ИН4С

ИН4С портал

Црна Гора није обиљежила три деценије од смрти свог последњег краља

1 min read

Пише: Јован Б. Маркуш

На­вр­ши­ло се 30 го­ди­на од упо­ко­је­ња прин­ца Ми­ха­и­ла Мир­ко­ва Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, сви­је­тлог и ви­те­шког из­дан­ка ове све­то­род­не ло­зе. На­жа­лост, из­у­зи­ма­ју­ћи све­ште­ни­ке Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско–при­мор­ске ко­ји су на Це­ти­њу слу­жи­ла три­де­се­то­го­ди­шњи по­мен на дан ње­го­вог упо­ко­је­ња 24. мар­та 2016. го­ди­не, ни­ко од оних ко­ји су би­ли оба­ве­зни ни­је оби­ље­жио сје­ћа­ње на овог скром­ног, али ча­сног и ста­ме­ног из­дан­ка ку­ће Пе­тро­вић Ње­гош – по­след­њег кра­ља Цр­не Го­ре.

Принц Ми­ха­и­ло, тре­ће ди­је­те ње­го­вог кра­љев­ског ве­ли­чан­ства прин­ца Мир­ка Ди­ми­три­ја Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша (1879 – 1918) и На­та­ли­је Кон­стан­ти­но­вић (1882 –1950), ро­дио се у Под­го­ри­ци, 1. сеп­тем­бра 1908. го­ди­не. Мла­ди принц Ми­ха­и­ло на­пу­шта Цр­ну Го­ру и од­ла­зи у ег­зил са шест го­ди­на са кра­љев­ском по­ро­ди­цом 20. ја­ну­а­ра 1916, у тре­нут­ку ка­да је ње­гов отац од­лу­чио да оста­не у зе­мљи и на­ста­ви ми­ров­не пре­го­во­ре са Аустро-угар­ском ко­ја је оку­пи­ра­ла Цр­ну Го­ру. У по­чет­ку је по­ха­ђао при­ват­ну шко­лу у На­пу­љу у Ита­ли­ји, а по­том у Ест­бо­ур­ну, Сус­сеx, Ује­ди­ње­но Кра­љев­ство гдје је сте­као основ­но обра­зо­ва­ње. По­сли­је упо­ко­је­ња кра­ља Ни­ко­ле у Кап д Ан­ти­бу, 1. мар­та 1921, на­кон што се ње­гов стриц Да­ни­ло од­ре­као пре­сто­ла, ма­ло­љет­ни Ми­ха­и­ло је по­шту­ју­ћи кра­ље­ву пре­по­ру­ку пре­сто­ло­на­след­ни­ку Да­ни­лу у те­ста­мен­ту про­гла­шен од стра­не из­бје­глич­ке Вла­де кра­љем Цр­не Го­ре де ју­ре, под ре­ген­ством кра­љи­це Ми­ле­не, 7. мар­та 1921. го­ди­не.

Ова по­ли­тич­ка од­лу­ка ни­је има­ла не­ког ути­ца­ја на ње­гов жи­вот јер је Кра­ље­ви­на Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца по­сли­је одр­жа­них пр­вих из­бо­ра у но­во­ство­ре­ној др­жа­ви, ко­ји су у Цр­ној Го­ри би­ли пр­ви кон­султ (ре­фе­рен­дум) на­ро­да под ме­ђу­на­род­ном кон­тро­лом ко­ји је по­твр­дио од­лу­ку „Под­го­рич­ке скуп­шти­не”, де ју­ре до­би­ла ме­ђу­на­род­но при­зна­ње до­но­ше­њем Ви­дов­дан­ског уста­ва 28. ју­на 1921. го­ди­не.

Принц Ми­ха­и­ло је за­вр­шио у Фран­цу­ској, пр­во Ви­шу шко­лу, а по­том на­ста­вио сту­ди­је у Па­ри­зу. Као фран­цу­ски др­жа­вља­нин, по сти­ца­њу пу­но­љет­ства, од­ре­као се би­ло ка­кве по­ли­тич­ке уло­ге за сво­је и по­тре­бе ди­на­сти­је, при­зна­ју­ћи Кра­ље­ви­ну Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Краљ Ми­ха­и­ло се на овај на­чин и фор­мал­но од­ре­као кра­љев­ске кру­не у ко­рист сво­га бра­та од тет­ке кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа и као члан ста­ре вла­да­ју­ће по­ро­ди­це био на ци­вил­ној ли­сти Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца.

mihailo petrovic 1

Иако се принц Ми­ха­и­ло од­ре­као ба­вље­ња по­ли­ти­ком дру­ги се ни­је­су од­ре­кли по­ку­ша­ја зло­у­по­тре­бе име­на овог ча­сног чо­вје­ка у сво­јим по­ли­тич­ким за­вје­ра­ма. Пре­ма пи­са­њу по­зна­тог адво­ка­та и књи­жев­ни­ка Ни­ко­ле Ђо­но­ви­ћа, по­во­дом при­ма­ња у ауди­јен­ци­ју код кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа ње­го­вог бра­та Јо­ва­на Ђо­но­ви­ћа, по­зна­тог пу­бли­ци­сте, при­ли­ком при­хва­та­ња по­ста­вља­ња на мје­сто ју­го­сло­вен­ског ам­ба­са­до­ра у Ал­ба­ни­ји по­ми­ње слу­чај по­ку­ша­ја зло­у­по­тре­бе име­на прин­ца Ми­ха­и­ла при­је Дру­гог свјет­ског ра­та 1932. го­ди­не, ко­ји је по свој при­ли­ци био увод у оно што се де­ша­ва­ло ка­сни­је. Краљ Алек­сан­дар је та­да ре­као Јо­ва­ну Ђо­но­ви­ћу да Ита­ли­ја има у пла­ну да до­ве­де на ал­бан­ски пре­сто прин­ца Ми­ха­и­ла Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, па да са ал­бан­ске стра­не поч­не да уба­цу­је љу­де у Цр­ну Го­ру и да иза­зо­ве уста­нак и кр­во­про­ли­ће, а да би Ал­ба­ни­ју при­до­би­ла де­фи­ни­тив­но за се­бе. Принц Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош је тре­ба­ло по том пла­ну да бу­де књаз ал­бан­ско-цр­но­гор­ски. Као и ка­сни­је чо­вјек од ча­сти је од­био ове не­ча­сне игре са њим и име­ном све­то­род­не ло­зе Пе­тро­вић Ње­гош.
Бо­лу­ју­ћи од ту­бер­ку­ло­зе кич­ме, на пре­по­ру­ку свог па­ри­ског док­то­ра, принц Ми­ха­и­ло се ли­је­чио у ба­ња­ма Бре­та­ње у Фран­цу­ској гдје сре­ће сво­ју бу­ду­ћу су­пру­гу Же­не­вјев При­жан са ко­јом се вјен­чао 27. ја­ну­а­ра 1941. го­ди­не Не­ко­ли­ко мје­се­ци по­сли­је вјен­ча­ња, апри­ла 1941. го­ди­не, пар ко­ји је жи­вио у Па­ри­зу, ухап­шен је од Ге­ста­поа и пре­ба­чен у на­ци­стич­ки кон­це­тра­ци­о­ни ло­гор Бад Хом­бург бли­зу Хам­бур­га у Ње­мач­кој. За то ври­је­ме, принц Ми­ха­и­ло је при­мио пред­став­ни­ка ита­ли­јан­ске вла­де ко­ја му је по­ну­ди­ла кра­љев­ску кру­ну Цр­не Го­ре, на­кон што је као „не­за­ви­сна др­жа­ва” по­но­во ус­по­ста­вље­на на­кон рас­па­да Ју­го­сла­ви­је. Спре­ман да жр­тву­је и сам жи­вот, од­био је да при­ми по­ну­ђе­ну кру­ну Цр­не Го­ре од стра­не он­да­шњих моћ­ни­ка Му­со­ли­ни­ја и Хи­тле­ра од ко­јих је у том вре­ме­ну дрх­та­ла Евро­па и сав сви­јет и по­но­вио сво­је вје­ро­ва­ње у ује­ди­ње­ну Ју­го­сла­ви­ју. На­мје­сто по­ну­ђе­не кру­не од крат­ко­ви­дих и про­да­них цр­но­гор­ских се­па­ра­ти­ста на че­лу са Се­ку­лом Др­ље­ви­ћем, нај­мрач­ни­јом дич­но­шћу у исто­ри­ји Цр­не Го­ре, ко­ји су на Пе­тров­дан 1941. го­ди­не про­гла­си­ли „не­за­ви­сну” Цр­ну Го­ру, оки­ва­ју­ћи је роп­ским лан­ци­ма на­ци­фа­ши­зма, принц Ми­ха­и­ло је иза­брао из­гнан­ство и на­ци­стич­ки кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор и ти­ме пред бу­ду­ћим по­ко­ље­њи­ма осви­је­тлио и свој и образ Цр­не Го­ре. На­кон осло­бо­ђе­ња из ло­го­ра, кра­јем 1943. го­ди­не, прин­ца Ми­ха­и­ла по­но­во су ухап­си­ли Њем­ци и за­тво­ри­ли га од ју­на 1944. го­ди­не до апри­ла 1945. го­ди­не. За ври­је­ме ње­го­вог дру­гог за­то­че­ни­штва до­био је глас да му се у Фран­цу­ској ро­дио син Ни­ко­ла, 7. ју­ла 1944. го­ди­не.

По осло­бо­ђе­њу, принц Ми­ха­и­ло и ње­го­ва су­пру­га Же­не­вјев су од­лу­чи­ли да до­ђу у Ју­го­сла­ви­ју 1948. го­ди­не. У Бе­о­гра­ду је принц Ми­ха­и­ло оба­вљао по­сао ше­фа про­то­ко­ла у Ми­ни­стар­ству ино­ста­них по­сло­ва, али, раз­о­ча­ра­на Ти­то­вим ре­жи­мом, по­ро­ди­ца се вра­ти­ла на­зад у Фран­цу­ску на­кон го­ди­ну да­на. Од ис­ку­ства у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји остао је са­мо на­ди­мак ко­ји је до­ди­је­љен Же­не­вјев При­жон – „Цр­ве­на Прин­це­за”. Убр­зо по по­врат­ку у Па­риз, њи­хов брак је за­пао у кри­зу и принц Ми­ха­и­ло и Же­не­вјев су се раз­ве­ли 1949. го­ди­не. На­кон по­врат­ка у Фран­цу­ску, принц Ми­ха­и­ло је на­шао по­сао као ко­мер­ци­ја­ли­ста и по­вре­ме­ни пре­во­ди­лац. Ње­го­ве зва­нич­не ак­тив­но­сти као прин­ца Цр­не Го­ре су сма­ње­не го­то­во на ну­лу. Је­ди­но се мо­же по­ме­ну­ти је­дан дуг пут у Сје­вер­ну Аме­ри­ку, по­сли­је ко­га су штам­па­ни ње­го­ви „Ме­мо­а­ри” у из­да­њу „Срп­ске на­род­не од­бра­не” у Ка­на­ди. Њи­хо­во пр­во штам­па­ње оста­ло је ско­ро не­по­зна­то, та­ко да им ни­је ука­за­на па­жња ко­ју они по свом зна­че­њу и са­др­жа­ју за­слу­жу­ју. По­во­дом пет­на­ест го­ди­на од упо­ко­је­ња прин­ца Ми­ха­и­ла Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша 2001. го­ди­не, Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и ње­на из­да­вач­ка ку­ћа „Све­ти­го­ра” штам­па­ли су дру­го из­да­ње „Ме­мо­а­ра”, ко­је по­ред из­ра­за по­што­ва­ња пре­ма овом сви­је­тлом из­дан­ку све­то­род­не ло­зе Пе­тро­ви­ћа, има за циљ да ову ве­о­ма зна­чај­ну књи­гу учи­ни до­ступ­ном ши­рој јав­но­сти у Цр­ној Го­ри, и ван Цр­не Го­ре.

По од­ла­ску у пен­зи­ју, принц Ми­ха­и­ло је во­дио уса­мље­нич­ки и умје­рен жи­вот, али ка­рак­те­ран и без би­ло ка­кве ком­про­ми­та­ци­је, ни­кад не ко­ри­сте­ћи ње­го­во слав­но по­ро­дич­но име да би ушао у дру­штве­не кру­го­ве. Ра­де­ћи са­мо кра­так пе­ри­од у Фран­цу­ској, са пен­зи­јом ко­ја је би­ла вр­ло ма­ла, у ства­ри је­два до­вољ­на за пре­жи­вља­ва­ње, по­стао је пре­ви­ше уса­мљен, не­сре­ћан и на­пу­штен од свих из­у­зи­ма­ју­ћи не­ко­ли­ко при­ја­те­ља као што су би­ли Или­ја – Ми­ња Пе­ри­шић, Јо­ван Бр­кић и Мар­ко Ми­лу­ти­но­вић Пи­пер. Овај ве­ли­ки па­три­о­та са­хра­њен је на Срп­ском гро­бљу бли­зу Ор­ли­ја, Вал де Марн, у Фран­цу­ској, 1. апри­ла 1986. го­ди­не. Око дви­је сто­ти­не љу­ди при­су­сто­ва­ло је опи­је­лу у Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви у Па­ри­зу. Уз мо­ли­тве све­ште­ни­ка за спа­се­ње ду­ше, са њим је спу­штен у при­вре­ме­ну гроб­ни­цу и гру­мен род­не зе­мље.

Ка­ко је у по­го­во­ру дру­гог из­да­ња „Ме­мо­а­ра” прин­ца Ми­ха­и­ла за­пи­сао ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је: ,,На ње­га би се мо­гла при­ми­је­ни­ти, као по­хва­ла, она древ­на хе­лен­ска му­дрост: „Скри­ве­но по­жи­вје”.

Но, иако „скри­ве­но” и у ино­стран­ству, по­жи­вио је до­вољ­но ду­го и зна­ме­ни­то да би мо­гао би­ти за­пам­ћен и при­знат у исто­ри­ји за пра­вог на­сљед­ни­ка дје­ла и за­вјет­не ми­сли ње­го­вих слав­них пре­да­ка Пе­тро­ви­ћа, по­чев­ши од вла­ди­ке Да­ни­ла, „во­је­во­ди­ча срб­ске зе­мље”, пре­ко Св. Пе­тра Це­тињ­ског и Пе­тра ИИ Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, па све до ње­го­вог дје­да Ни­ко­ле И Пе­тро­ви­ћа…”

Гроб­ни­ца на Це­ти­њу

При­ли­ком пре­но­са и са­хра­не зем­них оста­та­ка кра­ља Ни­ко­ле и кра­љи­це Ми­ле­не на Це­ти­њу 1989. го­ди­не би­ло је пла­ни­ра­но да се за­јед­но са њи­ма пре­не­су на Це­ти­ње и ње­го­ви зем­ни оста­ци, али пре­ма фран­цу­ским про­пи­си­ма због крат­ког про­то­ка вре­ме­на од упо­ко­је­ња то је од­ло­же­но за мај 1990. го­ди­не. Том при­ли­ком на Двор­ском гро­бљу пред Це­тињ­ским ма­на­сти­ром на­пра­вље­на је гроб­ни­ца прин­ца Ми­ха­и­ла, по­ред гроб­ни­ца прин­це­зе Вје­ре и прин­це­зе Ксе­ни­је. Иако је ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско–при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је, ко­ји се као је­ро­мо­нах при­ли­ком бо­рав­ка у Па­ри­зу сре­тао и био у дру­штву прин­ца Ми­ха­и­ла, ви­ше пу­та по­кре­тао ини­ци­ја­ти­ву да др­жав­на власт ис­пу­ни пи­сме­но пре­у­зе­ту оба­ве­зу на њи­хо­ву сра­мо­ту то до да­нас ни­је оства­ре­но. Прин­че­ва на­па­ће­на ду­ша на­ћи ће сми­рај свој ка­да се ис­пу­ни ње­гов ама­нет да бу­де са­хра­њен у Отаџ­би­ни ме­ђу сво­јим слав­ним пре­ци­ма Пе­тро­ви­ћи­ма – Ње­го­ши­ма.

Вињоли писао о Цр­ној Го­ри 1941. го­ди­не

Про­фе­сор Ђу­лио Ви­њо­ли, шеф ка­те­дре за Пра­во Европ­ске уни­је на Фа­кул­те­ту по­ли­тич­ких на­у­ка Уни­вер­зи­те­та у Ђе­но­ви, ко­ји ва­жи за струч­ња­ка за ис­точ­ну Евро­пу и Бал­кан об­ја­вио је 2002. го­ди­не књи­гу ,,Ви­цен­да ита­ло-мон­те­не­гри­на”. Књи­га је ба­зи­ра­на на из­во­ри­ма на ита­ли­јан­ском је­зи­ку ко­ји се од­но­се на по­ку­шај фа­ши­стич­ке Ита­ли­је да 1941, по­сли­је оку­па­ци­је, ус­по­ста­ви са­те­лит­ску др­жа­ву Цр­ну Го­ру ко­ја би под ње­ним па­тро­на­тон има­ла фор­мал­ну не­за­ви­сност, ка­ко је учи­ње­но у Ал­ба­ни­ји и Хр­ват­ској, што је и те­ма књи­ге ко­ја има под­на­слов „Не­по­сто­је­ћа не­за­ви­сност Цр­не Го­ре 1941. го­ди­не”.

Ин­те­ре­сант­не су по­ли­тич­ке игре о ко­ји­ма пи­ше про­фе­сор Ви­њо­ли, око од­ре­ђи­ва­ња кан­ди­да­та за цр­но­гор­ско пре­сто у „Не­за­ви­сној др­жа­ви” Цр­ној Го­ри 1941. го­ди­не под по­кро­ви­тељ­ством фа­ши­стич­ке Ита­ли­је и на­ци­стич­ке Ње­мач­ке.

Глав­ни кан­ди­дат у кру­го­ви­ма око ита­ли­јан­ског дво­ра за пре­сто је био принц Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош, унук кра­ља Ни­ко­ле, ко­ји је као ма­ло­ље­тан по­сли­је кра­ље­ве смр­ти и аб­ди­ка­ци­је пре­сто­ло­на­сљед­ни­ка Да­ни­ла, био про­гла­шен од стра­не кра­љев­ске Вла­де у ег­зи­лу кра­љем Цр­не Го­ре.

dan-logo

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

9 thoughts on “Црна Гора није обиљежила три деценије од смрти свог последњег краља

  1. Nesretni princ Mihailo kad danas montenegrinsko-karadaško-maljitezinski bašibozuk njime „ispira“ svoja prljava usta! Susjedne nacije koje izmišljaju nekakve svoje lažne vladare i lažne istorije bi „zlatom platile“ da imaju ovakvu ličnost! Neka počiva u miru, što se za njegove mrzitelje i progonitelje nikako ne može reći!

  2. Pa valjda vi, Jovane, ponajbolje znate, bili reći konkretno, zašto ga današa Crna Gora zaboravlja, kao da ga nikad bilo nije : princa, kralja, još važnije, časna čovjeka Mihajla Mirkova Petrovića Njegoša!
    Mrzan je on montenegrinima, van svake sumnje, toliko da ni mrtvoga neće! Da ga sahrane kako pristoji, kako su se još davna obavjezali!
    Da ga dostojno prime na pošljednje konačište, viteza svetorodne loze Petrovića, koji je svima svijetao primjer postojanosti!
    Mihajla Petrovića Njegoša, nesrećnoga kralja, koji bi svakom narodu činio čast!!!

      1. Jeli obo onaj Markuš što je bio Preśednik Opštine Cetinje , član KPJ , što je promjenio partiju 90-ih , a sad tkz publicista ?
        Zna li mi ko objasniti što je to publicista ?
        Jeli to kad neđe nešto prepišeš i publikuješ i postaneš publicista !
        Ihaccc , pa moga bi i ja tako , no ko se pametan razuma danas svakakvim „publicistima“ , jeli i onaj Tarot publicista ?

  3. Шта би данашња црногорска историогрфија да јој није Јована Маркуша, аутора овог одличног текста у мноштву предходних? Познавао сам добро кнеза Михајила који ме је просто благосиљао кад сам водио кампању за спас Његошевог храма на Ловћену почетком седамдесетих година прошлог вијека. Били смо скупа када је дао пуномоћије адвокату Андрији Поповићу Еракоивићу да покрене тужбу против рушитеља Његошеве задужбине. Говорио је с осјећањем о доброти краља Александра према њему, а плакао је након Краљеве погибије од усташа у Маресеју 1934.

    Посљедњи пут смо се видјели у јесен 1982 кад је дошло до сусрета на обострано задовољство између њега и барда и брата ми по другом пасу Радована, октобра 1992 у мом дому у Паризу. Треба да потражим њихову заједничку слику.

    Добро је да Јован Маркуш овим, као и толиким другим чланцима, показује сву заблудјелост садашњег као и предходног режима који је срушио Његошев храм на Ловћену и направио онај бољшевичко усташки зиндан у коме чами Његошев прах, а у коме режим види идентитет Црне Горе!. Каква Црна Гора, такав јој идентиет.

  4. Масја,
    слажем се са Вама, Никола је био последњи легални краљ Црне Горе. Напомена у тексту се односи на противнике Подгоричке скупштине из тзв. „владе у егзилу“ и њихове идеолошке праунуке.Књаз Михајло Петровић је као малолетан проглашен „краљем“, а он сам за тај проглас није марио. Прочитајте још једном задњи пасус.

  5. Nije vam naslov tačan , Mihailo je bio crnogorski princ , a poslednji crnogorski kralj je bio Nikola , koji je nakon srpske okupacije Crne Gore 1918 na laznoj i nelegalnoj Podgoričkoj skupini , detronizovan o proćeran iz Crne Gore !?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *