Да ли је због воде на помолу рат између Ирана и Турске?!

Објашњење иза напетости на релацији Анкара—Техеран стоји у недостатку питке воде.

Сејфи Килич, турски стручњак Центра стратешких студија Блиског истока, објашњава могућа сценарија решавања ових проблема, преноси Спутник.

Килич тврди да је у основи овог проблема заправо уредба коју је још својевремено донио Садам Хусеим, са намјером да исуши мочваре и језера у околини Басре. План је био да се на тај начин растерају шиити за које је он тада кривио да помажу „америчким окупационим снагама у региону после рата 1991. године у Персијском заливу“.

Претходно је шефица Одјељења за заштиту животне средине Ирана Масуме Ебтекар позвала Министарство спољних послова своје земље да, ако је могуће, убиједи турске власти да одустану од идеје изградње брана.

Према ријечима Ебтекарове, иранско Министарство спољних послова би морало да обави преговоре са Турском и убиједи Владу у Анкари да одустане од изградње брана на ријекама Тигар и Еуфрат.

Ебтекарова критикује Турску због непромишљене изградње огромних брана, које доводе до исушивања ријека. У оквиру свог амбициозног али и застрашујућег пројекта у Јужној Анадолији, Турска планира изградњу 22 бране.

Међутим, турски стручњак Сејфи Килич, за Спутник каже да је кључ за рјешавање проблема заправо у промјени става Техерана.

„То што се до данас руководство Ирана придржава става Ирака и тиме се придружује оптужбама на рачун Турске, неће довести до рјешења проблема“, наводи он.

„После окончања рата 1991. године у Персијском заливу, шиити који су се тамо налазили пружали су помоћ америчким окупационим снагама, Садам Хусеин је наредио да се ископају канали и да се тиме исуше мочваре око Басре. Поента је била шиите посредно натјерати да се одселе. Тада је Хусеин практично сузио корита ријека. Тамо је након тога дошло до дезертификације тла, чиме су пјешчане олује постале много учесталије и обимније. То што је до значајне промјене терена дошло за вријеме владавине Хусеина, свакако не даје повода било коме да за ове последице оптужи Техеран или Анкару“, објашњава Килич.

Турски стручњак подвлачи да без обзира на то што Турска никада није чинила било шта како би било кога оставила без воде, Иран је пак неколико пута затварао своје бране на реци Карун и тиме онемогућавао доток воде.

„Пре одређеног времена је Иран затворио вентиле на брани која се налази на реци мали Заб и тиме у потпуности затворио доток воде, која тече ка северном делу Ирака. Верујем да је једини повод за садашњи став Ирана то што хоће да скине одговорност са руководства Ирака. Мислим да не би требало узимати озбиљно оптужбе Техерана на рачун Анкаре“, истиче Килич.

По његовим ријечима потенцијали ове двије ријеке су сасвим довољни ако би Турска, Ирак и Сирија разумно користиле водене ресурсе. Међутим, ако Ирак и Сирија претјерују са употребом воде, то онда може посредно постати и повод за рат. објашњава Килич.

Саговорник Спутњика сматра да је решавање овог проблема могуће, али да није у реду оптуживати Турску:

„У складу са протоколом усвојеним 1987. године, значајан дио воде Турска оставља Сирији и Ираку. Ако би Турска заиста имала циљ да доведе ово питање око количине и приступа питкој води у ћорсокак, она уопште не би ни стављала свој потпис на овај документ. Критику на рачун Турске не би требало прихватати озбиљно“, закључује Килич, преноси Спутник.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: