Ћосовић: Академик Растодер сам себе сврстава у вехабије

Пише: Мирослав Ћосовић

Растодер је специјализовао 20. вијек, имајмо то на уму: академик Растодер на факултету у Никшићу предаје историју Југославије, Растодер је одличан познавалац наше историје 20. вијека, али не више од тога.

Дакле, што се тиче историје прије 20. вијека, допринос Шерба Растодера расвјетљавању тога дијела наше прошлости је незнатан, а то ће вам и сами Растодер потврдити. И тако је Растодер ушао у причу о Његошу и историји Османске империје на овим просторима потпуно неприпремљен, те показао врло мало знање о тој нешто старијој историји Илирика. Но, ово за мене није нимало чудно, насмијешим се кад чујем питања типа „ко је најбољи српски историчар“ или „ко је најбољи црногорски историчар“. Не постоји најбољи историчар већ можда постоје најбољи историчари за разне периоде историје.

Најбољи српски историчар који се бавио средњим вијеком је Сима Ћирковић. Најбољи српски историчар за период првих вјекова турске владавине је Радован Самарџић. Најбољи српски историчар специјализован за 20. вијек је, можда, Бранко Петрановић. Е сад, има ли неко тако паметан да постави питање – ко је бољи историчар – Сима Ћирковић или Бранко Петрановић? Може ли се поставити питање – ко је бољи љекар – неки врхунски ортопед или неки зубар? Може ли се поставити питање – ко је бољи играч Јувентуса – Дел Пиеро или голман Буфон? Ја сам већ писао о оваквим академицима као што је Растодер, о Зорану Лакићу сам писао у тексту „Пјесник међу историчарима узео превише пјесничких слобода“. Лакић је такође специјалиста за 20. вијек, и он је такође износио бесмислене тврдње у вези догађаја из старије историје. Исто тако је и покојни академик, антрополог Петар Влаховић, писао произвољно о периодима историје које није специјализовао, и о томе сам писао у тексту „Вратоломије академика ЦАНУ“. Дакле, кад један академик, у овом случају Растодер, који такорећи ништа није написао о историји 19. вијека, (да не причамо о ранијим периодима), почне да вам дијели савјете како је било у 16. или 17. вијеку, можете да му прихватите причу, али то вам је исто као да имате проблема са срцем па одете у зубарску ординацију да вам зубар објасни како да се лијечите, па и кардиолог и зубар су љекари, зар не?

Овим текстом на Аналитици академик Растодер је (са јасном намјером) сам себе дефинитивно представио, не као научника и историчара, већ у првом плану као националисту Бошњака и вјерника. Безбројни историчари, скоро сви заправо, падају на истој унутрашњој дилеми на којој је пао и Растодер – да ли је научнику важнија наука или му је важнија национална (или вјерска или политичка опредијељеност). Врло, врло су ријетки историчари који нијесу острашћени и којима је наука на првом мјесту. А на крају у историји баш такви научници остану запамћени као квалитетни – или као најбољи научници (најбољи за периоде историје којом су се бавили). Шербу Растодеру не пада на памет да му наука треба бити на првом мјесту. Не, њему је прво бошњаштво, затим религија, а наука, која му је омогућила да јавно иступа, у овом случају је мање битна.

Ово је главни аргумент, не само Шерба Растодера него и многих других историчара, али он није заснован на чињеницама. Насилне исламизације јесте било.

Но, прије него пређем на ту тему, желим да кажем да овим „аргументом“ Растодер и његови истомишљеници покушавају да замагле и сакрију главни дио слике о Османској владавини на Балкану, а оно што је најважније за разумјети у вези Османске империје је да је она – вршила насилно заглупљивање комплетног становништва којим је владала, а нарочито је насилно заглупљивала хришћанско становништво. Сви знамо да онамо ђе су шеријатски Турци владали, у овим нашим крајевима, није изникао нити један научник: математичар, физичар, биолог, географ, историчар… Сви знамо да у крајевима у којима су владале Османлије није изникао ниједан једини умјетник: књижевник, пјесник, сликар, вајар. За неколико вјекова владавине Турака на овим просторима тамо ђе су они владали није се појавио нити један научник и нити један умјетник, ја бар не знам ни за једног.

Дакле, Османска империја је, ово није никакво прећеривање, вршила примитивизацију и заглупљивање становништва. Османска окупација Балкана је највећи цивилизацијски суноврат који су неки (тачније – балкански) народи доживјели у историји човјечанства. Можда су већи цивилизацијски суноврат доживјели неки азијски и афрички народи, нијесам детаљно испитивао, можда су Копти доживјели већу катастрофу, не знам посигурно.

У исто вријеме док је Балкан под управом шеријатских Турака таворио у незнању, примитивизму, болестима… Дубровник, слободно острвце на том Балкану био је способан да у 18. вијеку дâ једног Руђера Бошковића, свјетски признатог научника. За разлику од Бошковића, милиони његових истородних земљака у залеђу нијесу имали приступ образовању. Никола Тесла је рођен 1856. у Лици, у Аустријском царству, имао је слободан приступ образовању и похађао је факултет у Грацу, а да је рођен 50 км источније – у Османској империји, не би постигао ништа вриједно помена, јер ни други хришћани који су одрасли у Османској империји нијесу успијевали да се баве науком, па не би ни он.

Како академик Растодер објашњава историјску појаву да Динарци рођени тик ван Османске империје постижу свјетски вриједне резултате, а њихови истородни земљаци који вјековима живе под Османлијама не постижу баш ништа на пољу науке (или умјетности)? Да су Бошковићеви и Теслини земљаци који су били под Турцима у свим тим изгубљеним вјековима имали приступ образовању, ђе би данас био људски род? Колико је талентованих Бошковића и Тесли пропало у незнању и мраку Османске империје?Било је насилне исламизације, то је сигурно: Желим да напоменем, данашња Турска и Османска Турска су двије по карактеру потпуно различите државе. Данашњу Републику Турску основао је Мустафа Кемал паша Ататурк, највећи реформатор у историји, који је први у исламском свијету истакао начело да је нација испред вјере, раздвојио вјеру и државу, и зато је Турска данас најразвијенија и најснажнија држава у исламском свијету (но, и то се мијења посљедњих година, гледамо како Турска опет клизи ка шеријату).

Као што рекох, исламизације отвореним насиљем јесте било, а о исламизацији индиректним насиљем да не говоримо. Но, сада ћу писати само о исламизацији која је вршена директним насиљем.

Постоје појединачни случајеви, истина, маргинални и као изузеци – да су неки хришћани убијани зато што нијесу шћели да приме ислам, но, то су радили обијесни локални зулумћари.

Али, имамо једну појаву у Османској империји која нам јасно указује да је насилног исламизирања било, а та појава се звала „данак у крви“ (турски: девşирме). Функционери Османске империје узимали су ђетиће из хришћанских породица, против воље родитеља те ђеце, насиљем су отимали хришћанске синове, одводили их у Цариград и Анадолију, тамо их исламизовали и од њих углавном правили изванредну пјешадијску војску – јаничаре (турски: ueniçeri), јаничари су вјековима били најбоља пјешадијска војска на свијету.

Османлије су ђетиће, будуће јаничаре, узимали-отимали од хришћанских родитеља, углавном са Илирика и са Кавказа. Узимани су ђетићи у доби између 8 и 13 година, јер прије осме године би били премали да се одвоје од мајке, а послије тринаесте би постојала опасност да су се превише учврстили у хришћанској вјери. Било је хришћана који су постајали јаничари и у каснијем добу, али они нијесу били вјерни Османлијама као јаничари који су регрутовани као ђеца. Овако пише Владимир Ћоровић:

“Јаничари су узимани махом од хришћанске мушке деце и васпитавани су по строго прописаном реду. Они се нису женили, него су, као права стајаћа војска, имали своје касарне и живели са нарочитим повластицама, али у строгом запту. Јаничари су били најбоља пешадија Европе, увежбана, борбена, фанатизована, која се тукла без поштеде…

Од свих терета и обавеза које је наш народ имао у Турској најтеже је свету падао данак у крви. Њега су морали давати сви немуслимани сем Јевреја и Јермена и сем оних који би за нарочите заслуге били од тог ослобођени. Од њега су биле изузете и оне у нас ретке области, које су саме признале турску власт. Тај данак се купио обично сваке године између мушке деце од 8-12 година, али не увек у истим покрајинама, него у разним, али тако да се турнус обнављао сваке пете године. Укупан број једног годишњег купљења износио би до 3.000 деце. У временима кад је требало бржег занављања војске тај би се рок смањивао, а мењао би се и турнус покрајина. ‘Најстрожије и најнечовечније казне очекивале су сваког оца, који би попустивши родитељском срцу сакрио које своје дете’. Да би спасли децу понеки су их сакатили, а у варошима су се трудили да их митом откупе. Сва покупљена деца била би потурчена. Узимали су их за аџами-оглане и васпитавали за јаничаре. Бољи од њих, имоглани, одгајани су у серају, у посебном интернату. Понајбољи су превођени у султанову гарду, и њих је очекивала лепа каријера. Тако се хришћанском, у главном словенском крвљу заснивала главна турска војска, она која је решавала све победе 16. века. Овим путем је и на турски двор и у турску војску дошао велик број нашега елемента, који је понекад, свестан свога порекла, као чувени Мехмед Соколовић, бивао од користи своме братству и своме завичају. Али највећи се број сасвим однародио и понекад био према хришћанима чак ревноснији од самих Турака.”(Владимир Ћоровић, Историја српског народа, растко.рс)“ У ратовима, великим биткама јаничари су држали централну позицију на бојишту, били су ударна снага Османлија. Османлијама су добили безбројне битке. Нпр, кад су Турци освојили Цариград 1453. године, први Турчин који се попео на цариградске зидине био је неки јаничар, Едвард Гибон пише:

„Први који је заслужио султанову награду био је неки Хасан, јаничар дивовског стаса и снаге. Са димискијом у једној а штитом у другој руци узверао се уз спољашње утврђење…“ (Опадање и пропаст Римског царства, Београд, 2003, стр 502)

Јаничарски ред укинут је 1826. и већином су тада поубијани од стране султана Махмута II који је са војском напао њихове касарне.

Чим се код нас каже јаничар, сви знају о чему је ријеч, иако је прошло скоро 200 година од укидања јаничарског реда, јаничари и дан данас живе у свијести илирских народа. Били су изузетни војници, али и изузетно свирепи и сурови. До дана данашњег јаничари су код становника Илирика били и остали симбол зла и окрутности, одрођени синови који су свом народу крв пили.

Академик Радован Самарџић о „данку у крви“, насилној исламизацији: 

„Постоји велики број историјских белешки које казују да су родитељи, у страху за своју децу, одводили сву чељад у планину кад би се чуло да наилази царски харачлија; понекад се дешавало да су читава села, због тога, остајала празна. У пограничним крајевима, угрожене породице су пребегавале у суседну државу, или су очеви склањали своје синове код пријатеља на другој страни. Поједини родитељи су радије своју децу сакатили него их предавали Турцима у руке. Сачуване су и вести да су неке мајке исписивале синовима крст на челу или на руци соком једне отровне траве, који би оставио ожиљак и тако их занавек одвајале од Турака. Прибегавало се, понекад, и раној женидби, па су путници наилазили на дечаке привенчане већ у дванаестој години. Али, турске власти су се лако досећале оваквим довијањима, тако да би, уместо спаса, чешће уследила њихова одмазда. Због тога је, као најцелисходније средство, остајало то да се дете откупи или харачлија митом одобровољи, али је било амло кућа које су такав трошак могле поднети. Понављање једне појаве било то и насиље, ипак доводи до навикавања. Овај процес је нпалзио подршку у сиромашењу највећег дела народа и у све већој потреби за новцем“(Мехмед паша Соколовић, Народна књига, Београд, 1982, стране 18 и 19)

У даљем дијелу текста Самарџић сугерише да је с временом било и случајева да због велике биједе родитељи скоро добровољно, не бунећи се, своје синове предају у јаничаре, а Самарџић објашњава да је то тако било „кад свешћу управља глад“.

Академик Богумил Храбак, показује прве изворе о „данку у крви“ на овим просторима, ево како казује: „Први податак о узимању аџамоглане у нашим земљама даје ферман султана Мехмеда II од 24. септембра 1472. У ферману се јавља дубровачкој властели да је наређено војводи Хаза-бегу да по повереној му области збере „влашке момке“; да Дубровчани не дозволе да се какав Влах или Влашић сакрије на њиховом подручју нити да преко њихове земље пребегне.“ (Дубровачки подаци о данку у крви, Историски записи, година XII, књига XVI, свеска 3-4, Титоград, 1959, стр 183) Ето и Влаха, као и увијек у изворима прије 19. вијека, залеђе Дубровника је Херцеговина, а Мехемед II Освајач се брине да му не умакне који Влах из Херцеговине. Сви ти херцеговачки Власи су у 19. вијеку проглашени за Србе, то знамо. Његош се борио против онога што данаас зовемо – вехабизам: Главна одлика лоших историчара је да догађаје из прошлости просуђују на основу догађаја, појава, обичаја свог времена, нијесу у стању да оśете дух прошлих времена којима се баве, догађаје из прошлости сагледавају кроз призму 21. вијека?! Тако и годсподин Растодер сам себе сврстава међу лоше историчаре јер он критикујући Његошев антиисламизам мисли да су данашњи црногорски муслиман и Његошев „мухамеданац“ (израз из 19. вијека) исто, да имају исти ментални склоп! А данашњи проśечни подгорички муслиман и „мухамеданац“ из Његошевог доба, по менталном склопу су слични онолико колико су слични Харис Џиновић и неки припадник ИСИЛ-а. Код нас је у данашње вријеме увријежена за исламског вјерског фанатика одомаћена ријеч – вехабија. Академик Растодер не разумије да су у Његошево доба сви (или скоро сви) „мухамеданци“ били вехабије. Академик Растодер не разумије да се Његош у суштини борио против онога што данас зовемо – вехабизам. Његош је у Црну Гору покушавао да уведе европску просвијећеност, подśећам академика Растодера да је Његош основао Сенат, да је основао основне школе, да је на Цетиње донио штампарију, а академик Растодер добро зна да ништа од тога не би могао да уради да су му командовале Османлије; митрополити у Босни или на Косову, или у Македонији нијесу смјели ни да помисле да купе штампарију или оснују цивилну школу. Академик Растодер треба да зна је прва штампарија у Сарајеву основана 1866, може провјерити на линку, а прва штампарија код Црногораца основана је још крајем 15. вијека. Његошеви главни противници који су му стојали на путу да цивилизује свој народ су били исти они људи које данас зовемо – вехабије. Академик Растодер (свјесно или несвјесно) својим интервјуом од 11. јануара покушава да рашчисти пут за несметано одомаћивање вехабијске свијести код једног броја исламских вјерника, наравно да је исламским вјерским фанатицима Његош препрека на путу. И то повелика! Сви муслимани које ја познајем и са којима сам одрастао схватају Горски вијенац као своју књигу, као ослободилачку књигу, никада нијесам ни од једног мени блиског муслимана чуо да је нешто лоше рекао за Његоша, а са вјерским фанатицима се не дружим, наравно, ни са исламским ни са хришћанским. Његош данас не смета обичним муслиманима, он само смета муслиманским фанатицима. Наравно да се вехабијама, међу које, изгледа, академик Растодер сам себе хоће да сврста (?!), не свиђа Његош, но ја не мислим да је добро да ово друштво градимо по укусу вехабија. А господин Растодер изгледа мисли да Црну Гору баш треба да прилагодимо вехабијама, премда добро зна да је н е м о г у ћ е вехабију уклопити у европску цивилизацију, „но ће приђе море ослачати“.

(Портал Аналитика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: