Митрополит Амфилохије: Данашњи властодршци су некрштени и обезбожени
1 min read
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је 19. августа, на Преображење Господње, са свештенством Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици.
Овај храм је по својим димензијама вјерна копија срушене ловћенске цркве Светог Петра Цетињског.
Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је око цркве предводио празничну Литију, а онда је благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа.
У архипастирској бесједи он је казао да Господ просвећује сваког човјека који то хоће свјетлошћу.
„Не овом која излази и залази и која ће се једнога дана угасити,него оном вјечном Божјом свјетлошћу, која сија са лица Божијега, у којој сами Бог почива, од искони у тајни својој“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
Он је рекао да се поред горе Тавор данас сјећамо и горе Синај гдје се Бог јавио Мојсију са својим заповијестима.
„Знао је и Бог, а знао је и Мојсије тада да је човјек склон идолопоклонству, обоготворава у она времена и сунце и мјесец и воду, и ко зна какве друге стихије природне. А кроз вјекове увијек човјек измишља нове идоле којима се клања. А савремени човјек је највећи многобожац идолопоклоник у историји човјечанства“, рекао је он и објаснио да се савремени европски и амерички човјек клања „дебелом цријеву“ и да је његов бог профит.
Он је рекао да је црногорска просвета још половином двадесетог вијека Светог Саву замијенила Брозом и да је брозомора најопакија болест у историји Црне Горе.
„А оно што је данас црногорска просвета није ништа друго, само још горе од онога. Онда је макар међу властодцима било још крштених који су још увијек осјећали неке дубље ствари, макар за морал. А данас су некрштени, обезбожени, који су пљунули на олтаре, који су срушили цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену“, рекао је Владика Амфилохије.
Он је рекао да је једна од светих гора био Ловћен, као светионик нашег народа и Балкана, светионик Европе.
„Он је то био са црквом Светог Петра Цетињског, са моштима Светог Петра II Тајновидца Ловћенског. Срушена је та црква и подигнуто чудовиште паганско, многобожачко. Његош је у тамници од 1974. Он је у најгорој тамници која постоји у Европи“, казао је Митрополит Амфилохије.
Он је рекао да је већ почела обнова цркве на Ловћену и позвао све у Црној Гори да се врате Богу и Светом Преображењу.
Потом је одржана сада већ традиционална манифестација „Пјесничко преображење на Кључком Тавору“, у којој су и овога пута учествовали пјесници и гуслари.
Монахиње из манастира Светог Јована Владимира из села Курило у Зети такође су учествовале у програму пјевањем богомољачких пјесама.
Митрополит Амфилохије је на крају подсјетио на Тертулијанову реченицу да је крв праведника сјеме за нове хришћане.
„Тако се скрнављење и рушење ловћенске цркве Светог Петра Цетињског показало као сјеме нових таквих цркава, а већ их има петнаест. И ова овдје свједочи ту древну истину. Свети ловћенски Тајновидац Његош је данас са нама на Кључком Тавору“, поручио је Митрополит Амфилохије.
Он је благословио да се убудуће на овом мјесту сваке године одржава централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори.
Извор: Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Митрополит Амфилохије је на крају подсјетио на Тертулијанову реченицу да је крв праведника сјеме за нове хришћане.
„Тако се скрнављење и рушење ловћенске цркве Светог Петра Цетињског показало као сјеме нових таквих цркава…“
да чујемо владику Николаја, Светог Владику Николаја
…“– Хтели би нешто да питате, света браћо, хтео бих и ја Вас. Код људи је увек више питања него одговора. Питајте ви мене па ћу ја вас.
Сретамо многе људе, велите, који верују у Бога, али који одричу постојање ђавола. Па мислимо да је и то нека забуна и удаљење од Вере Православне.
– Право мислите, света браћо моја. Забуна и заблуда, дакако; и удаљење од Јеванђеља и Вере Православне, те још колико. Ко не верује у постојање ђавола, тај и не војује против ђавола. А ђаволу су најмилији они, који не верују у његово постојање и дејство. Јер само тако може он спокојно да врши свој убилачки посао.
Ако не би ђаво постојао, све зло би се морало приписати Богу, све зло и сваки грех. А то је страшно и помислити, браћо моја. Јер у том случају, Бог би био истовремена и истина и лаж, и светлост и тама.
Да, наш Свети, Трисвети Бог, би био и Бог и ђаво, као у незнабожаца, што је апсурдно. Шта би нам онда користила Библија? И шта би било од Јеванђеља и од Христових речи о демонима и од Његове власти над злобним духовима таме? Где ћемо са целим Новим Заветом и са огромним искуством Светитеља од памтивека до данас? Хоћемо ли да исцепамо оне листове из Требника, а којима су исписане светитељске молитве за изгнање демона из демонијака и оне друге за заштиту од демона? Онда морамо исцепати цео Требник, заједно са већим делом Новог Завета. Чули сте како при Крштењу свештеник пита онога којега крштава:
„Одричеш ли се Сатане и свих дела његових и свих ангела његових?“
Три пута ставља то питање и очекује одговор:
„Одричем се.“
Онда заповеда свештеник:
„Дуни и пљуни на њега“.
Даље свештеник пита:
„Сједињујеш ли се са Христом?“
Одговор: „Сједињујем се“ (три пута).
Питање: „верујеш ли Њему?“
Одговор: „Верујем као Цару и Богу.“
Као што се хирургијом отрована крви гној излучују из тела човечијег и нова, здрава крв убризгава у тело, тако се Крштењем удаљава ђаво из човека, а Христос са Оцем и Духом Светим усељава се у човека.
Крштењем ми се одричемо ђавола, а сједињујемо се са Христом. Једно је одрећи се ђавола, а друго одрећи ђавола. Првим ставом ми добијамо улазницу за Царство Небеско, а другим цепамо је.
Ај, браћо моја, како је трагичан страх људски од великих висина и великих дубина? Воле низину и воле плићину. Од висина и дубина хвата их вртоглавица.
Зато многи одричу двоје: Божанство Христу и постојање ђаволу. Желе да све уједначе и упросте. А што год људи покушају да упросте, већма компликују. Да су они стварали свет, створили би само равнице за купус и брдашца за пикнике. За чудо им је, нашто божанске висине и адске дубине!
Који одричу Божанство Христу, одричу љубав Божију према људима; а који одричу постојање ђавола, клеветају Бога, јер Бога чине праузрочником зла. Непријатељи Хришћанства живо раде да кроз две негације унесу забуну у редове верних Хришћана…“
…“Две велике заблуде уносе забуну међу хришћане наших дана. Носиоци једне заблуде говоре, да Христос није успео за 19. векова да створи на земљи царство мира и среће. Због тога треба напустити Христа и окренути се неком другом. Носиоци пак друге заблуде, јесу неки хришћански сектанти, који као усвајају мишљење оних првих да заиста Христос до сада није створио царство среће и мира на земљи, али да ће га Он створити по Свом обећању. Стрпите се, људи, говоре ови; само стрпите се, чекајте и видећете!
Ове ове заблуде проистичу од претпоставке, да је Христос имао намеру да оснује царство мира и среће на земљи. Онда се разилазе, па сходно оној првој заблуди говоре – Он то није могао учинити, а сходно другој, Он то није хтео до сада учинити.
Никаква ослонца немају ове две заблуде ни у Јеванђељу, ни у Апостолским и светоотачким књигама, нити у учењу Православне Цркве од почетка до данас. Него машта људска и жудња за земаљским царовањем и благовањем, колевка су обеју заблуда…“
…“Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског, што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију, и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мир је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи од рата, јер је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: „И земља почину од рата“ (Навин 14: 15). Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.
Содом није уништен у рату, него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства, друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија, стојичког философа, до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћанским царствима Карла Великог и Луја XIV.
И тако је морало бити свуда, где год су људи тражили Рај на земљи, а не на Небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи, људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради Своје Жетве…“
https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/
…“Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски Јерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.
Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду…“
http://www.vaseljenska.com/vesti/tajanstvene-smrti-srpskih-vladika-u-becu-drugde/
….“Наиме, 1963. године отворене су 4 гробнице у Архангелском храму Московског Кремља, па је извршено испитивање костију Цара Ивана Грозног и царевића Ивана за кога је поменути Посевин пронео гласине да је убијен од стране “полуделог” Цара Ивана Грозног. У костима и Цара Ивана Грозног и његовог сина, откривено је присуство живе које вишеструко превазилази дозвољене границе, а на костима царевића није пронађен никакав траг ударца. Потом су деведесетих година ХХ века спроведена истраживања сахрањених великих московских кнегиња и царица па је откривена чињеница и о тровању жива-хлоридом Јелене Васиљевне Глинске, мајке Ивана Грозног (умрла 1538. године), као и друге цареве жене Анастасије Романове (умрла 1560. године). Ова истраживања су показала да је царска породица током деценија била трована и да прљава борба језуита против руског Православног Самодржавља, у спрези са домаћим издајницима, траје вековима. Подсећамо, да је прљава лаж о Ивану Грозном као убици свог сина потекла од папског изласника Посевина, пошто је пропала његова мисија о потчињењу Руске Цркве папском престолу, припремана уз помоћ језуита.
Дакле, Промисао Господња није Ани Јакшић Глинској, српској племкињи у служби Русији, доделила улогу класичне баке која помаже родитељима у васпитавању унука. Јер, ако узмемо у обзир да је Иван као веома млад остао без оба родитеља, онда схватамо да је ова жена имала посебну, несвакидашњу улогу, била је практично главни васпитач првог Руског Цара…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/ana-jaksic-glinska-baka-prvog-ruskog-cara-ivana-groznog/
„И стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом“, стих Џона Дона
http://www.marijapetricevic.com/citanje.php?m=1&t=zvona%20zivota%20i%20smrti
Андрей Рублёв, Тарковский, Колокол
https://www.youtube.com/watch?v=YfNUwbv4Xf4