Дојче веле: Гаврило Принцип – сто година херојства и кривице

Са два метка испаљена на Видовдан 1914. Гаврило Принцип је дао увертиру за Први светски рат. Од тада је прошао читав век, а рат интерпретација никада није био жешћи. Херој? Терориста? Револуционар? Жртва? – пита се у најновијем чланку аутор текста Немања Рујевић на сајту порала Дојче

Преко пута свакодневне вреве главне аутобуске станице у Београду диже се зграда Економског факултета. У отвореном амфитеатру лебди ћућурење студената пре предавања. Ноћу, студенти су негде другде, али суседни „Пицин парк“ и тада живи. Овде деценијама пријатељице ноћи чекају своје муштерије. Иза читавог колорита пружа се Улица Гаврила Принципа, само један од симбола почасти које у Србији ужива сарајевски атентатор – национални херој. У неким другим европским престоницама чућете да је Принцип терориста, убица, кривац за Први светски рат. Уочи стогодишњице атентата објављују се књиге, драмски текстови и борба за оцену Гаврила Принципа као да улази у одлучујућу рунду.

Херој и убица

Његов циљ било је ослобађање Босне од аустроугарске власти и стварање велике јужнословенске државе. Његово средство био је атентат. Данас, безмало сто година касније, бесмислено је питати се да ли у овом случају циљ оправдава средство, каже познати немачки историчар Холм Зундхаусен. „Све је питање перспективе. Неко ко је за циљ имао велику југословенску или српску државу има сасвим различито гледиште од некога ко није желе државу јужних Словена, а поготово не Велику Србију“, каже професор Зундхаусен за ДW.

Његов колега Кристофер Кларк са Кембриџа проналази још краћу формулацију: „Онај ко је за некога терориста, увек је за неког другог борац за слободу.“ Кларк је у последње време много цитиран због своје књиге „Месечари“ о избијању Великог рата. У немачком издању књиге је реч „терориста“ испред Принциповог имена мења речју „атентатор“. „Принцип и његове колеге нису желели да убијају недужне људе и шире страх међу становништвом. Истина, они су желели да створе климу страха у бечкој политичкој елити, али нису били терористи у данашњем пежоративном значењу речи“, каже Кларк за ДW.

Српски књижевник Владимир Кецмановић нема дилему – пуцњи из Сарајева били су пуцњи за слободу, а Гаврило Принцип је херој. „Када је човек спреман да себе осуди на смрт, то је хероизам, не знам како другачије то да назовем“, каже Кецмановић за ДW. Историчар Зундхаусен, насупрот томе, негира да је мета једног „хероја“ требало да буде Франц Фердинанд. „Принципово окружење и Млада Босна увек су се позивали на тираноубиство, а то не може бити истина. Фердинанд није био тиранин него реформатор.“

Револуционар и жртва

Писац Биљана Србљановић критикује данашње покушаје да се Гаврило Принцип једноставно означи „херојем“ или „терористом“. Њена драма „Принцип (Мали ми је овај гроб)“ приказана је премијерно пре неколико седмица у бечком Шаушпилхаусу и ту је, каже, нису занимале интерпретације Принципа него оригинални документи. „Он је био пре свега револуционар. Имао је револуционарни циљ ослобађања барем једног дела своје земље Југославије који је био под окупацијом. Начинио је револуционарни гест који је нажалост у себи носио чин насиља.“

Српска књижевница, за разлику од осталих саговорника, Принципа види и као жртву. И то не само зато што је скончао у мрачној и влажној тамници, него и зато што је био изманипулисан од стране Црне руке, која га је и врбовала и наоружала за атентат. „Гаврило Принцип није сасвим схватао да су његове праведне револуционарне идеје биле заправо изманипулисане од стране те парадржавне организације која је имала сасвим другачији циљ – Велику Србију“, каже Србљановићева у разговору за ДW.

Разлог и повод

После сарајевског атентата историја убацује у пету брзину – кроз само 37 дана владаће рат који ће однети 15 милиона живота. Након аустроугарског ултиматума Србији и објаве рата, кланици приступају Немачка, Русија, Енглеска и Француска. Када се о томе говори, обично се атентат из Сарајева узима само као директан повод. Рата би, сматрају многи историчари, свакако било и без атентата, првом следећом приликом.

Кристофер Кларк је нешто другачијег мишљења. Иако каже да би било „апсурдно и смешно кривити Србију за рат“, додаје да је атентат био више од пуког изговора. „Током криза пре 28. јуна 1914, у дискусијама у Бечу голубови увек побеђују соколове, а тих соколова и те како има – рецимо, начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф зазива рат сваком приликом. Али политичка хемија у Бечу значајно се променила тек након сарајевског атентата. Најмоћнији заговорник мира је управо Франц Фердинанд, а он више не може да говори јер је мртав“, прича Кларк.

„Ревизија историје“ – тако Владимир Кецмановић зове тумачења попут Кларковог. Западни историчари покушавају да релативизују германску кривицу и да за све окриве „Србина Принципа“. „Након победе над Совјетима и Источним блоком у Хладном рату, Немачка и Аустрија постају савезници са Француском, Великом Британијом и Америком. Сада, као победници, покушавају да изгладе међусобне историјске сукобе и противречности“, сматра Кецмановић. „То је најлакше урадити преко леђа мале државе која из њихове перспективе није много значајна, а при томе је због ратова деведесетих већ оцрњена као негативац.“

Истина је негде тамо

Када се потегне питање „српске кривице“ за рат, Биљана Србљановић радо истиче да Гаврило Принцип уопште није био Србин. Зато је наша саговорница у булеварској штампи већ прозвана крадљивцем српског хероја. „Сам принцип се током суђења представљао као Југословен по националности и тврдио да говори хрватско-српски. У свом последњем часу лекару говори реченицу која је остала записана, да ни као мали није веровао у Бога. Формално долази из српске православне породице, али он је убеђени Југословен. Тако да не узимам ја Србима ништа, Принцип се сам определио“, додаје Србљановићева.

Суђење Младобосанцима

Ставови ће се сучељавати све јаче, како се буде ближила стота годишњица атентата. Али на крају те дебате, као и на крају овог текста, можемо слободно да се присетимо речи немачког филозофа и писца Фридриха фон Шлегела: „Истина се не проналази, него производи. Она је релативна.“ Другим речима, без обзира шта кажу историчари, београдске проститутке ће и даље чекати заинтересоване у близини табле „Улица Гаврила Принципа“. Насупрот томе, Принцип никада неће имати улицу у Бечу или Берлину.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: