Црквена Општина подгоричка: Сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама
1 min read
У ноћи између 24. и 25. априла 2017.године непознати починиоци су вандалски оскрнавили и отуђили Острошки крст и икону Светог Василија Острошког Чудотворца који су били молитвено постављени 23. априла, када је служена свечана Васкршња служба на мјесту гдје је планирана градња цркве Светог Василија Острошког на Конику у Подгорици, иначе и ДУП-ом предвиђеној локацији за вјерски објекат, изјавила је Црквена Општина подгоричка. Сааопштење преносимо у цјелини.
Постављањем Крста и Иконе такође је било обиљеженo мјесто страдања невиних људи, побијених бомбардовањем 5. маја 1944. године. По свјeдочењу старих становника Коника, на мјесту бивше пијаце осамдесетих година прошлог вијека пронађени су земни остаци страдалника, највјероватније ту сахрањених у једној од бројних јама, насталих у Подгорици од кратера авионског бомбардовања. О свему овоме тада је писала и титоградска Трибина и јављао радио Титоград. Зато је постављање Крста на овом мјесту значило и обиљежавање светиње људских гробова чије кости вапију да се изваде из земље, окаде и сахране достојанствено уз молитву.
Будући да је велики број наше браће исламске и римокатоличке вјероисповијести потписао петицију и дао свој прилог за градњу Цркве Светог Василија Острошког, сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама, већ да иза свега стоје лични интереси појединаца.
Зато оне који атакују на ово мјесто вођени трговачким духом и личним интересима треба да знају да скрнављењем Крста и иконе вријеђају светињу вјере и светињу људских гробова, а свима је добро познато како пролазе они који се огријеше о светињу крста, гроба и Светог Василија Острошког Чудотворца.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+ко се о Светог Василија, слава Му и милост, огрешио, себи је пропаст засужио
, а за наук је и слово о Светом Стефану, слава Му и милост, из другог дела српских земаља
+ из Сеоба Стефана Штиљановића, Микица Илић
ЦРНИ ПАС
Узмичући у непрекидној борби пред агарјанском силом, велики деспот Стефан Штиљановић од Паштровића, ходећи Херцеговином, Босном, Хрватском и Славонијом, пободе на ушћу Студве у Босут крвави барјак цара Уроша и сазида град Моровић 1498. године, у част Пресвете Богородице. У рукописном минеју моровићког храма, с краја XVII века, за месец септембар, при дну тридесет осме странице, између пожутелих листова, стоји запис „грешног инока Дамаскина Морачког“ :
„…Закле се тад деспот Стефан, спуштајући у градске темеље запис, котлић са водом и босиљком, златни путир и кашичицу, да се даље неће селити пред османлијским налетима и да ће српско име сачувати у Срему…“
Многи Агарјанин изгуби главу тих година под зидинама, не видевши сјај и славу Стефановог Моровића. Тукао се Штиљановић храбро са азијским неверницима, али како то често бива, већа му је опасност претила из сопствене куће.
Стефанова жена, лепа Мађарица, хотећи да искористи велику мужевљеву љубав, науми тајно, уз помоћ католичког жупника, да преведе Стефана у своју веру. Не могавши да отрпи сузе љубљене жене, Стефан јој допусти, после много молби, да своју цркву подигне изван градских зидина.
Мађарица већ беше превела у унијатску веру војводу градинског и још неколико сремских великаша, а кад Стефан оде у један од бојева са Турцима, отпоче зидати цркву западнога закона на Клиси, под шумом, с друге стране Босута. У службеној забелешци високог краљевског чиновника Алфреда фон Крауса, под бројем 583-1499, на шестој страници леже подаци о отпочињању радова на римокатоличком храму „у рацком граду Моровићу“, затим предрачун неимара о цени изградње и завршних радова, преглед утрошених средстава, списак прилога високог племства и клира, новац који одорбрава канцеларија Његовог Краљевског Височанства, као и друге појединости везане за изградњу цркве.
Зидајући цркву, лукава Мађарица се досети, па окрену Божји храм ка истоку, наменувши га западу, не би ли Стефана лакше на поклоњење довела и поунијатила. Најпосле, нареди мајсторима да црквена врата отворе у висини струка, да би се поклонио вери западнога закона свако ко
уђе у богомољу. Многи Стефанов поданик на превару, многи из незнања, али понајвише из чисте користи, пређе у веру унијатску, не би ли се деспотици додворио.
Кад се деспот Стефан врати из војне и ујаха у град под крвавим барјаком, угледа мноштво непознатог народа како се тиска улицама Моровића. Не познаде Стефан своје слуге, сараче и поткиваче, измењених лица. Остадоше му страни дунђери и ћурчије, грнчари и перјаници са којима је до јуче један хлеб јео. Не познадоше ни они њега јер им душа беше поцрнела, па га засуше каменицама и истераше ван градских зидина.
Обузе Штиљановићево срце велика туга, а душу преплави жалосни плач за изгубљеним српским главама које је требало изнова сећи, раздвајајући веру од невере. Ходећи испод зидина измењеног града, Стефан сиђе до реке и, умивши се, погледа преко воде у чудесну грађевину под шумом. Видевши да је то црква, деспот пожели да се у њој помоли, па потера својег вранца преко дрвеног моста.
Објахавши неколико пута око храма, задиви се његовој великој красоти. Најпосле, сиђе с коња и стаде пред она врата, али не паде му у очи, као што би сваком другом, где су необично ниска, но примети одмах да су затворена и познаде по томе да то нису врата од цркве православне.
Силна љубав према лепој жени нагонила га је да уђе у цркву и потражи је међу непознатим светом који је стално пристизао и улазио унутра, али га љубав Божија научи да образ не укаља, те се окрену леђима према улазу и натрашке уђе у богомољу, не поклонивши се.
Кад га Мађарица угледа где натрашке у храм улази, окренувши леђа бискупима и кардиналима који држаху у рукама свете дарове, празно срце јој преплави велика мржња, те одмах оде војводи и жупнику у Градину, не погледавши га у очи.
Оданде удари на Стефана са поунијаћеном војском у исти мах кад и Турци са југа и истока, па се деспот са шачицом верних повуче на север, у Барању. Мађарица заседе у празном граду, на празан престо, господарећи празним поданицима, а они што душу сачуваше, назваше град: „МОРО ‘ ИЋ“ , плачући над Штиљановићевим одласком.
Напуштајући Моровић и Срем, Стефан поштеди живот војводи градинском јер му хлеб који поједе у његовој кући брањаше да га погуби, али зато баци клетву на њега и своју бившу жену. Ондашње хронике бележе чудесни догађај: многи обраћеници умреше од глади поред пуних магаза жита, јер се „семе свакоје по амбарима и ораницама у црни кам преобраћаше“.
Војвода од Градине, кад му Агарјани леђа окренуше и град освојише, сиђе у доње лагуме да њима ходи проклет до судњега дана.
Још се само понекад у звезданим ноћима може видети Стефанов црни пас како лута зидинама разрушеног града, чекајући господарев повратак.
Muce me ovih ‘7,000 internet potpisa’ za Konicki hram.
Pitao bih Dzomu-Diplomu, kao rukovodioca ovog svetosavskog projekta… koliko hiljada potpisa je stiglo sa Cikaskih IP adresa?!
Sa Cikaskih adresa Konicke dijaspore, to sam mislio?
Црквена Општина подгоричка: Сигурни смо да ово недјело није инспирисано вјерским разликама
Na Svetog Vasiliju do sada niko nije napadao do komunista,posto njih vise nema to jedino mogu biti ova gamad od DPSovac,i niko drugi,to je kao da ste ih snimili kamerom,i to neko od delegata u Skupstini Titograda,ono kazu da je Podgorica,ali ja to nevidjeh jos ,mozda se varam!