покрајинског Комитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је тек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване и дегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касније доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник, човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у вишим партијским круговима денационализованог и дегенерисаног рајетинског естаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку Партију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат и револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози, шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Милош Минић…
Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Броз најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Брозов рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!
Да ли је Жикица Јовановић Шпанац пуцао (и убио) окупаторског војника или је пуцао на жандармамеријску патролу која је дошла да види због чега се народ окупио и ко држи говор народу?
А не но пута хиљаду. Стварно си болестан, не ваља се зафркават на ту тему и сличне, поготово не ваља лагати.
Kažete prvi? … E?
Još sam ja čuja e je voda, zamislite, mokra!
Kako je i to novost, zar!?
A glede računovodstva smrti, od ovlašćenog ANB knjigovođe, pod batlerskim pseudonimom Ofingere, primećujem da ono, to knjigovođe, nije vodilo računa e su jame prenatrpane! Da mjesta u jamama nema, popunile ih Srbi ubijeni, što od ustaša, što od komunista u skretanju! Kako jame fale, tako i Srbi nedostaju za to knjigovodstvo
“ ćetničkih “ zločina!
… Ali papir, i blog, i on, trpe sve!
Sve nemoguće ljudske gluposti i pasjukle! … Za to valjda i služe. I papir Adžićima, raznijema, i blog žbirskim botovima!
Uostalom, ko od njih i očjekuje da pišu kompetentno, odgovorno i nepristrasno! … Istinito.
Ko?
A onda su se „dozvali “ i raspalili po partizanima i nejači…više su četnici ubili civila nego svi okupatori zajedno pa puta deset
finger up your fucken ass!!! kamo srece da su potamanili tu komunjarsku gamad. nisu zavrsili posao do kraja…velika steta!!! zato danas Srbija ispasta!
Sljamu, strasan si junacina iza kompjutera. Takvi su ti bili i tata i djedo. Da su bili hrabriji i uspeli da pobede/potamane komunjare, kako ti rece, tad bi i vas Hitler, kome su sluzili – pobijedio, a ti bi iskljucivo srao na njemackom, a ne na engleskom i srpskom.
Све је тоу реду што је написано. Али…..Зар аутор текста није могао да помене да је крајем августа 1941. од стране припадника ВКЈ под командом ппук.Мисите ослобођена Лозница и то је први град у Европи који је ослобођен од немачког окупатора (том приликом је ппук.Мисита погинуо)!
Тако је брате! Срби су у два велика рата први ослобађали окупиране градове.