Црногорски федералисти – “Велика Црна Гора”

Црногорски федералисти – “Велика Црна Гора”

11
ПОДИЈЕЛИ

У претходном тексту, под називом- “Краљ Никола– Босна, Херцеговина су традиционално црногорски!”, видјели смо како су границе Црне Горе замишљали црногорски краљ Никола Петровић, а како црногорски комунисти у периоду 1941.- 44. године.

У овом тексту ћемо видјети- у каквим границама су Црну Гору видјели црногорски федералисти- зеленаши. Ипак, да се укратко подсјетимо- шта је о томе говорио краљ Никола, јер су црногорски федералисти били на линији његових идеја и територијалних аспирација.

Максимализам краља Николе се поклапа са Зетском бановином

Послије завршетка Првог свјетског рата, краљ Никола је, иако већ детронизован, тражио да се територијама Краљевине Црне Горе, с којима је она ушла у тај рат, придодају и територије које у јој обећане Лондонским уговором од 26. априла 1915. године.

По том уговору, Краљевина Црна Гора је требала, осим континенталних проширења, да добије Приморје од ријеке Дрим у Албанији (са Драчом, Штитом и Медовом), преко Улциња и Боке Которске све до Пељешца (с његовим изузећем). 

У интервјуу за амерички лист “Њујорк Тајмс”, који је објављен 29. јануара 1919. године, краљ Никола каже: “Морамо добити Скадар. Освојили смо га три пута са нашим мачевима и сваки пут нам је био отет у циљу улагивања Аустрији, која је сада престала да постоји.

Скадар је наш етнолошки, историјски и географски. У наставку, ми треба да посједујемо Боку Которску, која је први природни улаз у моју земљу. Босна и Херцеговина су такође традиционално црногорски“.

Ако изузмемо територију Албаније коју је тражио (са Скадром и територијом до Дрима), и неизвјесним додатним аспирацијама по Босни, жеље краља Николе из 1919. се поклапају са границама Зетске бановине.

Наиме, када је 1929. године проглашена Краљевина Југославија- њена територија се дијели на 10. бановина од којих је једна била Зетска бановина са сједиштем на Цетињу. Зетска бановина је обухватала цјелокупну територију коју је Краљевина Црне Гора имала до 1918. године, али је добила и знатна територијална проширења.

Придодата јој је обала у коју је  укључена Бока Которска, Дубровник и Дубровачки регион, као  и острво Пељешац. Додата јој је Источна Херцеговина са Невесињем, Љубињем, Требињем, Гацком  и Фочом, у којој се налазила и планина  Јахорина изнад Сарајева. Простирала се на Косово и Метохију- све до Косовске Митровице, Србице и Ораховца на истоку. Заузимала већи део Рашке области са Прибојем, Пријепољем, Сјеницом , Новим Пазаром, али и: Нову Варош, Рашку и Ушће.

Са овим територијама и границама Зетске бановине црногорски федералисти су били задовољни! Доказ томе је период послије италијанске окупације Црне Горе 1941. године када су црногорски федералисти мислили да напокон могу одредити нове границе Црне Горе.

kralj Nikola i princ Aleksandar02 Црногорски федералисти – “Велика Црна Гора”

О томе је, на врло прецизан начин, писао црногорски историчар комунистичке провинијенције др. Радоје Пајовић у књизи- “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.” (1*). Чињенични подаци из те књиге биће коришћени и у овом тексту, јер су поткријепљени разним доказним материјалом.

Велика Црна Гора од Неретве до Призрена и Драча

На коју територију су рачунали црногорски федералисти, када су Италијани 1941.г. окупирали Црну Гору, др Пајовић у својој књизи каже следеће: “Сепаратисти су претендовали, разумије се, на читаво црногорско приморје затим на Дубровник, Херцеговину, Санџак, Метохију са Призреном и сјеверну Албанију до Драча (“Зета” 15. и 25. мај 1941, 22. јун 1941.)” (1*-стр. 45)

Дакле, то је био простор од Неретве и Романије, све до Призрена и Драча у Албанији, или- територија Зетске бановине из 1929. године, проширена за Призрен, Скадар и албанске територија преко Бојане све до Дрима.

Објашњење ових својих територијалних аспирација црногорски федералисти су објелоданили у часопису “Зета” 15. маја 1941.године, а др Пајовић то овако описује:

 “Своје претензије на Херцеговину оправдавали су историјским правом, истичући да су Травунија и Захумље са Дукљом и Приморјем сачињавали Дукљанску кнежевину и да се Дукљанско краљевство Војислава, Бодинова краљевина, Зета у доба Балшића и Краљевина Црна Гора у доба Петровића налазила на истој територији. 

На Санџак и Метохију сепаратисти су претендовали због етничког састава живља, проглашавајући сво ‘становништво’ православне вјероисповијести у Санџаку и Метохији Црногорцима. Чак су, израчунали да ову територију настањује 68 процената црногорски живаљ који се „од давнина а и у најближој прошлости“ пресељавао из Црне Горе у ове области, док 32% чини муслимански живаљ.

Затим су истицали да Црна Гора, Херцеговина, Санџак и Метохија чине не само етничку већ и географску и економску цјелину, наводећи и да је приликом подјеле Југославије на бановине, при чему је ово била једна бановинска област, о томе вођено рачуна. „Ове историјске истине и стварности“, писали су сепаратисти, „треба да имају у виду не само сви Црногорци: православни, католици и муслимани од Неретве до Романије, Рашке и Призрена него и наши вјековни сусједи и браћа: Хрвати, Србијанци, Бугари, и Арбанаси, као и наши пријатељи: Италија и Њемачки Рајх“. (1*- стр.45 )

Овдје се мора напоменути да су црногорски зеленаши користили споменути термин „Србијанци“, јер су себе сматрали „чистим Србима“ у националном смислу.

Црногорце и Србијанце, баш као и Војвођане и Далматинце црногорски федералисти су третирали- „политичким народима“, који имају своје историјске и културне посебности у оквиру Срба којима сви припадају.

Пламенац тражи Београд и Србију у саставу Велике Црне Горе

Јован Симонов Пламенац, главни протагониста Божићне побуне и премијер црногорске Владе у егзилу од почетка 1919. до 15. јуна 1921. године, је у тим временима показао највеће територијалне апетите. Живећи у Београду, он је и Београд видио у Црној Гори, а уз Београд и остатак Србије. Да се Пламенац питао, Црна Гора би се 1941. године на истоку и сјеверу граничила са Бугарском и Мађарском.  

У својој књизи, др Пајовић то овако описује: “Према усташким изворима, Јован Пламенац, који је живио у Београду гдје га је и затекла окупација, повезао се с усташким новинаром Крунославом Жанком,  дописником новинске агенције „Велебит“, којему је 9. маја 1941. године изнио свој став о успостављању Црне Горе и њеним границама са НДХ.

Пламенац је обавијестио Жјанка да ће ускоро министрима спољних послова фашистичке Италије и Трећег Рајха поднијети Меморандуме у којима ће захтијевати успостављање црногорске државе, која би се граничила са тзв. Независном Државом Хрватском и Бугарском, па чак и са Мађарском на Дунаву.” (1*- стр. 67)

Пламенац је, на другој страни, имао резервну идеју, али са истим територијалним аспирацијама:

“Према недићевским изворима, Јован Пламенац је у другој половини јуна 1941. године отпутовао из Београда у Рим, гдје се код надлежних фактора заложио против успостављања самосталне Црне Горе, нагласивши да људи у Привременом административном комитету односно Савјетодавном вијећу, на Цетињу, немају у народу присталица.

Пламенац је том приликом предложио да се бришу границе између Србије и Црне Горе, а у погледу територије Црне Горе заступао је тезу коју је изнио у своме меморандуму од 5. марта 1919. године на конференцији мира у Паризу (према којем је Црна Гора тражила Херцеговину, Боку Которску, и Скадар (са околином).

Пошто италијански мјеродавни фактори нијесу прихватили тај његов предлог, Јован Пламенац је пошао на Цетиње, гдје је дошао у конфликт са предсједником Савјетодавног вијећа Јовом Поповићем у вези с питањем сепаратне Црне Горе. Због таквог његовог држања, Високи комесар Мацолини је наредио Пламенцу да одмах напусти Цетиње и Црну Гору. Тако је Пламенац на два- три дана уочи Тринаестојулског устанка отишао за Београд.” (1*- стр. 67)

Ове двије, наизглед контрадикторне, иницијативе Пламенца др Пајовић види као одраз његове личности, те каже: “Не располажемо другим изворима на основу којих бисмо ближе и прецизније објаснили стварну улогу и Пламенчев став према догађајима с којима је ријеч. Није искључено, с обзиром на његову личност, да је његов став био баш онакав каквим га приказују и усташки и недићевски извори.” (1*- стр. 67)

Међутим, чини се да је овдје ситуација ипак јасна и проста- Пламенац је 1941. тражио јединствену државу од Јадранског мора до Дунава, која би се звала Црна Гора, или би у оквиру те марионетске државе била Црна Гора са територијама Зетске бановине и додатним проширењима на територију Албаније.

Зеленаши траже велику Црну Гору под протекторатом Рима

На другој страни, на Цетињу је био формиран одбор у који су ушли: Секула Дрљевић, Петар Пламенац и Душан Вучинић, а који је имао задатак да напише Меморандум о успостављању независне и самосталне Црне Горе према Лондонском уговору (од 1915. године). (1*- стр. 67)

Др Пајовић пише: “У меморандуму се тражило да Црна Гора обухвати територију од ријеке Неретве до Мата у Албанији са Метохијом и Санџаком. У меморандуму је изражена и жеља да Италија призна и свечано прокламује независну Црну Гору под италијанским протекторатом, а да за црногорскога краља дође принц Михаило, син кнеза Мирка (унук краља Николе).

Меморандум су потписали сви чланови Савјетодавног вијећа (Консулта), а затим је 17. маја он предат Мацолинију”. (АВИИ, Недићева архива, к, 1, 11/1—1, Реферат Недићева кабинета о
приликама у Црној Гори послије априлског слома.)” (1*- стр. 47)

sekula drljevic1 Црногорски федералисти – “Велика Црна Гора”

Елем, из свих ових примјера се види да се територијалне претензије црногорских федералиста 1941. године поклапају са оним што је говорио краљ Никола 1919. године, те да се (осим албанских територија)- оне подударају и са територијом Зетске бановине.

Ипак, жеље црногорских федералиста су се почеле рушити јер су их у својим територијалним аспирацијама претекли Хрвати, Албанци и Бугари.

Када је истакнути зеленаш др Новица Радовић, један од вођа Божићне побуне, који је због тог учешћа непуних 9. година био у затвору у Зеници, осјетио да ствари иду у лошем правцу- одлучио је да протествује.

Наиме, др Новица Радовић је, тим поводом, у “Зети” објавио чланак под насловом “К’ себи руке”, у којем осуђује територијалне претензије НДХ, Албаније и Бугарске и каже: „Ако се, дакле, сматрају у данашњем свом положају слободним и срећним, како то објављују цијелом свијету, Хрвати би били — уосталом и други народи, неблагодарни, кад за своју данашњу слободу не би дали признање Црној Гори, новој и старој. 

Али зато слободна и независна Хрватска, Бугарска и Албанија, не смију бити са својим територијалним захтјевима на огромну, и незаслужену штету Црне Горе и нашег племена. Ако је тачно оно што нам разне хрватске новине и оне из Тиране доносе, територијалне претензије Хрватске и Албаније иду до смијешнога.

Егзалтација има свака своју мјеру и временско трајање, које не иде у недоглед, прође ли се та мјера, егзалтација прелази у лудило… „Херцеговина, Босна никад нијесу биле хрватске… О Санџаку хрватском не може бити ријечи, ако неће да понове лудости Версаљског диктата. Санџак, Метохија и Косовска област су прапостојбина Црногораца… “ . (1*- стр. 45)

Црногорски федералисти су Меморандум са територијалним аспирацијама предали цивилном комесару за Црну Гору грофу Серафиму Мацолинију, а он је с тим документом отпутовао за Рим:

”Мацолини је без црногорске делегације отпутовао у Рим 18. маја, и закаснио јер су Мусолини и Павелић тог а дана потписали разграничења између Италије и Независне Државе Хрватске. Већ 20. маја Италија је анектирала Хрватско приморје (Далмацију)  и Боку Которску као интегрални дио Италијанског Краљевства.” (1*- стр. 47)

Мацолини: „Сан о великој Црној Гори нестао!”

О томе шта су Италијани одузели Црној Гори, а прикључили Албанији,  др Пајовић овако говори: “Тако су Италијани свом протекторату Албанији прикључили Улцињ са околином, дио подгоричког (Тузи, Хоти, Груда, Затријебач, Врањ, Владањ и Кодрабудан), дио андијевичког (Плав, и Гусиње околином) и дио беранског среза (Рожаје са околином). Ускоро затим, током јула, такозваној Великој Албанији су прикључени дио Косова и Метохије и дио западне Македоније.

Разграничења у Санџаку извршена су тако што су пљеваљски и бјелопољски срез прикључени Високом комесаријату за Црну Гору, штавички (тутински) срез је припојен Великој Албанији, а Прибој, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар, и територија сјеверно од ове линије припали су њемачкој зони; при томе је новопазарски срез припојен Србији, а на осталој територији њемачка војна управа је дозволила успостављање усташке цивилне власти, с ограниченим правима.

По избијању народног устанка, Њемци и усташе су се повукли из Санџака, па су на ту територију дошле италијанске јединице. Дефинитивна граница између окупиране Црне Горе и НДХ утврђена је 27. октобра 1941. године.” (1*- стр. 48/ 49)

Када се Мацолини у другој половини маја вратио у Црну Гору и саопштио поразне резултате- црногорски зеленаши из Консулте су, разумљиво, били јако незадовољни. А потом потпуно у шоку када им је речено да “постоје мисли” да се и Ловћен анектира и припоји Боки Которској. 

Сакаћење територије Зетске бановине, које су пратили покољи Срба у Херцеговини, протјеривање Црногораца са Косова и Метохије и прогони православног живља у Санџаку, изазвало је је велико незадовољство у народу- а црногорски федералисти су у магновењу добила ореол издајника.

Историчар Бранко Н. Филиповић је у књизи „Мртви не зборе“ рекао да је прије Тринаестојулског устанка  у Црну Гору дошло 20.616 избјеглица из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије.

Колико је било разочарење најбоље говори Мацолинијев извјештај Министарству спољних послова Италије, гдје он каже: „Сан о великој Црној Гори нестао је под ударцима који су јој дати с десна и с лијева. Сахранивши славу Косова и животни простор који је гарантовао хљеб народу, Црна Гора је доживјела једно за другим болна сакаћења.

Уступањем Улциња Албанији дошла је у питање набавка соли за пастире. Страховало се да ће задедно са Котором доћи у посјед Италије Његуши, колијевка Петровића, и Ловћен, гдје је као симбол националног поноса, сахрањен „Пјесник Домовине”. Са границом на Дрини нестадоше срезови Фоча и Чајниче и напокон се дознало да ће Плав и Гусиње и општине равњака Подгорице прогутати Албанија.” (АВИИ, АНЈ, к. 740, бр. рег. 12/За—1.)“ (1*- стр. 49)

Тако је 1941. године дошло до радикално сужених граница Црне Горе које је исцртао Мусолини, што је резултовало моменталним погромом над православним становништвом у окружењу.

Комунисти- Бока, Пљевља и Бијело Поље нису црногорски

У претходном тексту, под називом- “Краљ Никола– Босна, Херцеговина су традиционално црногорски!”, видјели смо како су границе Црне Горе замишљали комунисти. Да се још једном подсјетимо, укратко, како је то било.

У свом осврту под називом “Политичка мисао Блажа Јовановића”(2*), црногорски историчар др Драгутин Паповић се осврнуо и на ставове истакнутог црногорског комунисте Блажа Јовановића по питању граница Црне Горе и црногорског идентитета.  У  поглављу “О идентитетским питањима” др Драгутин Паповић  каже следеће:

“Јовановићево поимање граница Црне Горе током рата је било поистовјећено с именом и надлежностима ПК КПЈ за Црну Гору и Боку.

Боку тада није сматрао дијелом федералне јединице Црне Горе, као ни Бијело Поље и Пљевља, који су у систему партизанске и партијске власти припадали Санџаку. По партијској дефиницији Црна Гора је била у границима од прије 1912. године с Беранама, Рожајем, Плавом и Тузима. 

Crna Gora ustanici 1024x641 Црногорски федералисти – “Велика Црна Гора”

Код Јовановића је постојало и традиционално одређење црногорских граница. У његовој свијести Црна Гора је била оно што је дефинисано Берлинским конгресом. Ван тих граница за њега нијесу постојали ни Црногорци.”

Оваква позиција КПЈ и Броза, да је Црна Гора у границама Берлинског конгреса, с придодатим Беранама, Рожајем, Плавом и Тузима, без Боке, Пљеваља и Бијелог Поља- је био коначни партијски став све до априла- јула 1944. године.

Паралеле између граница које је тада поставио Броз и оних које је у исто вријеме одредио Мусолини су заиста интересантне.

Из наведеног је уочљиво да су 1941.г. и Мусолини и Броз сматрали да Бока није црногорска, али и да је Беране у Црној Гори. На другој страни, Броз је сматрао да Пљевља и Бијело Поље нису црногорски, а да Плав, Рожаје и Тузи јесу, док је Мусолини тврдио обрнуто и тако направио границе.

Што се тиче црногорских зеленаша, њихове територијалне аспирације 1941. године се сажето могу описати као- југозападни великосрпски зеленашки пројекат под називом- „Велика Црна Гора“ или „Природна Црна Гора“.

Оно што је тражио 1941. Јован Симонов Пламенац се може окарактерисати само као- могуће Душаново царство у датим околностима, под називом- „Независна Црна Гора.“

Црногорски федералисти су, као декларисани Срби, чак и 1941. сматрали да се њихове територијалне експанзије у стварању нове марионетске Црне Горе, и Црногораца као политичког народа у оквиру Срба- могу и морају природно простирати на све „српске земље“.

Управо зато је интересантна појава да данашњи, наводни „симпатизери комита и црногорских зеленаша“- границе Црне Горе постављају у Брозове оквире, јер је то апсурд. Још је интересантније када у те границе убацују нове националне теорије, које немају никаквих додирних тачака са логиком и здравим смислом.

Црногорски федералисти су Црногорце као политички народ видјели на бар дупло већој територији од оне коју данас има Црна Гора- а такве идеје данас имају етикету- великосрпства. 
Референце:

1* (др. Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.”, Обод, Цетиње 1977.)

2* (др Драгутин Паповић, “Политичка мисао Блажа Јовановића”, Дигитална бибилиотека црногорске културе “Монтенегрина”)

Firme u Crnoj Gori

11 КОМЕНТАРИ

    • 2
      7

      A Daśa care , ko će uvatiti što sve Vośa piše , ja to i ne čitam jer znam da u svakom tekstu opravdava svoj luping od 85-90 , kada je preletio iz crnogoraca u srbe , ili narodski posrbio se .
      E vala koliko piše opravdao se i Bogu i narodu , samo ostaje dilema kada se tačno posrbio , ja predpostavljam za vrijeme svoga vojevanja po Dubrovačkom ratištu kada su pelješili Konavalske podrume , može biti da je tada prelomio u glavu ?
      Vośa javi se !

  1. 1
    7

    Iz bloga Slavka Perovica. Kako je mali Grasanin zamislja veliku serbiju. (Slavkovi komentari u zagradama)

    7. Karađorđe je bio vojeni predvoditelj od prirode bogato obdaren i vrlo iskusan; on nije mogao predvideti onu preveliku vojnu važnost koju Crna Gora (Još jedan dokaz o značaju Crne Gore za ideju i praksu velikosrpstva!) za Srbiju ima i koju će svagdar imati kad god se o tome stane raditi da se Bosna i Hercegovina od Turske odjele i Srbiji prisajedine.(Dakle, Crna Gora je samo velkosrpski šaraf u tome smislu!) Pohod ovog vojvode na Sjenicu i Novi Pazar još svi Srbi dobro pamte i nije potrebno da mi sledujući predlog novim dovodima podkrepljujemo. Neka Srbija i u Crnoj Gori primier Rusije sleduje i neka dade vladiki pravilnu svakogodišnju podporu u novcu. – Srbija će na ovaj način za malu cjenu imati prijateljstvo zemlje, koja najmanje 10.000 brdnih vojnika postaviti može. (Sve rečeno i preporučeno – kupuj Crnogorce lažima i najmanjoj mogućojnovčanoj potpori! Za uzvrat: Crnogorci će ginuti ne za Cetinje i Lovćen, nego Beograd i Avalu!Ni ovđe Crnogorce Načertanije i Garašnin ne smatraju Srbima, jer znaju da su – Crnogrci!)
    Ovde moramo još to primetiti, da odlaganje ove podpore na poslednje magnovenje neće imati poželani uspjeh i sledstvo; (Poruka: udarimo na Crnogorce sad – ili nikad! I udarili su, rezultat je – crnogorski Srbi, crnogorsko velikosrpstvo i vječna vlast mafije!) budući da će Rusija pravedno moći na svoju mlogogodišnju i stalnu podporu pozivati se, a srpski novi predlog moći će kao samo iz nužde učinjeni ocrniti i u podozrenije dovesti; i Crnogorci bi (Ni sad se ne kaže – Srbi, a nema ni riječi o njihovom dolasku u Crnu Goru nenaseljenu, kao Srpske vlastele i junaka nakon kosovskog poraza!Zašto? I tvorci Načertanija znaju da je to gola velkosrpska l a ž prekrupna i za ovaj tajni dokument!) onda rekli: Srbi nisu nama pomagali kad smo u nuždi bili, što je dokazateljstvo da nam nisu prijatelji, (Ne kaže se istina, krije se ona – da nijesmo isti narod, nego se kaže – da nijesmo – prijatelji!) nego nas samo za sad upotrebiti žele.(Ovaj nastavak rečenice dokaz je da nas je srpstvo smatralo samo kao mehanizam i kao budale upotrebljive za njihove razne upotrebe!)

    https://blogslavkaperovica.wordpress.com/2012/10/21/moj-komentar-nacertanija/

  2. 4
    0

    Lako je napisati autoru teksta da nije u pravu ili da se ne razumije. Ako tvrdite tako nesto, valjda imate razloge zbog kojih to smatrate. Ako imate razlog, znaci da imate neke argumente kojima mozete da potkrepite tu svoju tvrdnju. Ako je tako, zasto onda ne mozemo da procitamo nijedan taj argument?

Оставите одговор