Насловна Поглед Ђинђић и православље: Ми градимо Храм, Храм гради нас

Ђинђић и православље: Ми градимо Храм, Храм гради нас

0
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Зоран Пановић

Иако је Ђинђић дао после Чкребића највећи допринос изградњи Храма Светог Саве од државних структура, иако је увео веронауку у школе, иако је малтене допола увео монархију, мрачној, антизападној, клерикалној десници, а и добром делу народа који се сматра традиционално настројеним, није ни за јоту постао симпатичнији. Само је постао антипатичнији „грађанским талибанима“.

На судбинској Осмој седници српских комуниста, септембра 1987, Душан Чкребић је изговорио, чинило се тада, реченицу од чисте катарзе – „Србија је уморна од лидера“. То је било упућено на рачун Ивана Стамболића. Један његов сарадник је написао током ноћи оштар одговор Чкребићу који је Иван сутрадан требало да прочита, али сутрадан Иван је прочитао само пар реченица, и то врло немушто. Иако је, парадоксално, утицао на даљи развој „лидерске Србије“, Чкребић је у накнадној памети говорио да су Стамболић и Милошевић били људи истог кова.

ckrebic 1 409x272 Ђинђић и православље: Ми градимо Храм, Храм гради нас
Душан Чкребић

Бизарно је да је тада Чкребић у ствари имплицитно и фројдовски рекао и да је Србија уморна од њега самог јер је он у периоду од 1972. до 1986. био и председник Извршног већа (премијер Србије), председник Председништва (председник Србије), председник Скупштине, председник Привредне коморе, први човек републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа… По занимању је био електроинжењер и на време је препознао тај српски ресурс и трудио се да га унапреди, иако је Иван Стамболић сматрао да прецењује значај електропривреде.

Након промене власти у Србији и доласка фракције Слободана Милошевића на власт, Чкребић је био члан Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије. На фамозној 17. седници ЦК СКЈ октобра 1988. на гласању о поверењу члановима Председништва једино њему није било изгласано поверење, људи су у Србији били гневни и уплакани због „издаје остатка Југославије“, а све је то подстакло македонску комунистичку звезду и некадашњег председника Социјалистичке омладине Југославије Васила Тупурковског да се у васколиком српском јавном мњењу прослави обзнањивањем постојања и деловања такозване „непринципијелне коалиције“ која је постала поштапалица езотеричног речника „антибирократске револуције“, али и опште место политичке фразеологије, део жаргона, нешто као „мајка свих битака“ Садама Хусеина.

Срби су се брзо разочарали у Тупурковског, можда мало мање и мало спорије него у Марка Орландића – црногорски кадар – за кога су припадници „народа у догађању“ мислили да ће бити луча „антибирократске револуције“, па се разочарали његовом антиципаторском зрелошћу.

tupurkovski 409x265 Ђинђић и православље: Ми градимо Храм, Храм гради нас
Васил Тупурковски

Тупурковски је на служењу војног рока у ЈНА био заједно са Мирославом Лазанским. Новинар Лазански ми је сведочио колико је Тупурковски могао да слисти пива у кантини. Поред бркова и корпулентности, Тупурковском су џемпери били главни заштитни знак па су га звали „Џемперовски„. Његов џемпер је у митологији позне СФРЈ био као шал Ибрахима Ругове или марама у џепу од сакоа Будимира Буде Лончара. Иначе, Тупурковски је врх своје контроверзности постигао македонским признањем Тајвана, а против чега је био тадашњи македонски председник Киро Глигоров.

На отварању спомен-обележја „Кадињача“ 1977. године Чкребић је седео у првом реду (десно од Тита), а Тупурковски у трећем (лево од Тита). И сигурно ни један ни други тада нису помишљали да ће се на тај начин срести на највишем партијском органу Југославије у време кад се она рушила управо у једном од гаранта њеног јединства — (кон)федералној комунистичкој организацији.

Али Чкребића овде помињемо пре свега због једног континуитета, нетипичног за српске услове: то је континуитет Чкребић-Ђинђић-Николић (Томислав).

У време док је био председник Председништва Србије, јуна 1985. године, Чкребић је потписао акт о одобрењу наставка градње Храма Светог Саве на Врачару. За ове заслуге Српска православна црква му је доделила Орден Светог Саве 29. децембра 2007. године. Чкребић је избегао стрељање у Шумарицама 1941, а из Крагујевца је са 17 година отишао у Прву пролетерску бригаду – на Сремски фронт. Тај момак је имао предодређење да као комунистички функционер одблокира процес изградње Храма на Врачару.

Пре неки дан у Руском дому у Београду представљена је макета мозаика Храма Светог Саве – „купола која спаја Русију и Србију“, како је помало и политички индикативно напоменуо у контексту српски председник Томислав Николић. Радови којима руководи академик Николај Мухин трајаће годину дана. Промоција макете означила је и почетак радова на постављању прве етапе мозаика на 1.230 квадрата површине главне куполе.

„Блискости два народа допринео је и Свети Сава, који је свој монашки пут започео у руском манастиру на Светој Гори“ – подсетио је Николић, док је амбасадор Русије Александар Чепурин нагласио како је Свети Сава део духовног ланца који вековима повезује Србију и Русију: „Ликови Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог осликани су и у Успенском сабору у Кремљу. Храм у Београду, по завршетку радова, биће један од светских центара православља, у који ће долазити и велики број Руса. Поносни смо што учествујемо у оваквом пројекту.“ Било је погаче и соли, а заиста штета што неки људи нису поменути на овој свечаности поводом макете која бар неће бити контроверзна као она друга најактуелнија београдска. Знате која.

Као што се Вучићев протокол огрешио што на отварање деонице Коридора 11 „Љиг-Прељина“ није позвао доајена и визионара те трасе Велимира Вељу Илића, штета што и у Руском дому није поменут претходни амбасадор Русије у Београду, господин Александар Конузин. Свака част Чепурину, али да ли ће икада Милорад Вучелић или неко његовог формата дати име својој књизи по једној реченици руског амбасадора – Конузиновој „Има ли овде Срба“. Никада српска десница неће имати таквог председничког кандидата какав би био Конузин. Само кад би могао.

Бар ради српског континуитета, могао је Николић у Руском дому да подсети и на Душана Чкребића и на Зорана Ђинђића и покаже, поводом овог другог, и највећи до сада симболички покајнички гест кад је у питању његова скандалозна изјава о паралели „проблема с ногом“ Тита и Ђинђића. Иако је Ђинђић дао после Чкребића највећи допринос изградњи Храма Светог Саве од државних структура, иако је увео веронауку у школе (што му је, рецимо, писац „Философије паланке“ Радомир Константиновић, прилично замерио), иако је малтене допола увео монархију (наш грб је монархистички, Александар и Катарина су на свим симболичким државним скуповима, а Александар би се овако понашао и у пуној монархији с тим додатком што би један дан неком формално дао мандат за састав владе), иако је, дакле, све то урадио – мрачној, антизападној, клерикалној десници, а и добром делу народа који се сматра традиционално настројеним, није ни за јоту постао симпатичнији. Само је постао антипатичнији „грађанским талибанима“. Маргинализовати, забашурити и негирати патриотску – српску – црту Ђинђићеве личности и харизме битан је део његове сатанизације којој је „издаја“ гебелсовски софтвер.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here