Да ли су Немањићи постали попкултурни феномен, или зашто Срби немају свог „Сулејмана“

Култ средњовековне српске династије Немањића укорењен је у српском народу, иако се стиче утисак да је сведен на поједине личности, попут Саве Немањића или цара Душана, бацајући у „запећак“ сијасет историјских ликова и њихових међусобних односа, од којих свако може да буде предложак за стваралаштво, које би – ето идеје – могло да попуни простор који су попуниле источњачке историјске сторије и сапунице попут „Сулејмана“.

С тврђаве Звечан, изнад истоименог савременог насеља, а на врху угашене вулканске купе, поглед се простире широко – на Косово.

Подно старе тврђаве где су се одигравале поједине епизоде „српске средњовековне игре престола“ мештани последњих година играју једну другу српску верзију популарног забавног формата – и како то иначе бива у „српским верзијама“, далеко од забаве. Тамо се последњих година одигравају српско-албанске „игре без граница“. А једне вечери, пре неколико година, док су локални Срби са овог простора који данас зовемо север Косова, истовремено негирали границу између Србије и Косова, а барикадама исцртавали своју границу према „остатку Косова“, једном од потписника ових редова на једној од барикада, док се смркавало и добрано се ушло у пивску гајбу, испричали причу о Звечанској тврђави.

„Ви’иш, горе ти је Звечан, ту је цар Душан ослепео оца. И био је ту неки његов слуга, знаш онај што је уз њега… И њега ће да ослепе, али дају му последњу жељу. А овај ти тражи да га изведу на тврђаву да погледа Косово. Погледа он и каже: ‘Нека Бог учини да докле год мој поглед допире, више никад не буде српско.’“ По тој логици се објашњава и што северни део Косова није отет Србима, јер се са тврђаве отприлике види Косово преко Ибра, илити од Јужне Митровице. Тако некако се легенда – мада има различитих верзија приче – укотвила међу народ.

Ако је 2000. прошла прича о човеку који носи презиме села из ког потиче, може да прође и ова, тек ова псеудоанегдота показује да је култ средњовековне српске династије Немањића укорењен у српском народу – иако се стиче утисак да никада није до краја дефинисан – и понекад сведен на поједине личности од историјског значаја, попут Саве Немањића или цара Душана, бацајући у „запећак“ сијасет историјских ликова и њихових међусобних односа, од којих свако може да буде предложак за богато и креативно културно стваралаштво, које би – ето идеје – могло да попуни простор који су попуниле источњачке историјске сторије и сапунице попут „Сулејмана“.

Писци Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић недавно су објавили прву књигу планираног серијала Немањићи – У име оца (у издању Лагуне). Њихова прича о Немањићима замишљена је као вишетомна илустрована историја династије, а прва трилогија биће посвећена оснивачу династије Стефану Немањи. То је својеврсна романсирана историја једне династије и једног времена из ког српски народ црпи обрисе свог идентитета. Са писцима овог дела разговарали смо о томе шта је заправо „романсирана историја“ и која је њена сврха, шта би Србија добила укључивањем Немањића у попкултурни мејнстрим, да ли нам је потребна „одбрана“ од „Сулејмана“ и сличних…

„Романсирање историје представља комбиновање научно прихваћених чињеница, старих митова и нове фикције, да би се добила она аристотеловска прича која је, по том старом Грку, истинитија од историографије. Тако временски далека тема, заиста, даје писцу много простора да се размаше, али га управо та ширина тера да машту строго контролише“, каже Владимир Кецмановић.

Дејан Стојиљковић се на то надовезује: „Ја ћу се усудити да кажем да овакву књигу још нико није написао. Немањићи су ‘тешка’ тема и људи јој приступају са неком врстом опреза и страхопоштовања. Погледајте само онај често коришћени лик Стефана Немање из Студенице. Строги старац оштрог погледа и орловског носа. Замисао је била да разбијемо те стереотипе, Немања је био више од тога, ратник, муж, отац, брат… Није био савршен. Изгубио је битку на Морави, направио неке погрешне процене, волео, патио, грешио… Књижевни лик је увек блискији од историјског, јер читалац може да се са њима саживи, да га разуме, и ту је тај простор где се укрштају мит и историја и где извире уметност.“

Сложен историјски феномен Немањића, ван професорских кабинета, ипак није заживео „у пуном капацитету“. И били су прилично запостављени у српском културном животу. Можда је на то утицало и одрицање од свега што мирише на национализам, поготово српски, што је била пракса након 1945. године. Наслеђен комунистички страх од било ког облика српског национализма, ипак, не може да буде једино објашњење…

Кецмановић: „Једини – без даљег – не. Поред наслеђеног комунистичког страха од сопственог национализма, као и новостеченог неоколонијалног страха од истог феномена, један од разлога је свакако снага косовског мита који у запећак баца преткосовску историју…“

Стојиљковић: „Слажем се са Владом да је Косовски мит гурнуо у страну све што се десило пре Косова, фаворизујући мучеништво кнеза Лазара који је, реално, био лош дипломата, солидан владар и војсковођа променљивог успеха. Али то одражава и карактер нашег народа који и даље више верује у митове него у историјске факте. Срби су мазохистични и зато уз гусле више иде да се рида над злехудом судбином владара који је дао главу за царство небеско, него да се пева о владару који је прво направио државу у царству земаљском а ово друго царство освојио постом, задужбинарством и молитвом. Још је Немања умро природном смрћу, у дубокој старости, а то није баш нека грађа за мит и гусле…“

Или је поред Косовског мита можда култ Светог Саве – и местимично цара Душана – сувише нарастао да би други Немањићи дошли до изражаја? А сигурно је да се у њиховим животописима крије инспирација за креативну књижевност. Зато смо саговорнике питали шта их је највише заинтригирало док су истраживали Немањиће.

Кецмановић:“ Стефан Немања, чијим животом и делом се бавимо у првој трилогији, доводи у питање вашу почетну констатацију. Свети Симеон Мироточиви је, чини ми се, у народној свести присутнији од цара Душана. Али када се говори о већини Немањића – та констатација стоји. Надам се да ћемо, у књигама које су планиране након трилогија о Немањи и Светом Сави, бити у прилици да скренемо пажњу и на остале припаднике ове славне породице, у чијој повести има толико значајних епизода да је немогуће издвојити ‘највише интригантну’“.

Стојиљковић: „Интригантно је то да Душан кога је народ прозвао Силни није проглашен свецем, а да је његов син кога је народ прозвао Нејаки уврштен међу свете. Тај исти народ је прогласио Вука Бранковића издајником, тако да можемо да говоримо о различитим аршинима на којима настаје ‘култ’ у колективном сећању код Срба. Душан и Немања јесу доминантни у односу на остале, али су они најмање за то криви.“

Поред ових књига које најављују Стојиљковић и Кецмановић, очекује се и снимање телевизијске серије о Немањићима. Да ли то значи да српска средњовековна династија улази у мејнстрим српске културе? Какви су потенцијали Немањића да постану истински попкултурни феномен? И колика је опасност да прича о њима, ако се „залауфа“, скрене у сапуницу?

Кецмановић: „Можда не би било лоше када би Немањићи постали ‘попкултурни феномен’ јер би то, скренувши масовну пажњу на најзначајнију династију у српској историји, допринело њеном сагледавању и формирању садржајнијег идентитетског кода.

Нажалост, идеја да се серија о Немањићима снима на брзину и са смешно малим средствима, не да не обећава ништа добро него гарантује катастрофу. То је разлог што се на у пет до дванаест расписан конкурс РТС-а нисмо ни јавили…

Видим да је на том конкурсу изабран текст Гордана Михића, човека који има респектабилан сценаристички опус. Не знам какав је Михићев текст, али имену аутора нема шта да се приговори. Међутим, уз продукцијске услове који су понуђени, и Шекспир би се лоше провео… Уместо да се ради лоша играна, много боље би било направити добру документарну серију, а крупнији залогај припремати полако и систематично. Овако би могло да се догоди да још једна велика тема на дужи рок буде компромитована, што РТС-у не би било први пут…

Стојиљковић: „Ето, Хрвати имају серију „Хрватски краљеви“ која продукцијски изгледа сасвим солидно, сад, наравно, то што историографски нема везе са мозгом, то је већ друга прича. Али мислим да би за нас било боље радити тако нешто, па када се стекну услови, да се ради озбиљна играна серија. У сваком случају је боље имати гледану серију са темом српске историје него наставити тровање публике разним „Фармама“ и сличним програмима.“

Да ли сте писали о Немањићима зато што народ иначе показује тенденцију да бежи од садашњости у историју, па је с те стране исплативо (или романтично), или сте хтели да направите: а) ревидирање историје; б) доказ да и ми имамо „Борџије“; ц) а зашто би гледали „Сулејмана“ а не „Немањиће“?

Кецмановић: „Озбиљну историју немамо разлога да ревидирамо, а псеудоисторијом се не бавимо… Поређење Немањића са Борџијама било би крајње бласфемично и таква идеја нам је страна… Наши Немањићи се неће гледати, него ће се читати, али, и када би се оно што смо написали ваљано преточило у материјал за гледање, то не би била српска алтернатива турској сапуници, него нешто озбиљније. Елем – када би Срби, уместо „Сулејмана“, гледали филм или серију   „како бог заповеда“ снимљену по пристојном тексту, то би представљало озбиљан квалитативан скок, па би – с обзиром на то да је партиципирање у аутентичној уметности, за разлику од партиципирања у кичу, у културолошком смислу једини релевантан патриотски чин – таква ствар била за сваку похвалу и независно од тога што је на једној страни наша династија, а на другој окупатор.“

Стојиљковић: „Ревидирањем историје се не баве уметници. Они историју тумаче и интерпретирају. Ево, рецимо, сјајни филм Ридлија Скота „Гладијатор“ има преко 200 материјалних грешака, међу којима је највећа свакако она да је Комод убио свог оца Марка Аурелија. Али то није сметало да филм буде уметнички убедљив и пренесе једну универзалну поруку.

Ни књижевно ремек-дело „Хадријанови мемоари“ Маргерит Јурсенар није потпуно историјски тачна прича, али то није битно. Ревидирањем историје се углавном баве политичари, а то није сфера нашег деловања.

Мислим да поређење једне моћне средњовековне европске династије са лозом која је дала папу разбојника, синове сецикесе и кћерку тровачицу није на месту. Борџије су светлосним годинама далеко од Немањића.

Што се Сулејмана тиче, то је теленовела, као „Љовисна“ или „Касандра“, или, ако баш хоћете – фамозна „Династија“. Сем што место Блејка Карингтона, нафташа из Тексаса, имате Сулејмана, место Кристл и Алексис имате његове конкубине из харема и тако редом… Рецепт је исти, с тим што бих додао да је „Династија“ ипак имала јачу продукцију.

Постоји турски филм „Фетих 1453“ који је урађен далеко амбициозније, са огромним буџетом и изгледа изванредно, и то је можда траг који треба да се прати. Опет, наша прича, за разлику од те која говори о опсади и паду Константинопоља, не би била толико нетачна када су историјске чињенице у питању.“

А да ли су код нас неисцрпне историјске теме управо јер смо доста тога оставили незакључено из прошлости? Остали народи су знали шта са свим својим и Немањићима и Недићима. Зашто ми то не знамо до данас?

Кецмановић: „Историјске теме су неисцрпне, и то није само наша специфичност. Будући да наша историја јесте бурна, утолико је та ствар очигледнија. Не слажем се ни да су код осталих народа контроверзе прошлости разрешене за сва времена, напротив. А посебно се не слажем са мишљењем да се ми историјом бавимо више него други народи. Коначно, у поп култури, када сте је већ поменули, враћање историји представља глобални тренд. Суочени са чињеницом да хипертрофирана опседнутост технолошким напретком савремену цивилизацију води у ћорсокак, и да их СФ маштарије, када се претворе у стварност, не чине срећним, људи се, на свим странама света, окрећу прошлости. Коме није јасно о чему говорим, нека проанализује новију англосаксонску мејнстрим продукцију…

Историја не може да буде лишена идеолошких примеса никада и нигде, али је чињеница да се у периоду СФРЈ са идеологијом баш претеривало, као и да су рецидиви таквог приступа, на најразличитије начине и на свим странама „идеолошког спектра“, присутни и данас. Романсирани приступ историји, као књижевност уопште, непосредно не може ништа да промени, али може да, преко својих читалаца, посредно и полако утиче на обликовање историјске свести.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: