Данојлић: Ничија није до зоре горела, па неће ни окупатора Србије

Збуњеност, збрка у главама и пометња у установама, губитак самопоуздања, необавијештеност, неспремност за суочавање са неким истинама, морална посусталост и материјално осиромашење, основне су одлике савременог српског друштва, оцијенио је познати писац и академик Милован Данојлић.

„Доведене су у питање вриједности према којима смо управљали наш историјски ход. Полом је почео грађанским ратом, и расцјеп народног организма из 1945. године одонда се разгранава и продубљује. Вјеровали смо у добри дух историје, у њену правичност и рационалност, и та се вјера показала наивна, лоше заснована. Историја нас је изиграла, и ми смо сами себе, у њој, обманули. У једном часу, свијет се окренуо наглавце, и ми смо, у том свијету, изгубили оријентир и вјеру у себе“, каже Данојлић за „Новости“.

На који тренутак мислите?

• На завршетак Хладног рата, чији је побједник кренуо у планетарни поход, да бисмо му се, међу првима, ми нашли на удару. Имали смо заблуда о себи и својој важности, о заштити коју обезбјеђује међународно право, о уважавању које то право ужива код освајача.

Пола вијека смо проживјели у једном нестварном свијету, у фикцији коју је Америка, из геостратешких разлога, помагала морално и материјално уложивши преко сто милијарди долара у титоистичку издају оних који су га довели на власт, и још смо вјеровали да је та издаја велика политичка мудрост, а западњачки кредити поштено зарађена награда коју ћемо уживати до краја вијека и свијета. И онда је финансијер тог Потемкиновог села нагло заврнуо славину, држава у коју смо уложили све што смо имали распала се, уз помоћ спољашњих сила, на предвидљиве и непредвидљиве делове, и обрели смо се у вакууму.

Жалите за Југославијом?

• Нијесам југоносталгичар, све што у историји пропадне само је криво за своју пропаст, али шок је био одвећ јак и оставио је горак укус у памћењу. Срби су вјеровали у Југославију.

Данас вјерују у Европу?

• Држава у коју смо вјеровали није стигла да се изгради, она није уистину постојала, као што и Европа ка којој тежимо у стварности не постоји. То су наше идеалистичке визије, и требало би их остваривати у живој свакидашњици, на нашем тлу, за шта није нужна дозвола из Брисела. Није забрањено угледање на туђа искуства, по слободном избору и потреби. „Европа“ је у нама, а не изван нас.

Колико смо отворени као друштво, какав је наш однос према мултикултурализму?

• Наш је свијет у стварном животу широкогруд и трпељив према другима и другачијима, али од своје великодушности не прави идеолошке концепте и нема обичај да пропагира и намеће своја схватања. Према Циганима смо показали симпатије и разумијевање, без решености да прихватамо скиталачки стил живота.

Наш је свијет хришћански душеван и демократски правдољубив, што су врло повољне претпоставке за развој такозване мултикултуралности. Западњаци су ту одмакли на теоријском плану, а што се праксе тиче, питајте Арапе како се, при тражењу запослења, осјећају.

Хоћемо ли садашњим деловањем и држањем сачувати наше национално биће?

• Надам се да је то „биће“ живље и жилавије од текућих неповољних политичких, међународних и економских околности. Оно је укопано у дубоко колективно искуство, у тачки до које спољашњи удари допиру с умањеном јачином. Остали смо, привремено, без државног суверенитета, потпали смо под једну врсту посредоване окупације. Тренутно немамо снаге да пружимо озбиљнији отпор, али можемо, и морамо бити свјесни чињенице да смо окупирани, имати је стално на уму. Јасна свијест је претпоставка успјешне борбе за излазак из ропског положаја. Ничија није до зоре горела, па неће ни њихова. Стрпљења, стрпљења.

Не губимо ли и језик, као један од основних националних атрибута?

• На први поглед, стање је лоше. На племенито воћно дрво пале су свакојаке крпе и отпаци свјетског крша, незналачке имитације и глупи калкови. Те рите личе на оне подеротине од најлонских кеса, које виђамо по врбацима и обалама дуж наших река. Ток је загађен споља; лексика, међутим, није у стању да угрози душу језика.

Руски језик меље и вари туђице до непрепознатљивости; он се држи ћирилице, и нико му ништа не може. Ми смо се ту поколебали, отворили смо, латиницом, један слабо заштићен бок. Ова, проскитана варијанта енглеског, које би се Орвел стидео, освојила је однарођену, некултурну политичку и привредну елиту: како ко живи, онако говори и пише. Страна лексика, то су шљокице и ђинђуве. Она нагрђује фасаду, али није у стању да продре у тврђаву, у синтаксу. Све што је помодно и некорисно, одуваће ветар времена.

Шта је у том искуству ново?

• Новост је смрт хиљадугодишње руралне цивилизације. Традиционално српско село је умрло у другој половини 20. вијека. Оно се данас с муком обнавља, споро, без јасне визије и помоћи власти, по нужности и слепом надахнућу, тек, знаци новог живота су ту. Село у коме сам се родио, и ово у коме сада, преко лета, боравим, немају готово ничег заједничког, осим распореда околних планина. Лети, често свраћам у Агенцију за помоћ пољопривредницима у Љигу, да откуцам понеки свој текст. У Агенцију долазе, послом, млади сељаци и сељанке, и видео сам да су, у раду на компјутеру, неки од њих вјештији од мене. Нема их много, тек, ту су. Они су наша будућност, наша једина нада. Модернизована, обновљена, Србија може ући у шта год хоће, па и у Европу, а оваква каква је, није никуд пристала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: