Драгослав Бокан: О саопштењу „мешовите комисије” и реакцијама на њега
1 min read
Интернетовско нестрпљење, то размажено и злочесто чедо овог времена, у апсолутном је нескладу са оним што мисли и ради Црква.
Па се, онда, преко њега, врх наше Цркве напросто тера да објави Саопштење поводом нечег толико важног за све нас да се то никако не може урадити „у року од одмах” (а многи то баш тако траже, као и кад су друге ствари у питању).
Не може, а, ето, „мора”.
И онда долази до проблема, јер се, брже-боље, објављује оно што је уопште могуће за тако кратко време – само онај заједнички, протоколарни и „дипломатски” део објашњења – док, наравно, постоји и наш посебни, суштински и најважнији део, сасвим логично „неусаглашен са хрватским ставовима”, њима сасвим супротан…
Уз то, коришћењем хрватске верзије (тенденциозно усмереног) превода италијанског оригинала дошло се до наводног „крунског аргумента” против српске стране (а јавно и без провере изреченог у дêлу овдашњих медија), пошто су „проблематична времена” одједном постала – само и безлично – „тешка”, а егзактно и само „важни пастир” Степинац наједанпут постаде – „угледан пастир”! Чиме се потпуно променио оригинални смисао ових квалификација из званичног саопштења: од техничких и информативних у оцењивачке и вредносне судове. Довољно за прави и ничим заслужени напад на нашу Цркву од стране оних који су овако нешто једва чекали и са очигледним задовољством дочекали.
И све то одмах затим бива пропраћено оним несрећним и злонамерним, јавним и клеветничким, у сваком смислу речи таблоидним коментаром „Вечерњих новости“ (са злонамерним и нетачним закључцима изведеним на основу поменутих грешака у преводу), који је изнудио реакцију српских чланова Комисије, што је затим изазвало нове полемичке захтеве и увредљиве реакције доброг дела јавности, са пратећим хором нестрпљивих и већински агресивно према СПЦ устројених незадовољника… – па све, очас, постаде налик на још једну у низу овдашњих медијских ”афера”. А све то у овом, више него деликатном случају документованог изношења доказа о (директном и индиректном) учешћу надбискупа Степинца и самог врха Римокатоличке Цркве у ономе што се догађало од 1941. до 1945. године, у организованим и људском уму напросто несхватљивим злочинима Хрватâ у НДХ над невиним српским цивилним становништвом.
Прави се афера и чини наводно „контроверзним” нешто што је, грехом државе и нашег народа (свих нас редом), остало у српској и међународној јавности непознато, срамно склоњено од нас самих и читавог света.
Бестидно се користи наша, разумљива и очекивана, колективна осетљивост на ову мрачну и трагичну тему – да би се, на тај начин, још једном извршио јуришни напад на Српску Православну Цркву, ето, чак и кад су наше невине и од историје непризнате жртве у питању.
Ту, како видимо по ко зна који пут, нема милости, нити ма каквих моралних, логичких, фактографских, филолошких…, контекстуално узрокованих ограничења.
И ми који сада по први пут имамо – преко рада поменуте и од толиких оклеветане мешовите комисије – прилику да нешто кажемо на ову тему пред међународном јавношћу (а после толиких напада да смо ми „геноцидни народ“ и „џелати“, а не жртве у „хрватско-српском случају“), уместо елементарног поштовања те чињенице, дословно скачемо на врат онима који се, у име Цркве и у наше име (али на свој, њима једино могући и доступни начин) истрајно боре за прећутану истину о Јасеновцу, Јадовном, Козари, Јастребарском…?!!! Притом нико од толиких острашћених критичара СПЦ и њеног дела мешовите Комисије у овој екстремно напетој и неправедној јавној расправи у српској јавности да ишта упита (очекујући одговор, а не изнуђено правдање пред бахато изреченим, иследничким захтевима) и, евентуално, похвали (када је реч о раду и труду више него уважених, професионално и морално доказаних, учесника са наше стране).
Невероватно, али истинито!
И тако добијамо потпуно поремећен облик ”реаговања на нереаговање” наше Цркве, а ствар није нимало обична и захтева, ипак, макар мало више времена за њено објашњење у јавности (за пар дана се то напросто – не може).
Нисмо фер према активној борби и огромном уложеном труду српске, оне наше стране и на разне начине испољавамо то просто несхватљиво, нељудско и неморално непоштовање.
Мени је било мука док сам читао велику већину ових олаких и, често, клеветничких, надобудних и аутодестру-ктивних коментара какве до сада нису писали ни највећи „спољашњи” непријатељи Српства и наше Цркве.
Хрвати се у овим реакцијама и не спомињу, сем онако узгред, баш као ни римокатолици и Ватикан, ни оно што би био њихов грех (кобном логиком: „Они су такви какви су“), већ се сваљује дрвље и камење искључиво на наше представнике и браниоце, духовнике и историчаре (уз присуство и сигурно најродољубивијег и најмудријег српског дипломате, др Дарка Танасковића).
Баш као да смо полудели, слуђени од вишедеценијске мржње, аутошовинизма, самопорицања и континуираног несхватања улоге и значаја Српске Православне Цркве.
Једно је тражити информацију, са макар минималним поверењем у мотиве и обученост српских заступника, а сасвим друго – разапињати их, већ унапред, на крст и стуб срама без иједног јединог разлога, осим наше уобичајене брзоплетости, лакомислености и, нажалост, недобронамерности (да не употребим неку оштрију и, можда, много прикладнију реч).
Доливати уље на ватру и бацати суве цепанице на већ разгорелу ломачу којом се дословно спаљују истина и наша Света Црква јесте безуман и, рекао бих, издајнички чин. Нешто што захтева озбиљно покајање, а не тако захтевно тражени „одговор Комисије” на оваква умножена, најчешће само реторичка питања (пошто ионако ”сви све знамо”).
Као што је „лепота у оку посматрача”, тако је, исто, и са ружноћом, неистином и неправдом.
Када неко нешто неће да види, онда то заувек тако и остаје. Уосталом, сличне примере смо већ виђали у дугим годинама комунистичких покушаја уништења Цркве код Срба, са сличним „аргументима” и отворено клеветничким „запитаностима”.
Увек је за све била крива СПЦ, третирана горе него под Турцима, па је то тако, очигледно, и остало у великом делу овдашњих (не могу да кажем српских) медија.
Иако има своје некадашње име, Србија је и даље умногоме само „скраћена Југославија” са мутним и нејасним национално-верским, отаџбинским идентитетом, у коме се лукаво и лицемерно избегава питање истинског значаја и праве улоге наше Цркве.
Због тога су уопште могући овакви напади чак и тамо где се нису очекивали, тамо где би требало читати неке потпуно другачије врсте текстова, патриотски и духовно интониране. У новинама штампаним на ћирилици, све до скоро, чинило се, поносним на такав свој родољубиви приступ нацији, животу и, посебно, Цркви.
Рад мешовите Комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције тако није дочекан са природном и очекиваном љубопитивошћу и оном, с правом очекиваном братском подршком са ове стране, нити је највећи број наших сународника уопште стигао да добије праву, детаљну и неопходну информацију о томе шта су високи представници СПЦ радили током протеклих годину дана.
Један од разлога за тако нешто је и нестанак некадашње, какве-такве, добронамерности у највећем делу домаће штампе, као и непостојање одговарајућих, више него неопходних медијских проводника праве истине по овом питању, уз већ поменуто опште нестрпљење и хронични недостатак поверења у једину институцију која је, вековима, бранила и одбранила свој народ, никада га не препуштајући његовој злој судбини и хиру често надмоћног, по правилу немилосрдног непријатеља.
Све ће то доћи на своје када се наша јавност буде заиста обавестила на тему свега што се заиста радило током шест радних састанака мешовите Комисије за разматрање праве истине о животу и последицама деловања надбискупа и кардинала Алојзија Степинца.
Тек тада ће се видети размере лажи и монструозних конструкција (против СПЦ) које се организовано и са очигледном намером протурају у овдашњим средствима информисања.
Али ће до тада многи, довољно наивни и неучвршћени у вери, међу нашим суграђанима већ бити саблажњени и уведени у страшни грех неправедног клеветања својих архијереја и наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Зло не спава и не бира сараднике и средства.
А зна се шта је и ко је, одувек и заувек, био и остао највећи непријатељ и зла и Злога.
(www.spc.rs; лични Фејсбук-профил аутора)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Бајате боканове бајке … Тако је у Милу Ђукановићу видио новог лидера и писао против Булатовића, а затим предлагао Вучића као наду српске политике… тако се сада ухватио папе Франциска и екуменистичке `елите` да би био ноблес и откупљивао се код нове власти, као и Вук Драшковић, само на финији антисрпски начин.
Vrlo interesantan tekst, koji opisuje nove radne zadatke gospodina Bokana.
http://www.kmnovine.com/2016/04/bokan.html
Ne moze ni jos duzi tekst od ovoga sakriti cinjenicu da srpsku „crkvu“ vode tajni papski kardinali.
Samo i pomisao da je moguce diskutovati o tome da li je Stepinac svet je dovoljan znak da nasom Crkvom rukovode Hristovi neprijatelji.
A da ne pricamo o tome da su ove spodobe koje su ucestvovali u razgovorima svi redom ekumenisti i tvrdi pobornici ucesca nase Crkve u satanskom svetskom savezu crkava.
Normalan covjek od njih ni orah iz ruke uzeo ne bi a kamoli „pricesce“.
To su jeretici a jeretike Sveti oci nazivaju psima.
Svi ucesnici ovog bludnog cina ( diskusije o tome da li je neki papski zrec svet ili ne) su nosioci papskih prstenja i raznih drugih odlikovanja i veoma vjerovatno, svi od reda su tajni papski kardinali, ubaceni da bi pokatolicili Srbe.
To za onoga ko ima oci da vidi a za slepce postoje ovakvi tekstovi, pisani takodje od slepaca.
Veoma interesantno, Dragoslav Bokan, nekadasnji vodja paravojnih formacija, koje su stvorene uz pomoc udbe, jer jedan posten covjek u bivsoj Jugoslaviji, nije mogao izvaditi dozvolu ni za pracku a kamoli formirati paravojnu formaciju, covjek koji je govorio kako mu je zao sto strijelja mlade Hrvate a za to nije pozvan cak ni kao svedok u Hagu, sada je dobio novi zadatak, koji je lov na zilote i odbranu papista u SPC.
Sve uz siki miki intelektualno preseravanje.
Ali Bokane, samo ti radi svoj posao.
Загреб 19. XI 1941. Јучер је Поглавник примио изасланство прелазника са грчко-источне вере из Велике Жупе Барања. Том приликом се захвалио великом жупану те жупе дру Стјепану Хаферу, који је предвео изасланство. Поглавник му је рекао да се није могао прихватити бољег рада и посла те му одао своје признање.
Обраћајући се Позглавник изасланству нагласио је, да се овим догађајем, које га је створило сељашто грчко-источног дела хрватског народ спознајем истине и свог правог пробитка, унутарњи живот Хрватске потпуно сређује. Хрватски се народ овим повесним делом враћа изворима своје старе среће. Овим повесним делом извршена је заветна мисао прелазника из Велике жупе Барање за своје огњиште, за хрватски дом, за своју обитељ и за хрватску домовину. (Нова Хрватска, Загреб 20. XI 1941 стр. 2).
Усташки министар правосуђа на збору у Крижевцима 6. XII 1941:
Осим тих непријатеља комуниста и жидова у нашој домовини има још један непријатељ, а то су Срби који су нас двадест година батинали у творевини која се с правом називала тамницом хрватског народа. Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеђе Блакана. Не можемо допустити да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један је народ. Они који су дошли у нашу домовину прије 200 и 300 година, нека се врате одакле су дошли (Тако је! Пљесак).
Доглавник др. Миле Будак рекао је на једној скупштини да за њега вреди хрватска реченица: или се уклони или се поклони! А ја кажем: или се уклоните из наше домовине милом или ћемо вас истерати силом. Прекрстите се и будите верни синови хрватског народа (министар др. Мирко Пук).
Усташки министар просвете, доглавник др Миле Будак на збору ……
КРАЈ
Ђуро Виловић: Крвава црква
Међутим су драга хрватска браћа и сестре примале друге поруке, од другог вођства. Дне 11. априла 1941. године у 16 часова и 30 минута објављивала је загребачка радио станица ову емисију:
Цењени грађани града Загреба: Долази савезничка њемачка војска. Искитите прозоре на својим кућама. Жене и девојке, цвећем у рукама дочекајте савезничку војску! Будите јој при руци у сваком моменту!
Хрватски народ диљем Хрватске нека се одмах обрати на жупске уреде, где ће добити упуте, што ће даље радити.
Према овој емисији у п у т е су се већ тог момента налазиле у жупским уредима д и љ е м Хрватске. Упуте су одређивале штa ће хрватски народ диљем Хрватске радити даље. Када и како су те упуте положене по жупским уредима? Свакако пре ове емисије. Свакако пре оно 24 сата, што је Кватерник прогласио НДХ. Јер се у 24 сата, па ни у 24 дана, не могу достави упуте билo какве нарави у жупске уреде, јер се већина тих уреда налази изван седишта пошта, телеграфа и телефона. На крају и теклићи, па били они и крижари или мали, па чак и велики круничари, не могу у 24 сата да стигну и у најзабаченија села диљем Хрватске, а пототово у времену и у приликама, кад се та усташка Хрватска још налазила у радним југословенским бановима и пуна југословенске војске.
Дакле су те поруке депониране по жупским уредима још у Југославији. Међутим није сигурно да су упуте уопће достављене и остављене по жупским уредима диљем Хрватске, а није било ни неопходна потреба да се доставе. Писац текста цитиране емисије, веројатно доглавник Будак, јер је рећ д и љ е м његова била рећ, што је много и често говори кад говори и пише, кад пише, сасвим добро зна да хрватски попови и фратри савршено знаду што у овим данима има да ради хрватски народ диљем Хрватске. Очито боље и од доглавника и од самог поглавника, попови су и фратри стварни усташки вође на терену. Што усташка влада зна прилике у Чапљини, коју није никад ни видела, па у стотине и хиљаде ситних места, за које није никад ни чула! У сваком је месту жупски уред, а у сваком жупском уреду седи бар по један поп или фратар и позна тамо сваког човека у главу и сваку прилику у срчици.
На крају резултати ових упута, што их је хрватски народ диљем Хрватске примио од жупских уреда, јасно показују, да се није свугде једнако или једнообразно поступало, а то би било другачије, да су постојале једнаке и једнообразне упуте.
Било да су много раније, још у Југославији, за југословенског времена, положене усташке упуте: што у данима преврата и првих дана усташке владе има да ради црватски народ диљем Хрватске, било да је усташка власт оставила и вођство и иницијативу хрватским поповима да жаре и пале по својој вољи и иницијативи, једно је изван спора, а то је да су жупски уреди у оним данима водили хрватски народ диљем Хрватске.
Не сматрам потребним да утврђујем да су жупски уреди исто што и попови и фратри, јер агенси жупских уреда нису ни канцеларијске собе ни столови, ни распела на зидовима, него Жупници и капелани.
Емисија радио станице Загреб позивала је споменутог датума хрватски народ да се о д м а х обрати жупским уредима на упуте шта ће даље радити. Значи, да је већ у тим уредима готово и спремно. По материјалу и документима прикупљеним о том даљњем ради, хрватског народа диљем Хрватске, види се јасно, да су попови и фратри прихватили иницијативу и вођство рада, а по резултатима рада, лако се могу да реконструишу и саме упуте жупских уреда, односно хрватских попова и фратара. Изненађује да су заборавили, да вођство и инцијатива носи и – одговорност.
За илустрацију како су попови и фратри схватили улогу вода на терену биљежим у овом моменту карактеристичну чињеницу, што сам је сам непосредно уочио, а која се и иначе даде утврдити:
У ноћи између четвртка 10. IV и петка 11. IV. 1941. стигао сам паробродом из Сплита у своје село Брело. Ту сам ослушкивао и пратио даљне догађаје. Опазио сам, да сви усташки курири, све што у име усташа долази навраћа у жупски уред у суседном селу, у Башкој Води, у коме је жупник фратар. Тај фратар све дочека, прима, с њима конферише. За који дан ми људи казују да фратар у Башкој Води није задовољан ни са усташама ни са усташком НДХ и да својим жупљанима без закопчаности говори, да је све лудо замишљено, луђе проведено и да ће се све свршити с катастрофом. Истиче пред људима своје уверење у победу савезника и казује им најновље вести радио станице Лондон. И сам сам тако посредно преко фратра у Башкој Води и његова преношења жести, могао да пратим обавести радио станице Лондон. Фратар је дуго био и мој посредни информатор, јер њему усташе не одузеше радио апарат, јер је фратар – њихов човек, а другима су свима одузели.
То је чињеница, али чињеница, која говори много. Прва је реч те чињенице, да „жупски уред“ за све усташе значи њихов уред. Друга је реч те чињенице, да за све усташе сваки жупник значи исто што и усташки агент. Трећа је реч те чињенице, да и сами фратри и попови исто онако као што су без обзира на своја лична мишљења и уверења, у служби и на диспозицији католичкој цркви, да су исто тако, без обзира на своја лична схваћања и уверења, у служби усташког покрета и усташке власти. Жупник је у Башкој Води у овој чињеници и по овој чињеници, као фратар – усташа, а као носилац своје интимности – англофил и прок усташке катастрофе.
Тако је било с фратром у Башкој Води или с фратром с дуализмом у себи, а како су се држали и како су деловали они јединствени фратри и попови, ствар је јасне интуиције и логична закључивања….
Ако је овај англофил играо ипак усташки, како су тек играли усташки попови и фратри усташе, без обзира јесу ли били заклети усташе или само присташе усташког појрета. О томе нека казују чињенице утврђене чињенице:
Одмах иза проглашења НДХ власт и команду у Имотскоме преузимају фратри. Подвргавају себи и жандармеријску станицу која је и бројна и јака. Фратри јој издавају наређења и послове. Главни шеф петорке која је преузела усташку власт, у целој имотској крајини, био је фра С т а н к о М и л а н о в и ћ. Други актер у фратарској усташкој влади у Имотскоме и имотској крајини фра С т а н к о Б р а д а р и ћ, који је из Пругова, са своје жупе, дошао у Имотски, а рођен је Имоћанац, са митраљезом и заузео дуванску станицу. Он је одузео југословенском дивизиском ђенералу Марку Михајловићу војнички ауто и на њему се возао оборужан, са до зуба наоружаним другим усташама, и то са најгорим олошом и крволоцима тога краја. Кад га је нека сељанка сусрела и назвала му Фаљен Исус!, рекао јој је осорно: Нема више Фаљен Исус! него само За Дом спремно!
Фратар Милановић одређује, а то се и спроводи, да се разоружава сва југословенска војска која пролази и повлачи се кроз Имотски. Хапси и затвара официре, трпа их у подруме испод жандармериске станице, а ту их мучи и гладом и жеђом. Једном ђенералу одузима ерарску благајну с великом сумом новца.
По наређењу фра Станка Милановића створен је логор у Имотскоме и то код куће Вукадиновића, управ на дан католичког ускрса 1941. У тај су логор, под отвореним небом и без хране убачени и улогорени сви православни имотске крајине: старци, млади, жене, деца. Међу њима и две попадије, обе с децом: она попа Марка Плавше и она попа Николе Драгичевића, имотског пароха. Парох Драгичевић је био од усташа затворен, по изричитом налогу и захтеву фратра Милановића, свећеничког брата у Христу! Парох је у затвору остао преко три месеца, а из затвора су га извеле италијанске окупаторске власти, јер је Драгичевић рођен у Обровцу, па је према томе италијански поданик – по анексији.
Док су постојали несретни логори, управитељ основне школе у Имотскоме Јосип Росић, иначе заклети усташа, који је као резервни официр још године 1938. положио присегу Павелићу, био је мекши од фратра. Иако је постављен за усташког подначелника, предлагао је фратру Милановићу да се логори распусте а несретни православци упуте својим кућама. Фратар му је Милановић на ово жучно одговорио: „С в е р и ш ћ а н е т р е б а п о б и т и а н е и х и з л о г о р а п у с т и ти!
У месецу мају, у говору у цркви, учио је фратар Миленовић да је т у р с к а в е р а б л и ж а к а т о л и ч к о ј н е г о п р а в о с л а в н а! (По исказима многих очевидаца.)
У Имотски је стигла већ и италијанска војска. Имочани обасипљу Италијане многим пријавама и доставама, Италијани не познају свет да би поступили по тим пријавама па траже од имотских жандара да им помогну код распознавања људи. Фра Милановић даје директиву имотским жандарима: „Пазите да Италијани не ухапсе ниједно српско или хрватско лице које је припадало југословенским националистима. Те ја требам кад оду Италијани! (Жандарски каплар Петар Пркут) Тај исти казује да је у Имотски стигао глас да су се појавили четници око Љубишкога. Милановић журно шаље камионе у Сињ по оружје и по муницују, а по Имотскоме диже устанак за борбу против четника. Успева му да пошаље више камиона оборужаних присталица у борбу.
Уз фра Милановића и Брадарића у усташкој власти, коју дуго држе фратри у Имотском, суделију још: фра К р с т о Р а д и ћ, жупник у Руновићу и гвардијан имотског манастира фра Ћ и р о У ј е в и ћ. Радић је наговарао и харангирао да се у његовој жупи побију сви православни, да не осване ни један живи Србин.
За држање и становиште католичке цркве у Хрватској према приступу Југославије Тројном илустративан је напис босанског фрањевца фра М. Џаје:
Кад је опасност највећа божја је помоћ најближа (Г л а с н и к С в. А н т е, Сарајево, бр. 5-6, 1941, страна 161–168):
Дне 25 ожујка, био је уторак и Благовести. Тај је дан синуо трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта. У подне је радио јавио текст пакта са силама Осовине. Слушали смо говоре државника једне и друге странке. Било је наде, да ће се рат уклонити и разум победити. Чаршија је врло разнолико пропратила ту чињеницу.
Овај фра Џајин трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта, поставља фра Џају, и све његове, у пуну опреку с мишљењем свих пријатеља Југославије. Они су више националним, слободарским духом и инстиинктом него, можда, сазнањем у пакту са силама Осовине гледали и видели пропаст, коначну пропаст слободе и нације. 3а њих потпис пакта са силама Осовине није никакав „трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта“. Они су већ тада и гласно, а више немо скандирали: Боље рат него пакт, боље гроб него роб! Фратар Џаја више воли пакт него рат, радије је роб него гроб. Не само он, не сви тек организовани чланови католичке цркве у Хрватској него скоро, скоро сви организовани Хрвати у хрватском народном покрету. Довољно се сетити уводника Мачековог Х р в а т с к о г Д н е в н и к а у тим данима, тих панегирика и дитирамба Њемцима, старим верним хрватским суседима…. па ранијег словакизма у Х р в а т с к о ј С т р а ж и и да се у реченицама фра Џаје нађе прави смисао. Довољно се сетити посдедње изјаве др. Мачка својим присташама преко загребачке радио станице:
Задесило нас највеће зло, што нас је уопће могло да задеси: рат.
Па да се тачно оцени што се односи фра Џајин трачак наде, као сунчана зрака с тмурног небишта. – На – рат! Фратар је Џаја и цела католичка црква у Хрватској против рата, јер рат је, а рату нико не зна свршетак и резултат, а у рату може да гину цивили, па богме и – католички свећеник. У рату се може и градовати и то не само на бојном пољу него и на жупском двору, па, богде и у манастиру.
Од глада и рата ослободи нас, Господине!
Зашто рат? Ни Словачка није ратом лагумисала ЧСР ни у рату забола нож у леђа Чесима, а домогла се своје католичке слободе и своје католичке државе, свог Штата. Једноставно је дошао Хитлер као са неким чаробним: Сезаме, отвори се!, па све отворио, све растворио и сложио нову Европу са ослобођеним народима, које је био потлачио версајки уговор о миру. Хрвати су довољно јасно саопћили Хитлеру и свијету, да се они сматрају потлаченим народом по том версајском уговору о миру. Др. Мачек је јавно изјавио, да је њему посве свеједно, да ли ће слободу хрватском народу донети Хитлер или Рузвелт. Хитлер по приступу и Југославије Тројном Пакту, а Рузвелт по вези Југославије са савезницима. Има индиција, по којима се даде наслућивати како би се провела Југославија уз Осовину и уз Тројни Пакт, па како тадањи кнез намесник и Хрватска, али док ти и многи други односи нису документарно ни утврђени ни рашчишћени, није потребно улазити у ствар. Тек једно се може претпоставити да је фра Џаја, а и цела католичка црква у Хрватској имала разлога да не жели рата и да није морала да гледа у рату пут, по којем ће отићи њен успех и њена солуција. Та је црква у могућности да буде добро обавештена, па је и била. У тим истим данима су њени крижари тврдили својим знанцима, да Југославије неће бити, па ушла у рат или не ушла. Исто су тих дана тврдили, да ће бити мала Србија и већа самостална или како они, већ онда рекоше н е з а в и с н а Хрватска. Они нису желели да Југославија уђе у рат, па су у објави текста уговора о приступу Југославије пакту сила Осовине сагледали трачак наде, као сунчану зраку с тмурног небишта.
Међутим су рачунали и с могућношћу рата између Југославије и сила Осовине, па су све учинили, да тај рат испадне у корист оних, који су имали остварити основну ствар њихова програма – макнути Југославију с географске карте света.
Они су били једна од најбоље организованих, па и једна од најстаријих петих колона.
Морали су бити на стварном послу пете колоне већ онда, кад су имали пред очима солуцију рестаурацију Аустрије и апостолске династије, Хабсбург. Уз ону другу солуцију, ону по словачком узору, тражило се од њих и они су дали и морали дати најбоље од себе.
Постоји огроман материјал, што утврђује та дела и такве успехе. Таквих је успомена препун наш човек и сва средина. Казује се врло много о разним поповима и фратрима, па чак и о опатицама на послу црне пете колоне, а исто се тако много препричава о везама ове пете колоне с оном, која је оперисала у нашој бившој војсци. Све то није проверено, а наступа време, кад ће се многе ствари, личности и догађаји утврдити. Журба није потребна у овој ствари. Тим је мање потребно да се нижу овде дела црне пете колоне и то управ испред главе IV ПО УПУТАМА ЖУПСКИХ УРЕДА и пред документима с далеко тежим и усуднијим садржајем…
Тек о њиховом суду о нашем 27 марта 1941. фра Џајин напис наставља:
Не знам да сам икада у свом дугом веку имао пригоди проматрати веће скокове и акроматске „салтомортале“ у промени мишљена и измени „политичког уверења“ неких појединаца, као од 25. III. до 15. IV т.г. кроз равно три седнице. Али такове „преоријентације“ нису биле само код појединаца. Ето и Југославија се за цигла три дана из темеља „преоријентисала“! Државни удар! Прослава новог поретка овде била у недељу 30. III. Ратни су хушкачи изазовно демонстрирали. Сад је већ све овисило о том, како ће силе осовине реагирати на изазов.
Иронија којом стари босански фрањевац преперучује 27. марта није само његова него је заједничка целој католичкој цркви у Хрватској. Њему је 27. марта преоријентисање под наводним знаковима. Њему је свет, коме је 27. марта највећи душевни, патриотски, човечји и слободарски успон – ратни хушкачи! Њему је 27. марта 1941. године – изазов.
Фратар Џаја говори о свом дугом веку. Тај дуги фратров век није него тренутак у далеко дужем веку човечанства и народа, па ипак се никад у историји није догодило нешто онакво, какво се збило у Београду 27. марта 1941. Та је реткост одјекнула у читавом човечанству. Прво због тога што је реткост, друго због манифестације здравог инстинкта и развијеног слободарства једног колектива, што делује као један једини свесни, будни и здрави индивидуум. Човечанство је осетило, да се још није догодило, да је регент и влада све улагала и уложила, да избегне рат, а да је народ једним махом уклонио владу и регента да би ушао у рат и то у пуној свести да једино о његову уласку у рат овиси слобода, независност па и сам опстанак. Та је свест била јасна и изражена:
Боље рат, него пакт,
Боље гроб, него роб!
Католички епископат на својој конференцији у Загребу, где је донета одлука о прослави овог јубилеја, могао је бар да зна за мишљење својих историчара о датуму покрштавање Хрвата: Фарлатија и ватиканског подархивисте Балана. Они постављају датум покрштавања Хрвата у години 670 или 671. Баланово дело о овом истраживању превео је њихов пречасник, сарајевски надбискуп, можда и већи католик и усташа од свих њих заједно. Стадлер је овај превод објавио у Загребу године 1881.
Конференција Хрватског Католичког Епископата није међутим требала ни истине ни историје, него је требала само титулус за усташку, за антијугословенску пропаганду, па је суверено прогласила 641 год., као годину покрштења Хрвата.
Јест, суверено, али није – непогрешиво.
Чудновато је да је конференца епископата заборавила да је раније католичка црква у Хрватској славила свету браћу Ћирила и Методија као славенске апостоле који су и Хрвате заједно са Србима увели у кршћанство и то коначно и дефинитивно.
Тако је католичка црква у Хрватској почела свој 1300.–годишњи јубилеј са фалсификатом и лажним тврдњама, а свршила га са покољима невиних, са палежима, пљачкама, отимачинама, силовањима и сваковрсним усташким злочинима, што их је она организовала, повела и провела. О овом јубилеју више у последњој глави ове књиге.
Док су хрватски попови и фратри палили на комачама своје големе мржње и рачуна крвну и расну повезаност Срба и Хрвата, дотле су препустили својим лаицима и Хрватској Стражи да војују за ХРВАТСКИ ЈЕЗИК РАЗЛИЧИТ ОД СРПСКОГ ЈЕЗИКА. Настаје нов дуг турнир, што га отвара администраторски секретар Југославенске Академије др. Иван Есих, др. Иво и професор Крстић, па многи други организовани католички мужеви и интелектуалци. „Хрватска стража пушта све прилоге бораца-добровољаца у овом монструзном турниру, на потреснијем документу хрватске покварености и менталне инфериорности. Та је поквареност као и дефект интелекта толико запањујући појачан тиме, што долази са стране оног истог света, који, као одгојени сколастици бар три пута у сваком дану у својим дискусијама важно подвуку сколастичку максиму: contra fachim non … (Докази никад не могу да оборе чињеницу!). Али кад католичка црква нешто треба, онда не важи ништа, па ни њена сколастика, а што би онда тек важио један ситни факат, да је српски и хрватски – један те исти језик. Макар су тај факат признавали сви Хрвати свих времена, који су знали што је језик.
У овом католичком турниру иступише крижари, конгреданисти, католички мужеви, па и чланови X р в а т с к о г Ј у н а к а.
Иако у свима њима није било довољно снаге, морамо признати, да је у свима њима било довољно воље да и у ствари језика потпуно раскрсте са Србима, а и са свом својом књижевношћу од дубровачког трубадура Ђоре Држића до најновијег усташког песника већег формата, Антина Вонифачића. На томе су послу Х р в а т с к а С т р а ж а имала и неприлика. Једном је тако неко преко њених ступаца поучавао усташку публику да се лов риба не изразује с рибање, него са рибарење. Да се подови рибају а да се рибе рибаре. Неко се и побунио, па написе у том усташком листу, да је пред стотине година аутохтони, прави и поштени хрватски песник Некторовић написао Рибање и римарско приговарање, па је очито са својим римарским пратиоцима и рибао рибу. Рибати подове у значењу чистити подове, није ни хрватски ни српски глагол, него потпуно готски р е ј б е н = чистити. Ако они као Готи, реће та неко, хоће стварати нов готски језик, нека то не чине ни на основу српског ни хрватског језика, него немачког, па ће пре до успеха.
У том турниру било више оваквих згодица него стида у готских апостола хрватског језика, различита од српског језика, међутим оно, што се на овом послу није свршило у Југославији, настављено је у усташкој Хрватској под вођством др. Блажа Јуришића, шефа уреда за хрватски, тачније усташки језик. Јединому је њему успевало да насмијава публику у оним тешким данима усташког клања и дивљања.
Др. Блаж Јуришић, фамулус попа Лукаса у политици и у Матици Хрватској, питомац је малог надбискупског семеништа Змајевић у Задру. Х р в а т с к а с т р а ж а, једини хрватски католички дневни лист у краљевини Југославији, сачињава посебну групу докумената о учешћу католичке цркве у Хрватској у усташком покрету у Југославији. Тај је дневни лист годинама развијао усташку идеологију и пропаганду. Х р в а т с к у С т р а ж у је годинама водио каноник, професор теолошког Факултета у Загребу Др. Јанко Шимрак, Жумберчанин, гркокатолик. Човек, у кому је српско порекло опипљиво, а хрватство тек деривативно, од успоставе везе Жумберка са Светом Столицом у Риму. Типичан пример што ради у Србину та веза с римском црквом, па и онако делимична као што је између унијата и папе. У тој вези Србину остаје још литургија, старословенски језик, литургије и обреда, па цио остали вањски облик и живот цркве: обичаји, ожењени свећеници, па све друго. Та веза са Светом Столицом у ствари није ништа друго него апстрактна, принципијелна ствар, па ипак какаву су поразни резултати, да се у њој и по њој, не само сроодство изгуби о Србинего постао предводник србождера. А што се збивало са Србима, кји су посве ушли у католицизам? О томе треба испитати Лику, Сењ, имотску крајину и све оне крајине, где је највише таквих Срба и где је највише поклано Срба. Кад се Србин покатоличи постао усташа. У Шимраку се утврдило, да кад се Србин по унијатству споји са Светом Столицом у Риму, постаје то исто. Не само шира хрватска јавност, него и само вођство католичке цркве у Хрватској, имала је осведочење, да је Шимракова Х р в а т с к а С т р а ж а јаче усташко него католичко дневно гласило. Та околност не би много ни сметала ни бринула вођство католичке цркве у Хрватској, кад би тај новопечени католик у унијатству радио све то и све исто то, али само нешто мало мање српски отворено, а нешто мали више католички прикривено. Црквено вођство улаже много напора да у Шимраковој свежој природи, дојучерашњег Србина, потисне ту српску осебину, да истакне још довољно неразвијену особину скривања, превртања очима, завијања гласа у свим скалама у тоналитетима, данашњег католика. Друга околност, што смета црквено вођство, налази се поновно у Шимраковој отворености. Он стварно није никад био ни Радићевац ни Мачековац. Не знам ко је у Загребу оштрије нападао Радића од Шимрака, а Мачека додуше није нападао, али је у време и у невреме, опортуне et importiane, истицао усташко становиште напрама ХСС становишту. То је доводило до трзавица, јер су усташе у ХСС-овци у једном те истом хрватском народном покрету. Долази и до полемика између ХСС дневног листа и Хрватске страже, Епископат подузима кораке, јер још не налази опортуним да се замери др. Мачеку, а поготова није налазило откада је др. Мачек на власти у бановцима Хрватск . Тим мање, што је др. Мачек према клеру и клерикалцима врло сусретљив у питањима постављања, намештења и дотације, дакле управ у питањима за која добри католици увек имају смисла. Долази до промене у бођству Хрватске Страже. Недопеченог католика из Жумберка, др Шимрака упућују у Рим, да се, по могућности тамо допече, а за директора Хрватске Страже постављају два пута печеног католика др. Аугустина Јуретића, који је као свршен теолог у Сењу и свећеник још једном свршио теологију у високом теолошком заводу његова апостолског величанства у Аугустинеуму у Бечу. Међутим ни овом католичком biscochum-у није успело да тај лист учини више католичким, а ман усташким, па је лист обустављен и покренут, једини католички дневни лист Хрватски Глас. Тај нови и једини католички дневни лист на све време излажења у Југославији брижно се чува да не спомиње државу, у којој излази
ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ
И У ПОКОЉИМА СРБА
КРВАВА АКТИВНОСТ КРВАВЕ ЦРКВЕ ВЕЋ У ЈУГОСЛАВИЈИ
Време је прилично побледило сећање на крвопролића по разним местима у Хрватској још за југословенског времена. Људи се сећају, можда, тек по неког кратког и сухог комуникеа кр. владе или Министарства унутрашњих дела о таквим крвавим догађајима. Детаљи су остали тајном, па често и сама суштина тих крвавих хрватских побуна. Било је тога више. Било је атентата, било је крвавих сукоба са жандарима, а негде и са неким војним одредом. Та су се крвава збивања најобичније одигравала око цркава, на црквеним зборовима. Прелазим преко свих таквих догађаја, а застајем само код њих, што их у сташки актери, формирани у крилу католичке цркве, признају својим или што их усташе признају као дела браће усташа „из наших католичких редова“.
У раније наведеном писму Великог Крижарског братства поглавнику стајала је и ова ставка:
„..док наши чланови међу Сењским жртвама и на осталим местима нису крвљу и својим животима посведочили свој идеализам.
Сењско је крвопролиће познато по својим јаким димензијама. Крижари признају да су њихови чланови међу сењским жртвама к р в љ у и ж и в о т и м а суделовали. Они надаље признају да су исто тако у крвавим побунама суделовали и на другим местима. Кад они не наводе та друга места, није важно да их ми наводимо, јер имена места у овој ствари нису ни важна ни одлучна. Важно је и одлучно само то, да они признају да је у побуни у Сењу и н а д р у г и м м е с т и м а католичка крижарска организација пролевала своју крв и полагала животе својих чланова. Ове су побуне биле увек против Југославије а за „хрватске правице“.
Свакако једна од најширих и најбучнијих побуна била је она у Сибињу у Славонији. О тој побуни објавио је потанкости усташки дневни лист Н о в и л и с т (Загреб, 10. октобра 1941, стр. 12) под насловом: Делатности усташког покрета у Домовини, а с под насловом: Народ је следио Поглавника и кад је био просторно далеко од њега.
Поглавник је био просторно далеко, али га је хрватски народ увек осећао међу собом. И усташки се дух ширио у Хрватској успоредо с напорима и делатности Поглавниковом изван домовине… По налозима Поглавниковим годинама се радило на устрајању усташких постојби по нашим градовима и селима. Већ год. 1935 постојале су и далеко од Загреба, не само по личким и далматинским селима, босанским, херцеговачким него и славонским селима и градовима потпуно устројене и наоружане усташке постојбе. Дапаче 1935 године умало што није дошло до општег народног устанка у једном делу Славоније. Средиште усташке делатности у Славонији и у северном делу Босне био је Славонски Брод. Сељаци, усташе су ових дана упутили Поглавнику брзојавку из села Ориовац, Хујник, Малино, Причац, Бродски Ступник. Што и четрдесет девег потписника јавља Поглавнику: „Овде у Ориовцу сакупљени сељаци усташе обнављају заклетву Верности Теби, трховнику Хрватске државе, коју смо положили још године 1935“. То је био тајни оружани састанак у мркој ноћи. Др. Драган Дујмовић проговорио је реч хрватску о дивном јунаку Поглавнику.
Напис наставља:
„Народ је тражио одушка свом расположењу и оно се испостављило пригодом прославе папиног дана у Сибињу 1935. Вехементно предавање одржао је учитељ Гавриловац, а јавну мису жупник из Подцркавља Миховил Праскић. Иза ручка он је одржао и топао националистички хрватски говор. Слиједећи садржај тог говора скинули су сељаци ћирилски написе на опћини, школи и свим осталим уредима. По свршеном чину скидања написа, кренула је поворка усташких сељака према Ориовцу у десетак кола. На домаку Ориовца ишла је колона кораком певајући: Ц в и т о м ц в а л а П а в е л и ћ а р у к а, к о ј а у б и с р п с к о г а х а ј д у к а те ШТО ЋЕ НАМА ШАЈКАЧА НА ГЛАВИ … Стали су пред кућом др. Дујмовића и сви ушли у његово двориште. Импровизирана је скупштина насред широког пута а из кола је проговорио жестоко жупник Праскић.
…дошао је у борбу из Загреба др. Драган Дујмовић и њему су дошле читаве депутације да се жале на терор четника и добровољаца. Након неколико дана обишао је др. Дујмовић сви Посавину и дао налог народу да на оружје одговори оружјем и да се организира у борбене одреде и да покаже на сваком кораку и у сваком случају Отпор. Након 14 дана дошао је др. Дујмовић опет и Ориовац и онда су сељаци под неговим вођством одржали војну вежбу у ноћи на Јелас пољу. Успех ноћних вежба био је велик. Настало је иза тота живо кретање. Спремало се више скупштина, ноћних вежби и демонстрација с оружјем по свем крају, ну ту ју акцију обело „вођство (ХСС), давши у бродском тједнику И с т и н и изјаву да др. Драган Дујмовић буни хрватски народ бродског котара и да га власт треба онемогућити, ако се појави тамо, јер да то није у духу његове „миротворне“ политике … Тадашњи котарски предстојник у Броду Долучић спасио је овај пут главу др. Дујмовићу забашуривши истрагу, јер се од говора на Јелас-пољу нису радикалнији могли изрећи ни у емиграцији.
Напису и у њему описаном збивању потребно је надодати објашњење: ко је жупник из Подцркавља Миховил Праскић, који одржава жестоке хрватске националистичке говоре, иза којих распаљена маса усташких сељака, прикупљена и организивана од католичког сениора др. Драгана Дујмовића, скида ћирилске написе са свих уреда? Миховил Праскић је криминални тип, суђен и осуђен у фалсификаторском процесу Вида Галовића у Загребу 1922. Праскић је био члан дружбе фалсфикатора, која је фалсификовала 20-динарске новчанице. На процесу се Праскић појавио као оптуженик у друштву своје љубавце, сељакиње. Та околност попа фалсификатора и попа јавног љубавника много је увесељавала суд, публику и штампу. Праскић је по тој околности брзо постао популаран у Хрватској. То све ипак није омело његове црквене старешине, да му касније даду жупу и да га поставе као учитеља вере и морала.
Крвопролиће у Бибињу, по признању самих усташа, дело је католичког сениора и католичког жупника. Немири у селима у срезу Славонски Брод, а ти су дуго потрајали, организовани су по тој двојици организованих католика. Провођење усташких организација и усташких бојних формација по Посавини и једном делу Славоније, дело је те двојице истакнутих претставника католичке бојовне цркве у Хрватској.
КОНФЕРЕНЦЕ ХРВАТСКОГ КАТОЛИЧКОГ ЕПИСКОПАТА У ЗАГРЕБУ о свом усташком раду у Југославији нису пружиле више докумената. Биле су према јавности до грла закопчане, а документе нису испуштале. Њих нема у документима, а чега нема и документима тога нема ни на свету рече ћелави професор, који се много бавио знаношћу. С овим се становиштем ћелавог професора у овом предмету не могу да сложе сви који и без докумената знаду о закључку борбе против Југословенског Сокола и о проглашењу Свете Године за Хрвате, да им је и за Југославије претседавао хрватски метрополита и онај надбискуп Степинац, који документарно зове НДХ давно сањаним и жељкованим идеалом. До њега је одмах по части, по реду и по угледу седио сарајевски надбискуп Шарић, који је дуго и успешно потискивао, да му преко зуби не продре потресни доживљај загрљаја са Павелићем у базилици светога Петра у Риму и да сачува своју шкакљиву тајну све до постанка НДХ и првог хрватског божића у њој, па том тајном као божићним даром изненади своје бискупске колеге и своју недужну и само у добри одгојену паству. Конференце хрватског католичког се епископата нису бавиле ничим, него интерним питањима цркве. Никад оне нису ништа чуле да фрањевци врше духовну паству по усташким логорима у иностранству. Нико од њених чланова није ни једног таквог фрањевца снабдио потребним исправама и препорукама за такву паству. Никад те конференце нису биле обавијештене што раде Католичке акције с униформним правилима и директивама, јер то су неполитичке организације за хрватске делове Југославије. Исто тако је остала пуна тајна каквим се пословима бави Велико Крижарско Бртство с морем крижарских организација, каквим духом дишу и какве песме певају и што урезују по корама стабала за вечери и дана, својих логоровања. Ни за друштва Католичких Мужева, у којима чланови, додуше тек као слободно грађани, а не као католички мужеви, грабе оружје да бране…. Ни од кога да бране. Можда од усташких хорди у којима су и они, Католички Мужеви, али само као слободни грађани, а нипошто, Боже сачувај, као католички мужеви! Те конференце немају појма о прописаном раду Крижарица, оних мање лепих, али зато више побожних девојака, којима је требао нов радни програм након формисања НДХ. Морало се доготиви што сво се догодило, па да и ови, неупућени чланови конференца хрватског епископата у Загребу, нешто сазнаду о интерним црквеним стварима у вези с усташким покретом за време Југославије. Епископат је тек у НДХ могао дознати; што су радиле њихове организације по црквама и то то из усташких новина. Њихови су Крижари и Католички Мужеви, а и многи попови и фратри, били отворенији усташким новинарима, него својим црквеним поглаварима. Кад би то све тако било и стајало, онда би то значио пун интерни слом католичке цркве у Хрватској, али то тако није било…
ЗАСТАЈЕМ УЗ ОРГАНИЗАЦИЈУ ЕУХАРИСТИЧКИХ КОНГРЕСА У ХРВАТСКОЈ и одмах подвлачим да се тешко у арсеналу пропагандних средстава католичке цркве може наћи нешто неполитичкије и религиозније да се окупе верници из најширих маса, да побожно и неполитички зборују од еухаристичких побожности и манифестација. Ко у Југославији, а и у осталим деловима света да се опре таквим састанцима и манифестацијама, а да се не замери последњем католику на свету, па и коректном некатолику? Међутим у стварности, а тога се сећају сви савременици, таква збивања, одвијали су се под тим видом политички зборови, издашнији и бројнији од највечих Равићевих зборова. Под тим видом и на тим приредбама одвијале су се протујугословенске и протудржавне демонстрације, какве никад нико није приређивао ни раније ни касније. Говорити о хрватским и сепаратистичким манифестацијама уз те састанке и конгресе једва да је и потребно. Макар је парадокс у номенклатури, ипак је истина, да је католицизам сам по себи сепаратистичка манифестација он је то већ по оному што је манифестација јединоспасавајуће цркве. Колико год је по имену црква за све, он забрањује сваки додир с припадницима друге цркве. Он има своју знаност различиту од друге знаности. Католичка знаност мора да је увек у складу с католичким догмама и с принципима католичке етике. Католицизам има своју унетност и своју књижевност, што се не покрива а не сме да се покрије, са уметношћу и књижевношћу осталих. Чињеница је да католици свих земаља или имају или настоје да имају своје католичке лексиконе или енциклопедије, своју књижевност у оквиру народне књижевности. Сепаратизам катоцизма продире како се то мењу њима истиче unque ad divisionem succi et sangrinis свe до деобе крви и мождине. Католички проповедници, нарочито они усташке цркве, баратају с фразуринама с брадом до земље, па сталним и упорним понављањем пуне широке народне масе сугестијама што рађају часом мегаломанијом, часом побуном. Тешко је било пронаћи једног проповедника и чути једну проповед у Југославији, на којој усташки клер није засипао своју публику неоснованим поносом неког предзида кршћанства, Последња је сеоска бакица знала и изрицала латински антемурале христианитатис. Изговарала је то с важношћу, с подигнућем, као да изговара неке свемоћне, мистичне рећи, што имају снагу да преносе брда и да пресушују језера. У ствари је то, обзиром на моменат, на особу и на стварност, кад су први пут пале те латинске рећи мало па ништа. Слично је са пуним циклусом фразурина, као што је она о хрватској хиљадугодишњој култури, које није никад било у заметљивој количини, па она о некој присеци Хрвата некому папи да неће освајати ни водити империјалистичку политику, а у ствари се тражи граница на Дрини. Фразурина да је католицизам дао лављи дио Хрватској садржајности, а напосе да му је дао државност, културу и смисао за жртву. Дао му је усташки покрет, а тај је усташки покрет дао пуне доказе о хрватској државности, о хрватској култури и о хрватском смислу за жртву. Тај је покрет стварни пород католицизма, а по њему се лако закључује лик и садржина родитеља.
II УСТАШКА ЦРКВА У ЈУГОСЛАВИЈИ
Само се наивчини може чинити случајним да усташе раде и стварују управо оно што треба католичка црква у Хрватској и њен клер. Њој по диктату њених интереса треба да се распе Југославија. По том истом диктату њој треба низ мера и поступака да се онемогући не само обнова Југославије него и сваке друге државне заједнице, у којој би се икад могли опет наћи заједно Хрвати са Србима. Само се наивчини може чинити случајним то, да се усташка пракса и идеологија до у танчине покрива и с потребама и с гледиштем католичке цркве у Хрватској. Та је усташка идеологија јавно објављена на првим усташким јавним зборовима по НДХ од априла до јула 1941. Као усташки идеолози наступали су усташки министри и прваци, а најиздашније усташки доглавник, министар и, по усташама у мантији и у униформи извикани „највећи хрватски књижевник свих времена“ Миле Будак и, идеолошки најкрволочнији међу усташама, министар и претседник законодавног П о в е р е н и ш т в а Милован Жанић. У овом су погледу веома значајни њихови говори по усташким зборовима. Будакови на збору у Вараждину, у Перушићу, у Броду на Сави и у Винковцима, Жанићеви у Новој Градишки и у Дарувару. Само наивник може да верује да Миле Будак и Милован Жанић воде језуите, надбискупе, бискупе и остали клер као и целу католичку цркву у Хрватској, а не она њих. Та се црква, опет по диктату својих интереса, а и свог менталитета, никад није дала водити од л а и к а.
Не може зато, да остане верна својој максими Laicus nunquam clericus amicus, (световно лице никад није пријатељ црквеном) него више зато, да се не би лакоумно поиграло с њеним интересима. Кад би се црква препустила вођству неких лаика, препустила би у њихове руке своје интересе, своје ризнице и своју судбину па чекала од њих милост и немилост. Да је тако та црква радила, заиста се не би одржала тако много векова. Зашто би тако поступила управ у моментима кад се радило – по њеном схватању – о бити или не бити у Хрватској?
Не могу, а да у овом правцу не буду значајне ове чињенице усташке праксе: Усташе пуним злочиначким еланом предузимају све да у НДХ не буде више православних, али усташе дозвољавају да остане Срба без православља т. ј. ако се покатоличе. Они овакав верски прелаз дозвољавају, омогућују и чак јавним расписима пропагирају. Пред очима нам је распис Стожерства за Босанску Хрватску од 21. јуна 1941. Зна се за чињеницу, да су усташке власти позивале на пријаву православне, а не Србе. О местима, где су усташке власти наређивале да Срби око мишице носе жуту траку срамоте, наређивале су, да на траци буде не слово С (Србин), него слово П (православни). Усташки је удар био јаче по православним него по Србима. Очита индиција, да је Србе и јаче ударао католицизам него хрватство. Занимљиво је у овој ствари и та усташка околност, да њима, фамулусима нацизма и расизма, није било много стало до чистоће хрватске р а с е кад су свесно и хотимице множили ту р а с у са покатоличеним Србима из Хрватске, а којима Будак рече на усташком збору, да су б а л к а н с к и с к о т, да су дотеренци, да су Власи, Куцовласи, Румуни. То је међутим све било у интересу католичке цркве у Хрватској, јер јој је увек у интересу да њена паства буде јединствена и хомогена, да буде што бројнија, јер је тим бројнији бир, лукно и штоларина. По овоме се види да су хрватски попови и фратри, да је католичка црква у Хрватској први усташа. То се види и по другим чињеницама и документима, од којих ће се и у овој књизи рећи један дио. Пуних десет година они били усташе пре других, пре оних, који су у времену НДX наступили као усташе.
Неко би могао да приговори: ако су католички попови и фратри одмах у створеној Југославији, а по диктату својих економских и друштвених интереса заузели и морали заузети разорно непријатељски став против Југославије (онда СХС) и њеног опстанка, зашто се то није одмах и показало? Напротив се може утврдити извесно колебање! Попови су, а и фратри, неко бар време, присташе извесних странака из Хрватске које сарађују са Србима у Београду, у Привременом народном претставништву, па и касније. Чак године 1928. у краљевској владе (Пучкаћ Степан Барић седи у влади Веље Вукићевића на дан пуцња Пунише Рачића, као и на дан свечаног спровода Стјепана Радића)?
Неупућени лако замишљају католички клер као војску, која се покреће и агира на реч команданта или као болесни зубни нерв, што реагира на сваку, па и врло ситну промену топлине. Ко мисли да су то добро постављене и добро нагођене оргуље са хиљадама свирала, није добро обавештен. Католички је клер прилично раскуштрана маса свијена најпре по својој индивидуалној економији, а тек обавештена, организована, пријанија уз колективне интересе и колективну економију. У католичком клеру има група и групица, што се међусобно боре, побијају и кричају па чак и инфернално мрзе. Позната је, у широј јавности, нетрпељивост између световног и манастирског свећенства, а још у појачаној мери између разних католичких црквених редова. То не значи, међутим, лошу организацију цркве, него, напротив, са стране цркве добро уочену потребу такмичења у згртању добара овога, а, пристојности ради рецимо, и онога света. Свако такмичење, по својој бити и нарави, доноси нетрпељивост, гложење, а некад и негде, и – мржњу. Коначно у стварима политичким и световним остављена су световном свећенству, поповима, прилично слободне руке и слободна акција до извесних граница. Не због смисла за слободу или по црквеном потивању индивидуалне слободе, него тек убог олакшња теренских операција, веза и прилагођавана.
Црква дуго није путем канона, закона и прописа забрањивала хрватским поповима да буду чланови соколских друштава. Она је могла да изрази жељу, за саветује, а појединац је имао право и дужност да омери својом савешћу интерес цркве и онда, кад би црква донела у овој ствари пропис, забрану. Само црква поред канона, закона о прописа за коректне свећенике има низ правила за свећенике који желе да иду мистичним и мистериозним – путем савршенства. Ти имају не само да испуњују све жеље и жељице цркве, својих поглавара, него и да се тим жељама и жељицама одушевљавају, у свом одушевљењу да их хвале без обзира што о њима мисле – Imnio laudare! БИЛО ЈЕ ПОТРЕБНО ОДУЖЕ ВРЕМЕ ПРИПРЕМА, ДА БИ СЕ МНОГОБРОЈНЕ СВИРАЛЕ ЦРКВЕНИХ ОРГУЉА ПОРЕЂАЛЕ, ПРИРЕДИЛЕ И УДЕСИЛЕ ЗА ЈЕДНУ ОНАКВУ ЈАКУ И ПОСЛЕДИЧНУ УСТАШКУ КАНТАТУ, КАКВА ЈЕ УИСТИНУ ИСКОМПОНОВАНА И ИЗВЕДЕНА.
nnn