Делегација РС тражи од Трампа подршку за укидање високог представника
Трамп је успео да кључни део својих гласача увери да Русија није претња, каже за Спутњик Обрад Кесић, шеф Представништва Републике Српске у Вашингтону.
Иако је одлазећа америчка администрација успела да спречи да председник Републике Српске Милорад Додик присуствује инаугурацији Доналда Трампа, ипак није успела да спречи да представници РС пре и после инаугурације остваре значајне контакте са члановима нове администрације.
О својим утисцима са пријема и балова, након бројних сусрета са људима који се данас питају у Сједињеним Америчким Државама, за Спутњик говори Обрад Кесић, шеф Представништва Републике Српске у Вашингтону.
Према његовим речима, врло је приметна промена расположења када је реч о спољној политици САД.
„Са представницима нове администрације и члановима Конгреса присуствовали смо балу спонзорисаном од стране шест најзначајнијих републиканских, конзервативних и верских организација. На вечери су до мене седели људи из Аризоне и Џорџије који су подржали Доналда Трампа, као и неки његови финансијери, али и новинари, представници деснице, и било ми је фасцинантно да чујем да они потпуно одбацују поруку коју политички естаблишмент шаље кроз медије, ону у којој је Русија озбиљна претња САД“, наводи Кесић.
Како каже, председник Трамп је успео да кључни део својих гласача увери да Русија није претња.
„Он је, упркос бројним нападима којима је био изложен, својом одлучношћу успео да изгради подршку људи који су по својој природи доста сумњичави када је реч о Русији, а неки је чак и даље посматрају у истом контексту као Совјетски Савез. Дакле, види се да то није само опредељење без подршке међу кључним сегментима његових бирача и финансијера. То ме охрабрује, и кроз контакте са члановима Конгреса видим да се формира нова ситуација, да су они спремни да подрже спољну политику председника Трампа и да ипак мисле да треба да му се допусти да води спољну и унутрашњу политику на начин на који је то обећао током кампање“, каже Кесић.
Према његовим речима, дешава се управо оно што се и предвиђало да ће се догодити након избора и Трампове победе.
„Оно што сам лично чуо од представника из Трамповог кабинета говори у прилог томе да САД мењају курс своје спољне политике и да први приоритет јесте изградња искреног партнерства и пријатељства са Русијом, те да ће то бити нови темељ решавања озбиљних проблема у свету, на првом месту питање тероризма“, објашњава Кесић.
Како још треба радити на нивоу поверења који се треба изградити између САД и Русије, наводи Кесић, отвара се простор за Србију и Републику Српску.
„У свим контактима које смо имали ових дана износили смо наше ставове да су Република Српска и Србија спремне да имају најбоље односе са новом америчком администрацијом и да смо спремни да јој помогнемо тамо где мислимо да можемо бити од користи, а то управо јесте изградња новог односа са Русијом, с обзиром на то да и у перцепцији, а и у реалности, Република Српска и Србија уживају добре односе са Москвом“, напомиње Кесић.
Он додаје да су представници Републике Српске када год су могли износили и фрустрације потезима претходне америчке администрације и истицали шта је она све чинила како би урушавала и оштетила Републику Српску.
„У разговорима са људима из кабинета Доналда Трампа и члановима Конгреса јасно смо ставили до знања да су наши приоритети да се у Савету безбедности УН донесе нова резолуција о БиХ, а да се садашња стави по страни, како бисмо отворили процес затварања Канцеларије високог представника за БиХ. Дакле, најавили смо спремност за сарадњу и дали конкретне предлоге, и мислим да смо наишли на велико разумевање и ниво спремности да се са нама сарађује, а прве званичне контакте са новом администрацијом очекујем већ за 7 до 14 дана“, закључује Кесић за Спутњик.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У постепеном низу драматичних и судбоносних догађаја, који су се одвијали у току деветнаестог и двадесетог столећа поменили бисмо и Берлински конгрес 1878. године. Овог лета навршиће се 139. година од историског Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа.
Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.
Такође, имајући у виду да западно-европски тријалисти-империјалисти, езотеристи, окултисти, идолатристи и ритуалисти нису уопште узимали у обзир србске тежње за ослобођење и уједињење. Напротив, њихов циљ је био да Србе треба окупирати, сломити, разбити, раслојити, таманити и генетички ослабити на Балкану и не дозволити им уједињење. Њихово начело је на снази и данас. То је и њихов АВНОЈ потврдио, иза којег је стао и свемоћни западно-европски и амерички империјалистички естаблишмент. Збигњев Бжежински је други дан после Дејтона изјавио да је Република Србска привремено решење и да ће бити елиминисана. Све остало су дневне политичке манипулације.
У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао:
„Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).
Имајући на уму да је у току 1893. године публикована књига Гл. Гершића под насловом „ Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Ограничили бисмо се само на цитате из његове књиге да би одбили сваки приговор пристрасности.
Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г. 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро-угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ…“
Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).
Oce li ova izdajnichka Vuchiceva vlast zatraziti otetu teritoriju Kosova i Metohije i vratiti je u okvire Srbije kao i djelove severne i centralne Albanije kao kamaticu na orochena srestva. 🙂
Ili ce morati ustankom da se menaju.