Др Будимир Алексић: Мило удара на српску цркву

Министарство унутрашњих послова Црне Горе донело је решење којим се протојереју-ставрофору др Велибору Џомићу, пароху подгоричком Митрополије црногорско-приморске, налаже да напусти Црну Гору.

Прогон најистакнутијег православног свештеника у Црној Гори осудили су правници, представници политичких странака, као и целокупна јавност, оцењујући овај чин државног органа као еклатантан пример правног насиља и као срамни акт усмерен против Српске православне цркве.

Како је саопштено из МУП, решење је донето на основу мишљења Агенције за националну безбедност да свештеник Велибор Џомић „угрожава националну безбедност“. Из МУП није објашњено зашто је овај свештеник претња за државу Црну Гору.

Несумњиво је да одлука црногорског МУП о протеривању свештеника Џомића нема правно утемељење, али свакако има јасну политичку и идеолошку позадину. Као и незаконито процесуирање пароха паштровско-тудоровићког Синише Смиљића и седморице свештеника Епархије милешевске из Пљеваља, те пароха пођанско-сасовићког Александра Папића из Херцег Новог – протеривање свештеника Џомића (иначе доктора правних наука и професора на Факултету за државне и европске студије у Подгорици) представља притисак црногорске државе на СПЦ. Да видимо и зашто.

Та црква је једина институција у Црној Гори која није под контролом режима, и која није у служби црногорског идеолошког пројекта. Све друге установе и удружења то одавно јесу: и Универзитет, и Академија наука, и студентска удружења, и синдикалне организације, и највећи део НВО сектора. Стога диктаторски режим не може да се помири са чињеницом да јој нека институција измиче контроли.

Зато тај режим врши притисак на Митрополију црногорско-приморску како би дошло до промене њеног канонско-правног статуса, односно до стварања „аутокефалне црногорске цркве“.

То би, међутим, био само почетак режимског пројекта инструментализовања цркве у идеолошке сврхе. Јер овдашња власт се не би задовољила само аутокефалним статусом цркве. Њој не би било довољно да црква више не буде српска. Власт жели да црква буде антисрпска, и само би као таква била прихватљива. Мило Ђукановић је ту намеру јасно саопштио: треба му црква која ће бити „у сагласју са државним интересима Црне Горе“. А приоритетни државни интерес Црне Горе јесте – асимилација Срба.

Црногорска држава свим својим потенцијалима притиска Србе да престану да буду Срби и да постану национални Црногорци, да свој језик не зову српским него црногорским именом, и да не припадају Српској, него „црногорској цркви“.

У плановима Мила Ђукановића православна црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића, што је етно-филетистички приступ цркви, супротан канонима и потпуно стран њеном бићу. Он неће православну цркву која има јеванђељску мисију; он жели институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била „у хармоничним односима са државним органима“, у којима за Србе нема места.

Дакле, у цркви какву Ђукановић и Ранко Кривокапић пројектују не би било места пре свега за Светог Саву, јер је он – са становишта официјелне црногорске историографије – не само страни светац, него и „окупатор Црне Горе“. У таквој цркви не би било места ни за српски језик (као што му нема места ни у институцијама ове земље), већ би се служба вршила на лингвистички непостојећем „црногорском језику“, и – следствено – не би било места ни за ћирилично писмо кога одавно нема у државним органима са којима би црква требало да буде, по Ђукановићевом науму, „у хармоничним односима“. Такву цркву желе М. Ђукановић и Р. Кривокапић, и стога њихови државни органи врше притисак на Српску православну цркву и протерују свештенике.

Иначе, стварање „аутокефалне православне верске заједнице у Црној Гори“, како је то дефинисао М. Ђукановић, постало је саставни део новог програма ДПС-а усвојеног на последњем конгресу те странке, што је необично и крајње неприродно. Јер где смо још чули да једна партија, уз то леве оријентације, чланица социјалистичке интернационале, у свој програм уграђује предлог како поједине цркве и верске заједнице треба да уређују своју унутрашњу организацију.

Осим тога, Ђукановић и његова партија овом иницијативом крше уставно начело одвојености цркве и државе по коме је црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију. Али Ђукановић очигледно сматра да је све дозвољено, па и кршење Устава, због „вишег“, државног интереса, а тај интерес – по његовом мишљењу – подразумева и прогон српске цркве и њеног свештенства.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: