Да је вјечна Црна Гора

Пише: Горан Комар

Прије неколико дана објавио сам кратак чланак у којем сам указао на стотине гробних споменика посијаних широм Старе Херцеговине и Боке у којима су уклесане ријечи: „Овдје леже србске кости…“.

То је јединствени канон осунчавања српске земље који је још много прије свезивања у клупко црно-жуте монархије успоставио црногорски митрополит Висарион, предчасник династије Петровића, казујући о Патријаршији у Пећи као сунчевом светлилу. А све то, изговорио је поводом сачувања једне књиге.

Та константинопољска Патријаршија је вјечна и она гради сублимат опитног искуства веома озбиљних црквених традиција истока и запада. То је велика тема коју најуспјешније испитују наши јужни епископи.

Упињање наших старих да искажу овај сунчев канон говори да они нису имали прилику да на сопственој земљи живе као слободни људи. Другачије, ово њихово усијецање ријечи: „…православног Србина…; …Српкиње…“ не би могло бити објашњиво. Нигдје на свијету не постоји нешто слично.

Помислите да читате: „Овдје леже холандске кости?“. Дубина затирања народног биљега и слова је показана беспризорним погромом који дужином трајања постаје изузетан у цјелокупној историји Европе. Нашим старима, колико до јуче, није дозвољено да православно исказују вјеру у Васкрсење.

Када ствари, само на тренутак обрнете, када погледате и двосмјерно, када поставите хипотетички образац који је подстакао Монархију да систематично растаче и уништава православни исказ вјере, до каквог закључка напросто морате доћи?

Да ли је Монархија то чинила из увјерења да у српској вјери лежи снага српског народа? Или да она подстиче неки отпор држави? Јесте, могла је то мислити. Али, да ли је Монархија, рецимо, у сусједном хрватском народу видјела пријетњу? На страну црквена (конфесионална) припадност?  Да ли је хрватство, као народност, могло представљати потенцијалну пријетњу? Ако није, зашто није? Да ли ми данас хрватску историју можемо посматрати другачије, или сами Хрвати своју историју у периоду доминације црно-жуте монархије могу посматрати другачије, као опстајање у дубокој резигнацији? Као саставницу која није носила ослободилачки свенародни потенцијал и тежњу? Тешко. Дакако, хрватски народ није тлачен. Он је припадао истој Римокатоличкој цркви као и владајућа династија.

Шта је то што је православне Србе разликовало од осталих? Да им велико централноевропско клупко не дозвољава слободу исказа њиховог православног Вјерују? До те мјере да љубињски Срби у једном понешто забаченом селу 1897. године преклесавају стари натпис на огромном Крсту трометрашу, и усјецају поруку да ту леже кости православних успоших?

Само једно: Чврстина и темељност вјере која осунчава читави простор Византијског царства. Утомањивана је насљедница и продужетак источноромејског царства: немањићка српска земља и њен народ. И како написа стари бечки ћесар: Савезник Русије. Али шта је могао на свијетској сцени тај савезник? Ништа много значајно. Он није био опасан као савезник великог народа. Он је био опасан као лучоноша старог царства које јесте темељ Европе. Нема, по моме скромном мишљењу, постојанијег и ефикаснијег савезника том централноевропском клупку од Турске. Врло је лако затварало очи за оне продоре до зидина Беча. И то је та евроазијска љуљашка која највећма пријети српском народу.

Можда је црно-жуто царство прихрањивало своју мржњу и искључиво из себичности своје династије која је своје народе гледала као компликацију и сопственој историји, али његова мржња је несумњива. Овој познатој дефиницији истраживача из Енглеске, одупире се свакако релација према православним Србима. Они су више од компликације. Слика у глави династије која је посезала за цезаропапистичким  концептом апостолства утискујући себи печат вјечности. Али, заправо, само тамница народа, ни близу космополитском бијелом граду на Босфору који је своју непрегледну државу обдржавао вјером. Прво разорење гробне капеле митрополита Петра? Па друго, под аустријским капларом? Гранатирање немањићког Косјерева на Требишњици у којој, склоњен у помоћне зграде, обитава само игуман?

Црна Гора је у оквиру Старе Црне Горе исказана великим ослободилачким прегнућем о којем у српском народу знају сви. Показали смо и недавно десетинама чланака о обасјавању те земље истовјетним сунчаним каноном подржаним потпуним, темељним увјерењем у васкрсење. Вјера не може бити основана на скученој пажњи ка крашкој вртачи. Она је исказана јасном и бистром мишљу обликованом у канон осунчавања оскудног тла васељенским васкрсним опитом. Па и црквено-државним.

Парче земље прозвано Црном Гором упињало се и више него други да буде дијелом непрегледног православног простора оличеног Византијом. Тежње митрополита Висариона изречене похвалом Пећи, тежње су ка вјечном царству и оне, неисказано, загледано ка једној књизи, свједоче понос црногорског архијереја због припадања наслијеђу хиљадугодишње црквено-државне творевине којој ће се у три вијека послије њега обраћати највиши научни ауторитети свијета. А он и његов народ су непуних два и по вијека послије њезине пропасти живјели византијски образац.

И шта је и могао његов народ приказати свијету? Шта може и данас? Изнад свега, црквено.умјетничко стваралаштво немањићког периода. И њиме подстицано и опонашано. То је српски принос свијетској култури и по њему ће се српски народ познавати док траје свијет.

Стара Црна Гора је припадала том народу и она је вјечна. Она је динарски ћутљива и своје народне декларације издавала је скоро искључиво у часовима највећих пријетњи. Очински разговјетно, на смртној постељи.

Покрет који је овдје изњедрио режим јест представљен мачем који је на пола расјекао народно тијело. Једна његова половина гледа ка јединству и онам’ онамо, а друга проводи државни програм измјене назива језика којим говори.

У данима пред изборе 16. октобра, режим је политичку кампању засновао у тези о угрожености државе. То казује политичка номенклатура која се јасно одрекла хиљадугодишњег царства које је свој наставак нашло и у Црној Гори као практичкој аутономији под номиналном влашћу Турске империје. Номенклатура која укида име језика којим су, сопственим казивањем, писане све њене државне хартије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: