Драгомир Анђелковић: Бриселско опело за Србију и Црну Гору

Лажни црногорски државни удар има од стране локалне и континенталне ЕУ касте значајну нежељену последицу. То је дефинитивна обзнана краја европских интеграција држава тзв. „Западног Балкана“.

Државни удар је „начин насилног превратничког преузимања власти, а одликује га висок степен организованости релативно малог броја актера“ (проф. др Драган Симеуновић). Једна од његових варијанти је „државни удар одозго“. У том случају „врховни носилац власти настоји да апсолутизује своју власт“. Силом отима и оно што му по уставу не припада. Тако је, примера ради, краљ Александар Обреновић 9. маја 1894. године извршио ту врсту државног удара, нелегално укинувши устав из 1888. и вративши онај из 1869. године по коме је владар имао знатно већу власт.

Отимање власти

Државни удар изводе људи који су део владајућих структура. Ако то није шеф државе као у поменутом случају, онда се ради о другим припадницима владајућих политичких структура (цивилни удар) или војске (пуч). Иако се у Црној Гори на дан избора догодило много тога нелегалног а повезаног са активностима власти, иако се колоквијално у вези са тим говори о „државном удару“ – ипак ништа од описаног што га чини није се десило. Нити је било у покушају. Тамошња војска није пробала да збаци председника и премијера, нити је, на пример, председник пробао да узурпира овлашћења која припадају премијеру. Оно што су црногорски званичници наводно спречили могло би да се назове покушајем извођења терористичких напада или преврата.

Одмах да кажем: евидентно је да ни тога није било. Да се не правимо глупи или наивни. И врапци на грани виде да се ради о монтираном процесу против неколико ненаоружаних и неорганизованих грађана Србије, који су ухапшени и без икаквих доказа набеђени да су дошли у Црној Гори како би тамо нападали полицију, киднаповали представнике власти, заузимали државе институције. Ђукановићев врховни спин мајстор је гледао неки од бројних акционих филмова о превратима у забитима Африке, и решио да масно слаже да се нешто слично дешава у Црној Гори. Наизглед бесмислено, али дало је резултат. Како је Гебелс истицао велика лаж лакше пролази од мале. Због тога али и масовног привођења активиста опозиционих партија, део њихових гласачка се уплашио и није изашао на изборе. Опет, део грађана је у страху од репресија брже боље изашао да гласа за власт (застрашен да њене очи и уши све могу да сазнају) иако није намеравао да то учини.

Тако се догодило да Ђукановићева странка успе да намакне довољно места у парламенту да има шансу да формира нову власт. Не треба ни рећи да то није постигла ни легално, ни легитимно, већ монструозно и криминално. Оно што је врх Црне Горе спровео, иако се не може назвати државним ударом – да наставимо причу о бруталним комбинацијама у вези са узурпацијом власти – с пуним правом се да квалификовати као „политички удар“. Он је једнако негативан и у модерно доба сраман феномен као „државни удар“, а дефинише се као било какво преузимање (или задржавање) влати на начин који није у сагласности моралним и законским нормама друштва о коме се ради.

Манипулативни удар

У Црној Гори се, да поновим, одиграо класичан „политички удар одозго“ од стране премијера те државе и његове партије, којим су отели известан број посланичких места и грубо прекројили вољу грађана! Другим речима постојећи врх државе је силом продужио свој рок владања. То се не може заташкати ни сарадњом власти и органа Србије. Што се тиче чудне одлуке Београда да после оклевања па и противљења помогне режиму у Подгорици, није јасно да ли се ради о уцени српских власти од стране Мила и његове мафије. Или се пак умешао НАТО па натерао Србију да асистира њиховом црногорском пулену, односно са ли су Ђукановићеве службе и криминалци на територији Србије подметнули лажне доказе „завере“ против њега.

Било овако или онако испало је лоше. Ем је непримерено да Србија помаже ономе ко неоусташки ради против српског народа у Црној Гори. Ем цела прича делује инфантилно. Нико разуман, ваљда, не верује у бајку о специјалној обавештајно-војној акцији против Ђукановића. У тој квази-безбедносној епизоди „Летећег циркуса Монтија Пајтона“ остало је и недоречено да ли се ради о допуни „терористичке“ замисли коју су у Црној Гори изборно „разобличили“ Милови безбедносно-пропагандни „див јунаци“ или о неком још опаснијем плану неименованих завереника у Србији. Додуше, последње може да има смисла ако би били разобличени кракови регионалног мафијашког октопода који су се са Ђукановићем из неког разлога посвађали па и против њега окренули. Али да се то десило и да је на њих ико мислио, делује ми као научна фантастика.

(Гео)политичка трагедија

Да све то није трагично било би комично. Почињен је злочин према грађанима Црне Горе и демократији. О колатералном жртвовању извесног броја грађана Србије налик ономе што су немачки нацисти урадили са бугарским комунистом Георгијем Димитровим у контексту изрежираног паљења Рајхстага – сада шире да не говоримо. Ствари су ту суштински и терминолошки кристално јасне и без тога. Како год било, када се све сабере, догодило се нешто што је деловало незамисливим у Европи почетком 21. века. И то двоструко незамисливим.

Прво, мислим на оно шта је урадио црногорски режим. Друго, како се према томе односе водеће западне земље. Очекивало се бар да се на „кандидатским“ ободима ЕУ претварају да верују у „европске вредности“ о којима толико причају. С обзиром шта су радиле са нама 1999. или иза каквих дешавања у Сирији сада стоје – нико у њихове демократске и хумане намере вероватно не верује. Но, када се ради о земљама за које се тврди да ће ускоро ући у ЕУ, можда делујем наивно, али некако је ипак имало смисла претпоставити да ће захтевати бар мало поштовања демократске форме. И да ће реаговати због ретро „политичког удара“ по рецепту из тзв. „трећег света“ а не да ће у њега увлачити и Србију. Не због грађана Црне Горе и Србије већ ради политичког амбијента у самој Унији. Што правно-демократски потпуно труло у њу уђе, направи штету и другим чланицама.

Знају то добро себичне западне државе. Да Црну Гору и Србију намеравају да приме у своје друштво, реаговале би. Бар некако – ако не одлучно. С обзиром да нису, остаје нам само да се сетимо старог извештаја, нама свима знаног Вимера, изасланика немачког канцелара Шредера. Да не дужим, још једном је потврђено да као што је и пре скоро две деценије он констатовао, „српски део“ Балкан (а ту сврставају и Црну Гору, хтела она то или не) осуђен је да остане ван ЕУ. Или бар онакве Уније какву сада имамо. Ако се у наредном периоду трансформише у вишезонску конфигурацију, нас ће можда и примити у зону колонијалне периферије.

ЕУ је спала на ниске гране али због себе држи макар до кулиса политичке културе и правне државе. Када се негде допушта тотална политичка некултура – а играрије са политичким ударом и неонацистичким прогонима грађана других држава као и унутрашњих неистомишљеника то јесу – јасно је да ту није планирано да никне „европско цвеће“. Ако ни због чега другог онда због снобизма оних који одлучују у Бриселу и умишљају да су на челу просвећеног блока, не би било допуштено да се вртом назива оно што је нескривено ђубриште.

Непостојеће интеграције

О томе би ваљало да размисле наши владајући политичари, ако којим случајем нису у то већ упућени па само играју своје улоге. А по томе што нам све чешће причају да је од уласка у ЕУ (у које се и даље заклињу) важнија модернизација док се крећемо трасом евро-интеграција (без обзира на исход) – чини ми се да многи међу њима знају да су ЕУ глумици у балканском театру апсурда. Делује да већ увелико припремају теран за редефинисање наше политике, за нашу трансформацију од тежње чланству у Унији ка стицању некаквог специјалног придруженог статуса (док пре тога због илузорног пуног чланства дамо бројне конкретне затражене уступке).

То да треба поштено промислити ствари, отуда, много више важи за нашу јавност; бар за онај њен позитивно а наивно про-ЕУ оријентисан део који искрено жели добро нацији и држави. Ко је до црногорског „политичког удара“ веровао у корист од ЕУ интеграција и њихову реалност, нека се запитају да ли се толико нехигијенски политички процеси заразног карактера толеришу, па и подстичу међу онима који се стварно позивају у друштво умишљене „елите“. Једно је за све нас већ скројени НАТО шињел и ископан ров према Русији, а друго је од многих прижељкивано – „лепо“ ЕУ одело. Лично га не желим али и ко за њим чезне време је да схвати да оно у стварности не постоји.

Некако је тај аспект у вези са оним што се догодило са црногорским изборима запостављен. Штета! Грађани углавном нису луди и препознају наше локалне и регионалне политичке безобразлуке. Али нажалост српско друштво још у пуној мери не схвата да су они ништа мање и „европски“. Још није на одговарајући начин препозната јасна манифестација да је ЕУ идеја у вези са, ван њених оквира преосталим делом Балкана, мртва. Не клинички већ дефинитивно. Брисел је ових дана за њу поводом Црне Горе одржао чак и опело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: