Ђукановићев обрачун са опозицијом уз помоћ пријатеља из Србије

Пише: Павле Вулетић

Петог јуна 2017. године Црна Гора је постала чланица НАТО. Режим у Подгорици је то доживео као решење свих земаљских проблема, или као прелазак из социјализма у комунизам, како се некада сматрало код њихових идеолошких претходника у Титограду.

Најдаље у овом идеолошком делиријуму, који је пратила и патолошка русфобија, је отишао, како то и приликује положају најмоћнијег човека у Црној Гори (најмоћнији човек Ђукановић време углавном проводи у Дубајиу), бивши полицајац из Мојковца, сада премијер Црне Горе, Душко Марковић. Као потпредседник владе у октобру 2015. године он је на трибини у Пљевљима тврдио да је “НАТО највећи цивилизацијски оквир“.

Исти човек, сада са позиције председника владе чланице НАТО, је срећан и “разуме“ што га је амерички председник грубо и уличарски одгурнуо на Самиту НАТО у мају 2017. Са друге стране, Руси су за њега “нецивилизовани “, “примитивни“ и “деструктивни“.

Међутим, улазак у НАТО није решио проблем са катастрофалном економском ситуацијом и криминалом у Црној Гори. Напротив, социјални протести попут оног који предводе мајке којима су ускраћена социјална давања и криминални обрачуни по црногорским градовима не јењавају. Само неколико недеља после уласка Црне Горе у “највећи цивилизацијски оквир“, мајке кориснице накнаде за троје и више деце су протествовале зато што су им накнаде смањене са 264 на 144 евра. То је био наставак протеста који трају месецима и који доводе до блокаде саобраћајница и установа у главном граду, неретко и до сукоба са полицијом, што оставља више него мучан утисак у јавности. Такође, криминални обрачуни у Подгорици, Никшићу, Бару, Будви и Котору су скоро свакодневни.

Међутим, оно што посебно брине црногорску власт је успон опозиције. Она се приближава коти од 51%. Опозиција је у последњих неколико месеци освојила најбогатију црногорску општину Будву, затим Котор и Херцег Нови, успешно је спровела и бојкот у Ђукановићевом родном Никшићу (на изборе изашло само 1/3 гласача).

Зато је у криминалализованом Ђукановићевом окружењу, “појачаном“ Бебом Поповићем и Пинк ТВ-ом из Србије, очигледно“ закључено“ да се се опозиција мора уништити, упркос остварењу великог циља чланства Црне Горе у НАТО.

Први на удару је био Демократски фронт (ДФ) као највећа опозициона групација. Михаило Чађеновић, возач посланика и вође Нове српске демократије Андрије Мандића, ухапшен је 7. фебруара 2017. године по налогу Специјалног државног тужилаштва због сумњи да је припадник терористичке “проруске“ организације која је наводно требало да изврши државни удар. Неколико дана касније, на захтев главног специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, Административни одбор Скупштине Црне Горе предложио је Скупштини ЦГ да укине имунитет посланицима Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Катнић је без икакавог правног доказа осумњичио посланике за стварање “терористичке“ организације. Катнић је након уласка у ЦГ у НАТО изнео и нове оптужбе против опозиције.

У том контексту, посланици владајуће коалиције у Скупштини Црне Горе су почетком јула 2017. на захтев специјалног државног тужиоца укинули имунитет посланику Демократског фронта Небојши Медојевићу. Оптужен је за “прање новца“. Да би апсурд био потпун, спорни новац (око 30.000 долара) је био и на рачуну Прве банке у власништву Ђукановићевог брата Аца, који није ни поменут у захтеву специјалног државног тужиоца(!?)

На основу оваквих оптужби, хапшење посланика опозиције у новој држави чланици НАТО је требало да уследи у јулу 2017. Међутим, посланици ДФ су се окупили у Народној скупштини спремни да пруже отпор. Да би ситуација била још незгоднија за власти, у згради Народне скупштине се појавио и немачки амбасадор, подршку су дали Дорис Пак и немачка СДП, испред здања се појавио и митрополит црногорско- приморски.

Председник Народне скупштине Брајовић, иначе припадник секте зване ЦПЦ, је направио додатни скандал јер није дозволио митрополиту да уђе у здање. Тим поводом митрополит Амфилохије је упозорио да је ситуација “веома озбиљна“ у ЦГ. Такође, поводом фарсе зване државни удар, он је подсетио јавност да су оптужене пензионерке (“терористи из Србије“) од преко 60 година, „осам мјесеци у самици, без прозора под неонским свјетлима“. Коначно, ДФ је најавио и долазак својих присталица испред Народне скупштине и велике демонстрације у случају хапшења.

Све ово је било превише (привремено?) за Ђукановића и његово криминално окружење. Зато је Ђукановићева марионета председник Вујановић 3. јула 2017. у писму Врховном државном тужиоцу Ивици Станковићу затражио да он донесе упуство којим ће Главном специјалном тужиоцу Миливоју Катнићу саопштити да “нема потребе“ за притвором и да се посланик Небојша Медојевић може бранити са слободе.

У истом периоду, власт подстиче и сукобе у мањим опозицоним партијама попут Демоса и СНП. У Демосу “побуну конструктивних снага“ предводи Горан Даниловић, у СНП Александар Дамјановић.

Како Србија реагује на ову репресију у Црној Гори и обрачуне са опозицијом и СПЦ који подсећају на афричке земље?

Амбасада Србије у Црној Гори на челу са (бившим фудбалером и професором на Мегатренду) Зораном Бингулцем даје нескривену подршку властима у Подгорици уместо да штити држављане Србије.

Конзул Србије у Црној Гори, извесна Драгана Вапа, је вршила притисак на притворенике поводом државног удара да признају кривицу у најмање два случаја, извештавају подгорички опозициони медији: “Милић је друга српска држављанка која свједочи о притисцима амбасаде Србије на ухапшене ходочаснике, који се скоро годину дана налазе у спушком затвору. Прошле недјеље Александар Чуровић је јавно саопштио да је под притиском признао кривицу, те да га је у затвору обилазила конзул Србије Драгана Вапа, која га је савјетовала да призна да је члан криминалне организације“.

Такође, тужилац Катнић (иначе осумњичен за ратне злочине из 1991. од стране опозиције) који као у делиријуму предводи прогон опозиције и српских држављана, је посебно захвалан на подршци коју добија из Србије. У интервјуу за РТЦГ у јуну 2017. истиче: „Докази које смо добили из Србије су важни и посебно смо захвални на тој помоћи“, рекао је црногорски тужилац наводећи да су му посебно помогле српске безбедоносне службе. Такође, специјални тужилац је поновио да је „постојала улога страног елемента инспирисаног из руских националистичких центара“. (Суђење руским, српским и црногорским држављанима оптуженим за наводни покушај насилне смене власти је иначе заказано је за 19. јул 2017.).

Говорећи о захтеву за скидање имунитета и привођење посланика опозиционог Демократског фронта Небојше Медојевића, Катнић је закључио да „постоје елементи који указују да је притвор потребан“.

Коначно, свој допринос репресији у ЦГ даје и најбољи пријатељ подгоричког режима, српски председник Александар Вучић: “Постоје непобитни докази да су одређена лица, и то нису радили ови који су ухапшени, пратила пут кретања премијера Црне Горе на дневном нивоу, у свакој секунди и обавештавали друга лица која је требало да поступе по томе. Пронађен је и новац, око 125.000 евра, униформе и друге ствари“, рекао је Вучић на конференцији за штампу у октобру 2016.

Са друге стране, у јуну и јулу 2017. он упадљиво ћути о прогону опозиције, српских држављана и понижавању СПЦ као и подршци коју српска дипломатија и безебедоносне службе дају Ђукановићу и његовом криминалном, србофобском и русофобском режиму. Ипак, свестан могућих последица таквог понашања по свој рејтинг у Србији, он је покушао у свом стилу (или по препоруци Блера и Кембела, својих медијских саветника) да скрене пажњу “патриотском и храбром“ осудом изјаве црногорског министра иностраних послова који је констатовао оно што је очигледно: Црногорски војници као део НАТО могу буду укључени у мисију КФОР на Косову и Метохији.

Извор: Фонд стратешке културе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: