Цвјећара и фотокопирница

Деведесетих година постојала је на Аутокоманди једна необична бутига. На тој београдској фирми писало је: Цвећара и фотокопирница.

У теорији, разне су комбинације могуће, чега сам се сјетио када сам у подгоричком Делта Ситију видио да постоји обућар који је истовремено и кључар.

Да ли – отуд – може да постоји златар који је шнајдер, питам се, бријач који је и даље хирург, металостругар-киропрактичар…?, да ли може да постоји, рецимо, месар која је у исто вријеме стилист, тј. да ли може да постоји месара која је у исто вријеме бутик?!…

Посљедњу опцију не бих сасвим искључио, имамо ли у сјећању тренутак када се на додјели МТВ награда 2010. г, фетива Lady Gaga појавила у креацији Франца Фернандеза, у хаљини од свежег меса.

Када говорим о несродним темама, а оне постоје увијек, увијек полазим од примјера београдске цвјећаре и фотокопирнице. Несродне су данас Бока Которска и Црна Гора, поморско-туристичка лука и горски хајдуклук, премда регионални фокус можемо да уздигнемо, и нас – из малим првим словом писане источне, средње, јужне или ма које скрајнуте Европе – видимо као продавницу мозгова једнако као и географију с робовском радном снагом, а Уједињене земље као кориснике тих плодова, било да се убира мозак, бубрези или гениталије…

Умјесто Европе јабука и поморанџи, умјесто Европе која јесте јединство разноликости, добили смо реалну сутуацију у којој ми један Француз, што до посла путује брзом жељезницом 150 км сваког дана до Париза, из мајице вади крст, каже да заиста припада групи од свега 10% крштених у својој земљи, да у цркву иде за католички Божић и Ускрс, да сви људи на планети Земљи треба да живе у миру и слози, да смо сви једно, али – ипак – од Руса зазире.

Е, хеби га.

Ако желимо да систем обједињавајуће супротности звани discordia concors функционише на спас свих нас, онда се – као и код сваке фаталне болести – морамо потпуно измијенити, изврнути на поставу. Јер је свијет данас оболио од канцера. И тај је рак метастазирао по цијелом Западу.

Ентитети окупирани од стране САД, под корпорацијским (а не више националним) рамовима званим Њемачка, Француска, Италија, Шпанија, Грчка… трче трку према дну. И у амбис повлаче оне који би да живе у суживоту – што је жеља сваког Земљанина – јер, свијет би за почетак био кудикамо уравнотеженије мјесто да Њемачка и Русија могу у миру да тргују.

Трговина је мајка свих пријатељстава, таман била између баба и жаба. Трговина ће са жабом окумити бабу, колико је само златна. Гдје има трговине, нема рата, а ако га има, као у вицу о свађи двије рибице у акваријуму, вриједи погледати боље. Ту је негдје Енглез. Тако, sorry, приповиједа виц.

У временима када је Црна Гора још једном превјерила властити његошевски код (потписујући у Бриселу протокол о приступању Нато алијанси) – осврћемо се изненађени, јер су и плавуше укапирале. Неко опасно завађа трговце бијелом, плавом и црвеном – са трговцима зеленом и жутом робом*.

Црни геополитички облаци су навучени, и сцена је спремна да се разгрне, иза силне олује, морем свјетлости.

* (Не рачунајући бијелу, која се са црном не убраја у колор – неведене су, симболично, боје Олимпијских кругова)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: