Дјеца рођена под бомбама, – данас прваци Европе!

Наша кошарка има светлу садашњост и блиставу будућност. Јуниори су постали европски шампиони у Братислави, док су јуниорке пре два дана освојиле европско сребро у Шопрону. Та два успеха су невероватна, таква чуда може само српска кошарка да приреди у режији деце за понос која шаљу најлепше слике у свет.

Њихови родитељи су сада сигурно најпоноснији, и треба да буду, а када су добијали најлепшу животну улогу стрепели су. Ратна генерација… Те 1999. године током 78 дана Србија је била бомбардована, а баш те године и касније родили су се дечаци и девојчице племенитог кова. Док је наша држава била у ратном стању, они су тек дошли на овај свет. Срећом, не сећају се болних дана који су свима дубоко урезани у памћењу, неки нису били ни рођени, али имају у себи нешто да покажу како су најбољи. Неустрашиви, храбри шампиони, јунаци који у дресу Србије играју срцем. За њих нема изгубљене лопте, за њих нема узмицања у дуелу, бацају се по паркету, дају све за национални тим и златним словима пишу историју кошарке.

За успехе, медаље, трофеје и будућност не треба да бринемо, она је већ стигла. Јер, управо су ова деца расла и стасавала уз праве идоле. Теодосић, Бјелица, Марковић и остали су 2009. у Пољској почели нашу кошарку да враћају на старе стазе успеха. Тада су садашњи јуниори имали највише 10 година, таман да им додатно проради жеља да што пре оду напоље на терен и бацају на кош. Да буду успешни попут Теа и његове генерације. Зато су Мишковић, Пецарски, Ускоковић, Копривица, Петрушев и остали донели Србији прву медаљу у млађим категоријама још од 2015.

Соња Петровић, Ана Дабовић, Јелена Миловановић, Дајана Бутулија, Невена Јовановић и остале девојке су 2015. направиле успех за памћење и постале шампионке Европе. Годину дана касније освојиле су олимпијску бронзу такође предвођене Марином Маљковић, уз огромну подршку тадашњег председника КСС Драгана Ђиласа и актуелне потпредседнице КСС за женску кошарку Ане Јоковић.

Тада су наше сребрне јуниорке имале 16 и 17 година, имале су на кога да се угледају и крену правим путем, да буду као наше краљице. Често су и саме истицале да им је од медаља драже то што се све више девојчица бави кошарком, и дочекале су да гледају наследнице на делу. На велику сцену закорачиле су две Иване, Катанић и Раца, Теодора Турудић, Невена Наумчев, Мина Ђорђевић и остале златне девојке због којих не морамо да бринемо за нашу женску кошарку.

И још нешто, показало се да имамо и тренере. Влада Јовановић је водио јуниоре до трона Европе, а Милош Павловић јуниорке до сребрног одличја. Увек смо их имали, само је дошло до смене генерације и на терену и на клупи да би Србија и даље била земља кошарке. – Девојке су осетиле праву атмосферу финала и зато су биле уплашене на почетку меча. Нисмо имали решења за игру противница, али смо на полувремену схватили да можемо до преокрета. На три разлике за нас имали смо два шута, можда су то и кључни моменти пораза. У тим тренуцима смо се потрошили… Ипак, девојке заслужују све похвале, играле су срцем, а све екипе на шампионату су нам одале признање на борбености, срчаности и доброј игри. Србија треба да буде поносна на ову генерацију кошаркашица – рекао је Павловић.