Да ли ће слобода умети да пева као што је НАТО певао о њој?

Пише: Весна Кнежевић

Минхенска безбедносна конференција је овог викенда јавна арена на којој нова америчка администрација представља своју спољнополитичку стратегију за наредне четири, у перспективи осам година. Јаз који однедавно дели Европску унију и Сједињене Државе јуче је само продубљен кроз оно што је водитељ Конференције, немачки дипломата Ишингер, назвао „Трамп–Пенсов ултиматум“. Јаз између Европске уније и Русије је остао исти.

Минхенски скуп није изневерио аналитичка очекивања владајућих елита и заинтересованих јавности. После њега, сви знају више о томе каква времена долазе: лоша. То што су сад сви паметнији, не значи и да су срећнији.

Наступи и дискусионе рунде протекла два дана у Минхену показали су пораст проблематичног тренда: што се више разговара, дијалошких ситуација на линији ЕУ–САД–Русија све је мање.

Свака страна има слуха само за властите аргументе. Каже се што се има и иде се даље. Нико не попушта. Противаргументи се прихватају на нивоу принципа. Једном изречене, политичке дијагнозе остају непроменљиве.

Најгоре од свега: сваки играч верује да дата хаотична ситуација – а хаос и конфузија су у Минхену спомињани више пута – крије довољно адута да барем он из ње на крају изађе ојачан.

Свако, осим донекле Руса. Они такође играју да се извуку, али за разлику од осталих остављају утисак да је њихова идемо-даље одлука донета у акту саморефлексије, да према томе једино они поседују свест колико је тренутна ситуација опасна за све.

Како изгледају назнаке тог новог светског поретка са којим нема шале?

НАТО: Два динара, друже!

Тачка један: НАТО постаје носилац европске интеграције.

Сва даља интеграција у Европи ће се одвијати преко трансатлантске војне алијансе. Ако се пажљиво слушао говор секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, нема никакве сумње да та организација себе тако види.

НАТО себе дефинише као носиоца компетитивног програма интеграције; компетитивног према ЕУ.

На цивилној бини у Минхену, западна војна алијанса је наступила као безбедносни пројекат који у генерацијском луку спаја прошлост и будућност.

Циљ НАТО-а је да „пројектује стабилност преко својих граница“, каже Столтенберг, што треба разумети управо тако буквално како је и речено: НАТО иде даље и смелије, у сталном структуралном „reframing-у“ властите улоге.

„НАТО има амбицију да говори у име Европе… НАТО поистовећује себе и Европу“, сумирао је Столтенбергов говор руски парламентарац из публике.

Овде није у првом плану чињеница да су Руси у секунди схватили шта је Столтенберг заиста рекао, већ да је сваки концентрисани посматрач могао да извуче исти закључак: да се самосвест НАТО алијансе од тренутка избијања украјинске кризе у зиму 2013. налази у рапидном порасту.

Зато је Тимерманс у петак говорио да „нема проширења Европске уније, чак и кад би кандидати били спремни“. Нема проширења, зато што се тежиште европских интеграција пребацило на војну шину. Ако је та чињеница до сада била флуидна, у Минхену је постала евидентна.

Тачка два: „Два одсто“ мења свет.

Фраза „два одсто“ била је најчешће спомињана политичка формула ове Минхенске конференције. Она се односи на обавезу чланица НАТО-а да издвајају два одсто бруто националног производа за војне издатке.

На прошлој Минхенској конференцији главна реч је била „Украјина“, ове године „два одсто“. Иронично, то би се могло назвати напретком, чињеница је да је Европа у третману проблема са описне квалификације прешла на бројчану квантификацију.

Могло би – кад та два одсто за НАТО не би подразумевала и 100 одсто одговорности са Американцима и Русима.

Позадина је следећа: на самиту НАТО-а у Велсу пре две године, чланице Алијансе су донеле једногласну одлуку о издвајању два одсто из бруто националног производа за одбрану у наредних 10 година.

И тада, 2014, као и сада, ту се ништа није променило, осим што је процес клизеће редукције националних издвајања за одбрану заустављен. Само пет од Алијансиних 28 чланица – Пољска (два одсто), Естонија (2,16 одсто), Велика Британија (2,21 одсто), Грчка (2,38 одсто) и Сједињене Државе (3,61 одсто) – испуњавају договорену норму.

Нови амерички председник је најпре давао изјаве о непотребности НАТО савеза („Nato is obsolet“), након чега су највиши представници његове администрације дошли у Минхен да би прецизирали, односно квантификовали ту Трампову изјаву: Ако свако за НАТО плати два одсто од онога што годишње произведе, онда Вашингтон остаје веран принципима трансатлантског војног партнерства.

Порука америчког потпредседника Пенса Европљанима свела се на следеће: Ако сте ви верни договореном (два одсто), онда смо и ми верни договореном (да вас бранимо).

Ту је Пенсову фразу, поновљену кроз неколико градација, домаћин минхенског скупа Ишингер назвао „Трамп–Пенсовом уценом“. Или-или, ако ви, онда ми…

Немачка не ферма Америку два посто…

Тачка три: Немачка (тренутно издваја 1,19 одсто) нема намеру да до 2014. или било кад касније подиже своје војне издатке на договорених два одсто бруто националног производа.

То су у Минхену рекли и канцеларка Ангела Меркел, и њен министар спољних послова Зигмар Габријел, свако од њих више пута. Она суво и дистанцирано, он чак доста грубо у одговорима на питања из сале.

Њихова порука је да Немачка не сматра како више улагања у војску доноси и више безбедности. Габријел: „Грчка за безбедност издваја тражену суму. Да ли бисте ви назвали Грчку безбедном?“

Сукоб Берлин–Вашингтон после Минхена изгледа програмиран.

Да би био сигуран да се берлинско „најн“ схватило у свим нијансама, Габријел је тачно набројао немачке приоритете: на првом месту спољна политика, на другом одбрана, на трећем унутрашња безбедност, на четвртом благостање, на петом социјални аспекти унутрашњег тржишта.

То што дипломатија компензативно преузима функцију одбране – није спорно. Али је интересантно што је Габријел фиктивну опасност од Русије (одбрана) рангирао више од реалног исламистичког терора (унутрашња безбедност), економију ставио иза њих (благостање), а друштвену правду пласирао на самом крају (социјални аспекти тржишта).

Кад се зна да је тренд који је на делу у Немачкој обично онај који ће Европска унија у целини преузимати и спроводити као своју политику, онда је јасно: габарити нове немачке храбрости славили су у Минхену своју вербалну премијеру.

Тачка четири: Од америчких избора, пораст немачке самосвести се одвија геометријском прогресијом.

Наступи Ангеле Меркел, Зигмара Габријела, Урсуле фон дер Лајен били су препуни мањих и већих симбола нове немачке безбедности.

Генерално важи историјско правило: кад Немци почну да се добро осећају у властитој кожи, време је за бригу.

Овако немачки политолог Кристијан Хаке, који за Баварску телевизију већ годинама коментарише наступе светских политичара на Минхенској безбедносној конференцији, види главни резултат овогодишњих дискусија: Немачка је постала европско „сидро“, а Ангела Меркел „нешто као нова статуа Слободе“.

Немачки представници су пазили да не нагласе интересну дистанцу само према Москви, што није ништа ново, већ и према Вашингтону, што би био премијерни случај немачке политичке еманципације после 1945.

Хаке за Баварску телевизију: „САД ће поломити зубе на Немачкој.“

Исти коментатор преводи за јавност симболичке поруке заједничког наступа Зигмара Габријела и његовог француског колеге Жан Марка Ероа: „Пре су немачки представници деловали као привезак француске дипломатије. Сад је обрнуто. Сад су Французи наш привезак.“

Читав је тепих знакова из којих се чита нарасла самосвест немачких политичких представника: „немачки задатак је да не допусти стварање вакуума“; Берлин ће учинити „what ever it takes“ да би спречио цепање ЕУ“; са Великом Британијом „треба поступати благо, али не из самилости“.

Габријел: „Надамо се најбољем, припремамо се за најгоре, али гледано очима оптимисте.“

Вашингтон и Москва Европљанима: Дали смо вам најбоље и најхрабрије

Тачка пет: Прошле године се Запад бавио Русијом, сад се бавио самим собом.

Само се Балтик бави Русијом.

Бивши летонски министар одбране је Габријела заскочио питањем-констатацијом: „Моја земља дакле остаје без заштите зато што ви нисте спремни да финансијски подржите НАТО?“

Чињеница да се Балтик такође нада најбољем а очекује најгоре, али, за разлику од Немачке, кроз визуру песимисте, није остала без одговора.

Шефови дипломатија Украјине, Француске, Русије и Немачке
Шефови дипломатија Украјине, Француске, Русије и Немачке
Габријел: „Два одсто не долази у обзир. Да Немачка за војне издатке плати додатних 25 милијарди евра – то не долази у обзир. Али ми годишње дајемо 30-40 милијарди евра за избеглице да бисмо Европу учинили безбеднијом. Да ли се то рачуна у заједничку безбедносну политику?“

И да, и не. Ево како тај жустри дијалог коментарише Хаке: „Може се рећи да Немачка том сумом држи миграције под контролом како би Европу држала безбеднијом. Али је исто тако могуће рећи да је безбедност у Европи управо угрожена због немачке неодговорне миграционе политике.“

Тачка шест: Ситне жице и сузице.

Из говора Пенса и Лаврова било је јасно да и једна и друга страна апелују на Европљане да се сете старих веза. Тежак подухват, поготово после наступа немачких представника, који су се раширили у „вакууму“, или после говора Федерике Могерини, која је „Минск 2“ несмотрено назвала „механизмом за кажњавање Русије“.

„Када говорите о слободи“, рекао је Лавров, „немојте заборавити да су милиони Руса погинули за европску слободу… Поносни смо што са Европљанима делимо исти континент“.

Или Пенс: „Немојте заборавити инвестиције које је наша нација уложила у вашу слободу. Послали смо вам наше најбоље и најхрабрије синове… Данас одбрана Европе тражи ваш ангажман једнако као и наш. Ми стојимо уз вас, али и ЕУ мора поднети жртве, не само ми.“

Aмеричка страна је предњачила у тој врсти историјског романтизма. Коментар Баварске телевизије: „Иза Пенсовог емотивног присећања на америчко-европско пријатељство крију се врло кондиционирани услови будуће сарадње. Материјала за будуће конфликте колико хоћеш.“

Столтенберг: „Толики су пали за нашу слободу. Моја несигурност долази од тога… јер не знам да ли се ми данас уздижемо до храбрости прошлих генерација, до висине изазова у којима су прошле генерације доказивале своју храброст.“

Најкраћа порука овогодишње Минхенске конференције гласила би: Да ли ће слобода умети да пева као што је НАТО певао о њој?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: