Десет година Montenegra

Након једне тешке одлуке све остале су лаке, каже пословица налик рецепту за духовно преживљавање.

Од фамозног ЦГ референдума, 21. маја 2006, дисконектовао сам се at all. Престао сам да гледам црногорске телевизијске станице, престао сам да читам црногорске новине; донкихотујем с разлогом. Како друкчије прихватити чињеницу да сам – поред постојања подебеле „Бијеле књиге“ дословно састављене од доказа о покрадености Референдума, ипак освануо у апартхејду? Да ли мислим да је тадашња (умногоме и данашња) опозиција имала обавезу да иступи из институција система? Јамачно.

Али су опозициони вође пожељели да буду умјетници могућег, да софизмима утврде како је легитимно иза Референдума партиципирати у нечем што је (узимајмо стално „Бијелу књигу“ у руке као уџбеник историје, и опет и опет казујмо) – било нелегално in the first place.

Видио сам у Референдумској ноћи, 21. маја, док још гледах републичку телевизију, страх у очима опозиционе властеле (тада углавном српске) – док је напољу за домовину спремна, екипа РТЦГ шенлучила, снимајући генерисану реалност све у 16, кадровима од по 26 слика. И то су чинили – добро се дало запамтити – противно договору: да нити једна страна не прославља ич!, док се не објелодане коначни резултати.

Да ли је требало да заговорници заједничке државе Србије и Црне Горе оне историјске ноћи НЕ позову већинске Србе (тај у свему поражен, збуњен, а богме и поткупив национални материјал), на мир и уздржаност?

Можда није. Можда јесте. Не бавим се политиком и зато не морам да знам одговор. Али они који се политиком дебото баве, који само то знају и чине, по дефиницији је требало да имају одговор на питање да ли је, и када је, позив на устанак нужан.

Срби, какви су, никад неће престати да се огледају у Црној Гори.

Црна Гора, каква је, никад неће престати да укида Србе.

Готова формула.

На подгоричком Сајму књига разговарао сам са Гојком Раичевићем, вођом Покрета отпора „Не у рат, не у Нато“. Састајемо се једном годишње, нас двојица, са сазнањем да смо слушани и праћени. Установили смо да се ради о готовој формули по којој се Срби никад неће престати да огледају у Црној Гори, нити ће Montenegro, осовљен на задате стубове, икад престати да силом укида властити код.

Увијек се са подгоричког Сајма књига вратим у Свијет (како су до ту нема много говорили Црногорци када су силазили у Боку) – пун утисака. И ти су утисци махом везани за књиге. Током вожње до нулте надморске, враћао ми се филм на минут и по разговора за Црногорску телевизију у вези с тим што као човјек који је прошле године разговарао с нобеловцем, мислим о Марију Варгас Љоси, члану жирија новоустановљене награде „Књижевни пламен“, додијељене Клаудију Магрису сад већ претпошле суботе на ПГ Сајму? Бог је Љоси – казао сам – дао капом и шаком: и интелигенцију, и таленат, и љепоту. Но тај књижевни геније по несрећи звучи као гласноговорник Бијеле куће чим проговори. Можда је зато он чак и ван свијета свуда као код куће? Ако ме баш чикате – наставио сам – да издвојим тек једну Љосину реченицу, биће то реченица из романа „Авантуре неваљале дјевојчице“ у издању „Нове књиге“, која могуће да тумачи и Љосу али и Crnu Goru у исто вријеме: „Стварно, било је у њој нешто чему је било немогуће не дивити се, због оних ствари које нас тјерају да цијенило добро урађена дјела, макар била перверзна“.

Заиста знам да ће ми у Котору или Перасту или у Херцег Новом двадесет и првог маја 2016. сигурно неки странац одушевљено признати како живим у прелијепој земљи. И биће у праву. Можда ће ми честитати 10-годишњицу од ослобођења, а можда ће бити умјеренији у својој туристичкој глупости, те ће ми честитати јубилеј самосталности и суверености. Једнако ћу се осмјехивати тим генерално добронамјерним предсезонцима. Као да ви можете да разумијете… мислићу на српском, и позиваћу странце да се једнако фотографају са мном – јер ћу бити одјевен у морнарску мајицу, као и прије 10 година, као и 1694. – када су моји стигли у Свијет.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: