Да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе

Прилог припремио Горан Киковић

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици 26. маја 2017. одржано је вече духовних, историјских и традиционалних веза Срба у Црној Гори и Руса у организацији Црногорско-Руског пријатељстава Петар Први из Подгорице.

Предсједник ове организације Гојко Томашевић је својом поздравном бесједом поздравио скуп следећим ријечима:

„Драга браћо и сестре, помазе Бог и велики поздрав за све присутне од Црногорско-Руског пријатељства Петар I.

Хвала митрополији Црногорско-приморској која нам је омогућила да се саберемо на овом светом мјесту у крипти храма Христовог Васкрсења. Хвала представницима Руске амбасаде на присуству и братској сарадњи. Велики поздрав за једновјерни и једнородни народ братске Русије и предсједника Руске федерације Владимира Путина. Велики поздрав за делегацију српског града Беране и предсједника Драгослава Шћекића. Хвала вам на овако бројном присуству.

Ви који сте овдје на овом светом мјесту доказујете да Црна Гора има своју свијетлу страну образа и да пламен љубави црногорског, руског и српског народа не могу угасити зликовци НАТО пакта у сарадњи са криминално-лоповским клановима у Црној Гори.

Велики поздрав за браћу Козаке и мотоциклисте клуба Ноћни вукови.
Управо то нам даје подстицај и снагу да организујемо овакве духовно културне и образовне манифестације.

Наводи нас и то да би доказали да немамо страх од зликоваца НАТО пакта и поданика из врха црногорске власти као и њихових коалиционих партнера мањинских народа, који су у свим ратним страдањима у већини били слуге окупатора и непријатељи православља, то и данас доказују.

Долази вријеме истине и брзо ће се показати ко ће носити срамни самар историје овога времена на својим плећима.Сигуран сам да то неће нама припасти.

Црна Гора захваљујући деценијски несмјенљивој криминално-коруптивној влади дотакла је дно понора у економском и моралном смислу. Једини напредак у демократком развоју и европским интеграцијама Влада Црне Горе постигла је у организовању Геј-параде, по њиховом параде поноса а за нас и митрополита црногорско-приморског Амфилохије Радовића параде срама.

У предходном периоду Влада Црне Горе угасила је својом приватизацијом на стотине предузећа, фабрика, хотела итд. Са таквом приватизациом и радом експертских тимова послала је на улицу десетине хиљада радно способних људи и оставила већински дио црногорских породица без могућности да се прехране.

Влада је обманула и мајке Црне Горе за загарантоване пензије. Ово је само дио разлога да савјетујемо знатан дио народа Црне Горе који не мијења свој став према постојећем стању и будућности опстанка млађих генерација на овим просторима. Ево савјета за њих. Угледајте се на овце, не блејите над празним солилом гдје је крупна марва олизала со. Борите се за праведно солило ма колико било мало или велико.
Однародјена влада насилним путем и без референдума уводи НАТО пакт у Црну Гору.

Таквим радњама мимо воље својих грађана Црна Гора губи своју независност и суверенитет, увози тероризам и постајемо легална мета крстарећих ракета и пројектила огромне разорне моћи.

Једна експлозивна направа од које би страдао гост на црногорском приморју, довољно би утицало да губимо туризам као једину привредну грану која даје позитивне резултате.

НАТО пакт није бомбардовао Југославију како поједини воле да истакну. НАТО је бомбардовао православни српски народ, прогнао на стотине хиљада Срба из Хрватске, Босне и Косомета и убио неколико хиљада дјеце међу којима и дјецу из Мурина приликом бомбардовања моста.

Сва нас та дјеца, мали анђели, невино страдали од зликоваца НАТО пакта посматрају са неба и питају се: ко то у Црној Гори затире трагове њиховог постојања. Ко су данас сарадници зликоваца који су нас послали у смрт а тек смо проходали, пјевали прве пјесмице и савладали прва слова Вукове азбуке.
Та дјеца су дјеца од брата, дјеца су свих нас.

Након Другог свјетског рата до ових дан , према неким процјенама, Америка у сарадњи са савезницима из НАТО пакта убила је преко 55 милиона људи, а све због остварења својих националних интереса.

Питам себе а и Вас, ко је овдје терориста? Да ли су овдје терористи Америка и НАТО пакт или људи који подмећу бомбе како би осветили своју дјецу и своје сународнике.

Мој пријатељ и пјесник Бојић у једној од својих пјесама написа стих: Удаде се Црна Горо за зликовце НАТО пакта.

У Бога се надам да ћемо сви заједно на првим парламентарним изборима допринијети да дође до развода и вратимо Црну Гору на прави пут, слободарски пут, пут правде, развоја и просперитета.

Својим радом доприносимо у складу са својим могућностима унапређењу братских односа црногорског, руског и српског народа. Такође дајемо свој допринос за укидање санкција братској Русији и да нови парламент након избора који ће се десити убрзо, укине срамну одлуку владе о признавању независности трговцима људских органа српског народа на Косову и Метохији.

За Црну Гору и све нас долазе боља времена. Сви заједно ка остварењу тог циља морамо бити истрајни и храбри.

За ову прилику толико од мене и велико хвала,“ завршио је Томашевић.

Киковић: Руска помоћ је била важан фактор у развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и уређења земље

О братским односима Русије и Црне Горе и руској помоћи кроз вјекове говорио је историчар Горан Киковић, предсједник СО Беране који је између осталог рекао:

„Поштовани пријатељи, драга браћо и сестре у Христу,

Почастован сам да будем вечерас са вама у крипти Храма Христовог Васкрсења овдје у Немањиној Подгорици на свечаност коју организује Друштво Црногорско-Руског пријатељства Петар Први а у част вјековне сарадње нас Срба и Руса, наша два истовјерна и истородна народа. Посебно ми је част што сам награђен од вас моје браће на челу са Гојком Томашевићем са медаљом са ликом Светог Петра Цетињског који је на самртном часу свом наследнику Петру II рекао: ‘Моли се Богу и држи се Русије’.

А сада желим да вам у краћим цртама саопштим историју братских односа Русије и Црне Горе. Како пишу хроничари и историчари Црна Гора се у руским изворима први пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим поморским вјештинама.

Већ 1711. у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ad hoc дипломатија (тек након Берлинског конгреса, од 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у Црној Гори).

На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима: ‘Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству’.

Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.

Отада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су братски. Било је искушења у дипломатским односима двају држава, и како пише Јован Пламенац између ‘мале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није гасила’.

О односима Русије и Црне Горе Јован Пламенац каже: ‘Русија јесте обилно помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због Русије. У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада’.

Често се последњих година чује код необавијештених грађана злонамјерна и нетачна прича ‘Русија нас никад није помагала’. Па, де да видимо, кренимо редом!

Др Мирчета Ђуровић у књизи ‘Црногорске финансије’ документовано илуструје да то није тако. Приходи Црне Горе из унутрашњих извора, нијесу били довољни за подмирење државних потреба. Како истиче др Ђуровић, најважнију помоћ са стране Црна Гора је добијала од Русије. Руска помоћ је претстављала један од значајнијих финансијских извора Црне Горе.

Помоћ Русије Црној Гори датира још од раније, од времена Петра Великог. Руска влада је још 1715. године одобрила редовну помоћ Црној Гори од 500 златних рубаља, с тим да се исплаћује сваке треће године.

Како пише др Мирчета Ђуровић у својој књизи ‘Црногорске финансије’: ‘Русија је послије смрти Петра I наставила да шаље исту помоћ – 1000 златника народу и 300 за личне потребе владици.

Уза све то, руски цар је црногорском народу средином 1838. године, због неродице, поклонио 10 000 четврти жита. Приликом Његошеве смрти затекло се новца у износу од 332 583 фиорина. Овај новац је Његош чувао да би ваљало у нужди црногорском народу, што је и у својој опоруци нагласио.

Послије Његошеве смрти Русија је и даље слала помоћ Црној Гори у истој висини као и раније – 80 000 папирних рубаља и 1 000 дуката.
Тако је Црна гора за вријеме владавине књаза Данила, иако нередовно и са затезањем, добијала помоћ од Русије као и за вријеме Петра II – 9 000 златника (1 000 лично књазу и 8 000 држави), што је чинило око 42 000 фиорина’, износи Др Мирчета Ђуровић у књизи ‘Црногорске финансије’.

Исти износ Русија је давала и послије смрти књаза Данила, у првим годинама владавине књаза Николе.

Царском одлуком почетком 1867. године одобрена је исплата субвенције Црној Гори за наредних пет година, у истом износу како је и дотада исплаћивана – 22 857 сребрних рубаља. У периоду до рата 1876-1878 године Русија је још једанпут повећала помоћ Црној Гори.

У цјелини руска субвенција и разне друге помоћи биле су важан фактор за црногорске финансије. Руска субвенција, која је од 1837. знатно повећана и углавном била редовна, значила је много за оскудну државну касу Црне Горе. Она је била веома важна допуна унутрашњим финансијским изворима земље. На њу се рачунало као на сигуран финансијски извор, па је она у извјесном смислу била коректура финансијског дебаланса и тиме је компезирала донекле перманентни дефицит Црне Горе.

Руска помоћ, и материјална и друга, била је важан фактор у развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и уређења земље. То је нарочито долазило до изражаја онда када се основна тежња црногорског народа налазила на линији руске политике и када је то Русији посебно конвенирало.

Претходно треба напоменути да је Русија, поред редовне субвенције, давала у току ослободилачког рата, и даље до 1880. године, знатну ванредну помоћ за набавку оружја и другог ратног материјала. Руска помоћ је умногоме олакшала Црној Гори да успјешно оконча борбу и изађе као побједник из овог тешког рата. Поред тога, Русија је ради наоружања црногорске војске дала зајам Црној Гори, у јесен 1879. године, у износу од 900 000 рубаља (око 1 100 000 фиорина).

Послије закључења мира и сређивања ратних прилика, Русија је наставила да даје редовну помоћ Црној Гори у истом износу као прије рата 1876-1878, тј. према одлуци руског цара крајем 1872. године. Продужена субвенција је износила: 46 000 рубаља црногорској влади и књазу Николи, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту којег је основала Руска царица Марија Александровна и 1 000 златника (око 3 000 рубаља) – цркви. Овоме се од 1879. године придружује и редовна помоћ болници Данила I на Цетињу у износу од 2 500 рубаља, што је додијелио Црвени крст Русије.

Десетак година послије Берлинског конгреса Црна Гора је запала у дугове. На молбу књаза Николе руски цар је у августу 1889. године ријешио да санира дуговања Црне Горе.

Од 1896. године Русија даје посебну субвенцију за издржавање стајаће војске. Наредне, 1897. године, додијељена је помоћ сину Књаза Николе, књазу Данилу од 20 000 рубаља годишње чиме је увећана субвенција двору на 70 000 рубаља.

Све ово сазнајемо из писма руског министра финансија, Сергија Вита, књазу Николи средином новембра 1900. године и реферата Министарства финансија, који је достављен као прилог уз писмо. Приложени реферат се заснива на Милеровом извјештају, који је као високи финансијски стручњак почетком 1900. године прегледао црногорске финансије. Поред општег стања црногорских финансија, у реферату је дат и историјат руских зајмова и помоћи Црној Гори. Према изнесеном прегледу Русија је крајем 1900. године давала сљедеће помоћи Црној Гори:

Министарству војном за војску 82 000 рубаља,

Црногорској влади 20 000 рубаља,

Отплата дуга банци у Петрограду 80 000 рубаља,

Књазу Данилу 20 000 рубаља,

Дјевојачком институту (10 000 фиорина) 9 376 рубаља,

Цетињској богословији 8 000 рубаља,

Начелници Дјевојачког института – плата 750 рубаља

укупно: 220 126 рубаља.

Тако је од почетка 1903. године Русија повећала субвенцију Црној Гори на 500 000 рубаља, од чега је чисто примано 420 000 (80 000 је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду).

Црна Гора је, значи, годину и пô пред Балкански рат примала помоћ од Русије близу два милиона перпера, од чега је отпадало на војску преко милион и пô перпера. Најзначајнија помоћ била је када је Русија почетком 1913. године упутила у Црну Гору, као царев поклон, око десет милиона килограма жита и брашна, што је много помогло ратом исцрпљеном народу.

То најбоље потврђује књига ‘Црногорске финансије’ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, закључивши ‘да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе’;“ напоменуо је Киковић.

Клетва Св. Петра Цетињског је брига о душама Црногораца

„Клетва Светог Петра Цетињског, који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, у ствари је брига о душама Црногораца! Он је и свом насљеднику на трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио завјештање: ‘Моли се Богу и држи се Русије’. Ове ријечи већ скоро два вијека котрљају се по црногорском камењу и одјекују,“ напоменуо је у свом говору Киковић и додао:

„Јован Пламенац каже: ‘Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!'“

Oгроман је дуг који је Русија обавезала србски народ 1914. године – то је дуг љубави

„Овдје вечерас треба прочитати и ријечи Светог владике Николаја Велимировића о Цару Николају II Романову, казао је историчар Горан Киковић:

‘Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа.

Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.’ Зато молимо се Богу и држ’мо се Русије!,“истакао је Киковић.

Скуп је поздравио и замјеник амбасадора Русије у Црној Гори Сергеј Бубљиков који је подсјетио на традиционално добре односе Русије и Црне Горе.

У програму су учествовали народни гуслари Горан Перовић и Миленко Калезић. Пјесници: мр Слободан Чуровић, Раде Петричевић, Жарко Бојић, Бранко Бато Крковић, етно пјевање извела је Бранка Зечевић, уз фрулу госте је одушевио Радован Сукновић. У програму је учествовало и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице а програм је надахнуто водио Живојица Жићо Кекић.

Предсједник Друштва Црногорско-Руског пријатељстава Петар Први из Подгорице Гојко Томашевић овом приликом уручио је медаље Светог Петра Цетињског за унапређење и очување вјековне братске љубави наших народа Драгославу Шћекићу, предсједнику општине Беране, Горану Киковићу, предсједнику СО Беране, Гојку Раичевићу, уреднику портала ИН4С из Подгорице и Жарку Бојићу, пјеснику из Подгорице. Такође су додијељене и захвалнице и то: мр Слободану Чуровићу, Веселину Ракчевићу, Бранку Бату Крковићу, Радошу Раденовићу и Јасмини Ђукић, секретарки СО Беране.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: