Насловна Колумне Догодине на мору

Догодине на мору

3
ПОДИЈЕЛИ

Онај ко на брдо ак и мало стоји више види него онај под брдом – знано је свакоме, до мјере да многи прижељкују ту позицију на врху да би боље или наплативије гледали, но сам ја одабрао да родоначелну географију и српску културу опажам с нулте надморске, тако да нужно морам да говорим у општим категоријама.

Мислим да је у једној од најтежих година за нас (године ратова не рачунамо ли, а пропаст школства, здравства и судства рачунамо ли, барабар с падом морала) – највеће достигнуће у култури да уопште говоримо о српској култури, јер тиме доказујемо да је преживјела као длан воде на августовском розопеку.

Најозбиљнији промашај српске културе је што не може да се избори за статус српске културе.

Ван Србије, српска култура је проскрибована, и сведена је на медијски игнорисане енклаве, дочим се у и политичком Београду српска култура доживљава, имам утисак, као субверзивна категорија – што она, да се разумијемо, ако се перципира из угла „развијеног свијета“ дебото и јесте.

Тињају по српској култури ситне ватре које Велики брат лако опажа и гаси, иако зачуђен као Магелан када је пролазио јогозападним Мореузом и опазио да у ноћи посвуда горе ватре по земљи коју ће прогласити Огњеном. Урођеници су били на том степену развоја да ватре нису смјели угасити, јер – боме – упаљача нису имали, те тако и Срби којекуде, одржавају своје глобално гледано конспиративне ватрице како-тако, и Великом брату иду на живце.

Да би се промијенила парадигма, потребно је велико глобално мијешање карата, а ја сам увијек склон да не прижељкујем такву партију међу великим играчима. Увијек сам за политику по којој у култури и образовању ваља бити суров да би се – финалменте – добар био! Алгоритам нисам измислио ја, него Шекспир, кроз Хамлета.

Једном се мора преломити, ако мислимо игдје да стигнемо. И да буде сасвим јасно кад казујем у множини: да стигнемо као Србија, Црна Гора и Република Српска, које ће заједно имати излаз на море.

Овако, са Косовом и Европом, са Европом и Русијом, са Русијом и латиницом, са латиницом и православљем… нећемо далеко стићи.

Нестаће нас.

Ипак, након једне тешке одлуке све друге су лаке. Раскрчимо дакле све пред ћирилицом, не забрањујући притом латиницу!, већ писму које нас детерминише дајмо пореске и сваке друге олакшице: нулти ПДВ на књиге штампане ћирилицом, нулти ПДВ на новине штампане ћирилицом, нулти ПДВ на фирме исписане ћирилицом…

Ово су лакмус-провјеравалице за сваког српског министра културе: ко прихвати и преломи, може постати нови Доситеј или Вук, а ко занемари национални културни интерес (а то прије свега јесу језик и писмо) – што је него човјек који не држи до културе него, авај!, стоји узалуд на врху брда.

Једино ћирилицом ми можемо да дођемо до Београда на води, симболично каже ли се (тим прије што Приморци море никад нису ни називали водом). Сходно календарском тренутку мени остаје да се од читалаца из 2016. опростим програмским поздравом, ма колико он у овом тренутку био нереалан: Догодине на мору!

3 КОМЕНТАРИ

  1. 20
    3

    …И зрно соли међ’ три прста, прстохват СВЕТОТРОЈИЧНИ, да се осолимо и окрстимо догодине на мору, не би ли јуродиво ћириличну барку сидрили по сред Вашијех реченица сланих, добри и племенити господине Маловићу…И „Бура“ Шекспирова алгоритам је приде који се ћирилицом посве словесно учитава и разлучује!

  2. 20
    3

    Поздрав за г. Маловића и све читаоце колумне.
    Потребно је посвећености и љубави, па да се 15м2 књижаре претвори у светионик српске културе.
    Осолићемо се када се попут аутора будемо ослањали на ресурсе које имамо и престанемо да причамо о оном што нам недостаје.
    Јер, гдје се труд улаже ту и Бог помаже.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here