Црна Гора после „пуча“: Конфликт се наставља

Током последњих недеља било је неколико важних догађаја у самој Црној Гори и изван њених граница. Милу Ђукановићу је ипак пошло за руком да формира владу, с тим што представници опозиције и даље бојкотују седнице Парламента. Делегације црногорске опозиције посетиле су Русију, Берлин и Београд. За то време је лоша вест по Ђукановића стигла из САД, где је председник америчког Комитета за спољне послове Боб Коркер одложио ратификацију Протокола о уласку Црне Горе у НАТО. „Руска реч“ је замолила експерте да дају оцену ових догађаја и своје виђење развоја ситуације.

Кога је и због чега посетила црногорска опозиција?

Прошле недеље су Москву посетили лидери Демократског фронта Црне Горе, који је опозиција Ђукановићу. Председник Нове српске демократије Андрија Мандић и председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић састали су се са замеником председника Државне думе РФ Петром Толстојем и Путиновим саветником Сергејем Глазјевом , а гостовали су и на руској телевизији. Москва није једина престоница којој црногорска опозиција покушава да пренесе своје виђење опасних догађаја у Црној Гори. Друга делегација Демократског фронта је у исто време боравила у Берлину, где су њене чланове, по њиховим речима, саслушали посланици Бундестага. Сада су на реду Париз и Брисел. Милан Кнежевић је такође саопштио да је у понедељак 5. децембра одржан сусрет са српским премијером Александром Вучићем. „У потпуно отвореном разговору са премијером Вучићем од њега сам тражио јасан и недвосмислен одговор да ли је Србија одустала од концепта војне неутралности. Добио сам одговор да ће Србија и даље остати војно неутрална држава, што мени као предсједнику партије која се залаже за војну неутралност омогућава да још снажније и аргументованије промовишем концепт војне неутралности четири државе на Балкану (Б-4 Црна Гора, Србија, БиХ, Македонија) у којем би Србија требало да буде носилац те идеје, а Црна Гора модератор“, рекао је Кнежевић.

„За црногорску опозицију Москва је, наравно, посебно место, јер је један од темеља политичких ставова Демократског фронта Црне Горе формулисан као очување пријатељских односа са Русијом“, пише Јевгениј Крутиков у руском листу „Взгляд“. У разговору са дописником листа „Взгляд“ Андрија Мандић је нагласио да се он и све присталице Демократског фронта Црне Горе залажу за очување националног идентитета Црногораца као дела српског и православног света.

„Ђукановићев режим већ 25 година плански формира у Црној Гори ’новог човека’ оријентисаног на ’западне вредности’ у њиховом изопаченом смислу. Са тог гледишта се Демократски фронт Црне Горе схвата као коалиција странака конзервативне деснице која Русију доживљава као природну савезницу и очекује од ње подршку, и то не толико у политичком, колико у идеолошком смислу“, нагласио је Крутиков.

Никита Бондарев је у ексклузивном коментару за сајт „Руска реч“ позитивно оценио активност црногорске опозиције и у Москви и у западним земљама: „По мом мишљењу, црногорска опозиција је тек сада и управо сада све почела да ради како треба. Мандићев и Кнежевићев долазак у Москву, где су они примљени на оном нивоу на коме може и треба да буде примљена парламентарна странка, као и одлазак прозападнијег крила црногорске опозиције у западне земље, управо је оно што је опозицији досада недостајало“.

Бондарев је нагласио да је главни задатак представника опозиције да пренесу западној политичкој класи своје ставове, као и чињеницу да црногорску опозицију уједињује категорично неприхватање Ђукановића и корумпираног и недемократског режима који су он и његови сарадници успоставили у земљи.

„То је, наравно, требало урадити далеко раније, али они су то почели да раде тек сада. Боље икад него никад“, изјавио је руски експерт.

Попов и Широков – тајанствени Руси

У московском сусрету Мандић и Кнежевић су замолили руско руководство да испита ситуацију везану за руске држављане Попова и Широкова који су оптужени за покушај државног преврата у Црној Гори. Те две личности још увек су најтајанственије у читавој тој сумњивој причи о преврату. Штавише, није сигурно да ти људи уопште постоје. Са руске стране није било коментара везаних конкретно за Попова и Широкова, по свему судећи на основу тога што су руски званичници у више наврата одбацили било какву везаност званичних руских структура за догађаје у Црној Гори, и помињали су да је у питању дезинформација коју шири добро позната личност, дописник листа „Коммерсант“ Генадиј Сисојев.
По мишљењу Никите Бондарева, новонастала ситуација је забрињавајућа.

„Са наше стране није било никаквих информација о тим личностима. Црногорци су дали доста података: презимена, имена, патрониме, па чак и узраст, тако да је било могуће пронаћи те људе у базама података и рећи постоје ли они уопште. А ако постоје, да ли су били у Црној Гори или у Србији, и јесу ли могли негде да се сретну са господином Синђелићем“, изјавио је експерт. „Мене забрињава то што руска страна није дала никакав сувисли одговор поводом тих личности. Ако ти људи ипак постоје, и ако су имали некакве контакте са свим тим провокаторима, онда не треба то прећутати, него ту информацију треба што пре објавити, а руске власти треба убедљиво да се ограде од Попова и Широкова. Ја сам уверен да руске владајуће структуре нису имале никакве везе са тим догађајем“.

Уосталом, чак и црногорска оптужница помиње „двојицу руских националиста“ и оповргава причу коју је измислио Сисојев, а која је затим „испливала“ у британским медијима.

Who is Mr. Sindjelic?

Говорећи о црногорским догађајима, западни медији попут листа Guardian и руски либерални медији уопште не помињу Синђелића, или га помињу само узгред, као „српског националисту-добровољца који је ратовао у Донбасу“. Међутим, у целој тој причи он је главни сведок.

„Технички гледано, цела прича се своди на двојицу непосредних учесника у кривичном делу. То су Александар Синђелић и Мирко Велимировић. У оптужници нема никаквих стварних доказа да те личности имају везе са представницима Демократског фронта Црне Горе, нити са држављанима Русије који су тобоже организовали цео тај циркус, а ни са Братиславом Дикићем“, пише Јевгениј Крутиков. „Међутим, Велимировић, који је пореклом са Косова, већ је признао своју кривицу и спреман је да на суду потврди Синђелићеве изјаве. А овај тврди да су му Руси дали 200.000 евра и задатак да „окупи бригаду професионалних убица“. Требало је да Велимировић купи 50 аутомата, којима би се наоружала јуришна група за напад на зграду парламента и полицијску станицу. Међутим, Велимировић је сам дошао у полицију на дан избора и добровољно све признао“. Милан Кнежевић то овако коментарише: „Где сте ви у историји човечанства видели да се један од организатора пуча преда у тако згодно време, на сопствену иницијативу?“

Синђелићева личност је обавијена велом различитих претпоставки везаних за његове везе са Донбасом и његову фамозну националистичку организацију „Српски вукови“ (коју по свему судећи чине само Синђелић и пар његових помоћника). Нема, међутим, сумње да је Синђелић бандит са дугогодишњим искуством. „Синђелић је премазан свим мастима. Он је квинтесенција балканског бандита, са карактеристичним маниром говора и гестикулирања, и са одговарајућим погледима на свет“, пише о њему Крутиков. „Летимичан увид у његову биографију је довољан да се састави поприличан списак затвора од Подгорице до Београда“.

И Бондарев се слаже са Крутиковом. „Истина је све што о њему пишу српски и опозициони црногорски медији. Тај човек је криминалац. Више пута је био у затвору због различитих прекршаја, а ни тамо се није понашао ’примерно’. Најпре је организовао некакве побуне, а затим је сам исте те побуне саботирао“. Уз све то, нико се посебно и не труди да сакрије дугогодишњу Синђелићеву везу са српским и/или црногорским тајним службама за које је он, по свему судећи, све време радио.

Синђелић се ни у Донбасу није показао у најбољем светлу. Он се појавио тамо у време конфликта у својству некаквог посматрача, а једно време је чак наводно био и близак штабу контроверзног Игора Стрелкова, и то са нејасним статусом, истиче у свом материјалу Крутиков. Познати српски добровољац Дејан Берић прича да је Синђелић боравио у Донбасу искључиво као туриста, тј. није учествовао у борбеним дејствима, није био ни на каквим функцијама, нити је уживао поверење руководства ДНР и ЛНР. У октобру је у вези са свим овим црногорским догађајима на многим српским и црногорским ресурсима демонстрирана његова заједничка фотографија са Радомиром Почучом и НАТО-лобистом Венциславом Бујићем, познатим по бруталној русофобији, који је у то време глумио новинара из Србије загрејаног за идеју Новорусије.

По мишљењу Никите Бондарева, нема никакве сумње да је Синђелић био у вези са Игором Стрелковом, али је и сам Стрелков „прилично специфична личност“. Уз све то, Синђелић је боравио и у Москви, и био је у контакту са неким из Стрелковљевог окружења, и то у време када сам Стрелков више није уживао поверење и када је маргинализован, тако да они ништа крупно нису могли заједно да учине. Наравно, за оно време које је провео у ДНР и Москви Синђелић је могао ступити у везу са националистичким круговима и заједно са својим покровитељима из тајних служби могао је у ту причу са квазипревратом у Подгорици увући одређени број ликова попут „Попова и Широкова“ и мање-више веродостојно симулирати „руски траг“ који је толико био неопходан Ђукановићу. А за то је могао да искористи било кога од неколико хиљада руских држављана који стално или привремено бораве у својим или туђим вилама Црне Горе и баве се сумњивим пословима.

Сада Синђелић прети да ће показати некакав снимак из руског Министарства одбране (по мишљењу Јевгенија Крутикова, током боравка у Москви и Донбасу Синђелић је снимао све своје разговоре, а саговорницима је постављао провокативна питања и тако прикупљао компромитујући материјал). Судски процес ће се највероватније ослањати на његова сведочења, с тим што још увек нису пружени никакви докази „Нема ни оружја, ни униформе о којој је било речи. Постоји само свежањ новчаница, а то бар није проблем у Црној Гори, која је прави рај за шверцере. На крају имамо ситуацију у којој један момак потврђује необична сведочења другог момка, а Мило Ђукановић добија на руке судску пресуду у којој ће писати да су неки неутврђени Руси, уз помоћ неких неутврђених Срба, покушали да организују преврат и да убију Мила како Црна Гора не би ушла у НАТО“, претпоставља Крутиков. „Са тим папиром Ђукановић мирне душе може да обилази све европске земље представљајући се као жртва руског империјализма“.

Шта ће бити даље?

Опозиција у Црној Гори је под притиском вештачке дискредитације, а фалсификовани судски процес у вези са „покушајем државног удара уз руско учешће“ одвија се пуном паром, без обзира на слаб доказни материјал. Опозициони политичари и даље бојкотују седнице црногорског Парламента, што је по мишљењу експерта Никите Бондарева потпуно правилно, и то не само са политичког, него пре свега са моралног гледишта. Руски експерт сматра да би учешће у формирању владе заједно са Ђукановићем било исто што и признање да су протекли избори били поштени и да је прича о руској завери против Ђукановића истинита.

Коментаришући претпоставке да у Црној Гори могу почети хапшења представника опозиције, Бондарев је изразио наду да неће доћи до тако радикалних мера:

„Прошле године је било неколико ситуација у којима се чинило да ће пасти крв. Срећом, Ђукановић је и поред све своје ауторитарности ипак схватио да ће проливање крви довести земљу на ивицу правог грађанског рата. Надам се да ће и сада он схватити да се једноставно не сме даље распиривати ова конфронтација. Многи људи који су на изборима гласали за Ђукановићеву странку и њене сателите прећи ће на страну опозиције уколико почну хапшења и дође до правог грађанског отпора. Ту, наравно, велики значај има и став Православне цркве и митрополита Амфилохија, који је од самог почетка свесрдно подржао опозицију. Не треба занемарити Православну цркву као фактор који такође може да мобилише становништво Црне Горе.

Не треба занемарити ни спољни фактор. Ђукановићу не иде у прилог недавна вест да „Трампов човек одлаже ратификацију Протокола о приступању Црне Горе НАТО-у“. Како саопштавају медији, председник америчког Комитета за спољне послове Боб Коркер не гледа благонаклоно на чланство Црне Горе у НАТО-у, због чега се одлаже ратификација протокола о приступању. Иначе, у целини гледано, Трампов долазак у Белу кућу мења констелацију снага, колико год да су многи руски политичари и експерти скептични према личности новог председника САД. По мишљењу Никите Бондарева, засада нико не зна шта се може очекивати од нове Трампове администрације. Међутим, његова победа је добра већ самим тим што Трамп, за разлику од клана Клинтонових (породица Клинтон и људи из њиховог окружења уложили су велика средства у инфраструктуру на Косову), нема никакав лични однос према балканском региону, и нема већ формиране симпатије или антипатије. „Због тога можемо очекивати од Трампа мање пристрасности него што бисмо очекивали од Хилари Клинтон. Ја се веома надам да ће тако и бити“, истакао је експерт.

Извор: http://ruskarec.ru/politics/2016/12/07/crna-gora-posle-pucha-konflikt-se-nastavlja_654501

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: