Насловна Поглед Помен пријатељу

Помен пријатељу

1
ПОДИЈЕЛИ

Аутор: Бошко Козарски, оснивач Српско-руског центра

Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, као љубав!

Умешно је Меша измешао назив и суштину најважнијег односа, уз родбински и кумовски. Та дефиниција управо оправдава необјашњивост безграничне љубави према српском роду др Рудолфа Арчибалда Рајса, највећег пријатеља нашег народа. 8. августа, пре тачно 88 година, престало је да куца срце које је волело Србе више од научне каријере, лагодног живота, породичног мира… Чак и кад је престало да пулсира у ритму ослободилачког марша, горело је од жеље да остане тамо где се бат српских див-јунака чује и данас, на Кајмакчалану. Тело Арчибалда Рајса сахрањено је на Топчидерском гробљу.

Срце, по жељи, али и промислу, положено је на највишу тачку херојске победе. Иако је урна оскрнављена и срце украдено од стране бугарских фашиста током Другог светског рата, душа је жива колико и наша захвалност и сећање на пријатеља каквог можда никада више нећемо имати.

Срамотну судбину поделио је са осталим херојима које ратно време окити венцем славе, а скупо плаћен мир баци у запећак свакодневице. Неретко и омаловажаван, остао је доследан и веран својој највећој љубави – српском народу.

Поетском надахношћу, психолошком доктрином и пријатељском искреношћу поставио нам је дијагнозу и преписао терапију.

„Чујте, Срби!”, тај филигрантски здравствени картон нашег рода, дуго је био скривен како би се болест прикрила и прогласила здрављем.

У картону је, између осталог, наведено: „Сам бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара измрцварили и побили зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустроугари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца, мирно долазе да код вас стичу богатство, а ви им то допуштате.”

Е, мој Рудолфе, данас ни допуштање није довољно, па смо мало и досубвенционисали. Боље ће сви други орати него ли српски сељак своју њиву. „Ви, Срби, јесте победили, али не знате газдовати”, пара уши цитат из познатог филма домаће кинематографије. Своја богатства и данас, добри мој Рудолфе, дајемо странцима на управу и богаћење. Шта кажеш? „Допустили сте да умре дух ваше омладине. Дозволили сте да се она угледа на све оне ваше скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичаре затроване жудњом за новцем. (…)

Припазите да вас тај немар једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине кад зазвони на узбуну. (…) Данашња омладина ће вам рећи да не жели да гине јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.” Рудолфе, Срби хоће да слушају, али ретко чују.

Деца хоће да науче, али им се подмеће смеће. Суноврат нам је, некако, милија стаза… Надам се, можда се и опорави наша омладина од стрмоглавог пада морала. Можда твој тестамент мом роду дође у руке омладини. „Чујте, Срби!” није обавезна лектира, иако нам нема важније коју би ваљало пажљиво прочитати. Чујте, Срби, чувајмо се себе…

1 КОМЕНТАР

  1. 6
    0

    Срби су глуви…како ми у Србији тако и ови у Црној гори. Нешто боље чују ови преко Дрине ама је и њима политика мила. У памет се Срби где год да сте…

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here