Црногорци, на Скадар!

Пише: др Александар Живковић, Теразијски Црногорац

Кад се на Теразијама још шћело и смјело србоват, држаху неки скуп патриотически, све интелектуалци, па углачали „националне програме“, но никако да их усагласе. Публика већ нервозна. Изађе на бину Сократ будвански, честити зеленаш бјелопавлићки и добровољни Голооточанин, Киро Радовић и изговори само једну реченицу: „Дабогда ја до Божића погинуо на Скадар!“ Интелектуалци се разиђоше да својим рефератима просвјетле укућане, а публика весело оде пут кафане.

Сад веле – ето, дочекасмо мудро да нас приме у НАТО.

Богуми, успјеха ли – сад можемо пјешке на братски Скадар, не морамо да гинемо ми старци за луду ђецу пресијецајући жице на Тарабош, ка’ мој прађед Никола Миљевић.

А, дуго нам је, истина, требало да се тог кастига досјетимо и да у ред униђемо!

Био неки јадо па стио да добије племенски барјак, главари ни да чују, он што ће – куд ће, ријеши да оде капетану Мушовићу у Никшић да се потурчи. Гледа га Мушовић, па вели: „Знаш шта, списак ми је Потурица за ову годину попуњен, него дођи ти слиједеће године!“ (Бранко Бањевић: Црногорске анегдоте, 1967, ако се сад смију прештампават ћирилицом.)

И тако годину, по годину, дочекасмо и тај дан да се Црногорци више не препоручују као средство против буба-шваба и остале жгадије.

Дабогда ја до Божића погинуо на Скадар, но све ми се чини да ће то бит са питањем: Зар се списак капетана Мушовића тол’ко истањио да се и за нас у њему мјеста нађе?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: