Насловна Поглед Циљ је Албанска црква

Циљ је Албанска црква

1
ПОДИЈЕЛИ

Међу опипљивије успехе српске дипломатије у претходној деценији, убрајано је проширење заштите Унеска са Високих Дечана (2004) на још три главна српска манастира на Косову и Метохији (2006): Пећку патријаршију, Грачаницу и Богородицу Љевишку, који су као изузетно вредни средњовековни споменици уписани у ризницу светске културне баштине.decani1 Циљ је Албанска црква

Премда је у стручном образложењу међународне комисије чешће истицан њихов византијски него српски карактер, ови „средњовековни споменици на Косову“ заштићени су, уз доста потешкоћа, на предлог Београда као баштина Србије у аутономној покрајини Косово.

Укључивање српских манастира у угрожено споменичко наслеђе света био је, уз војну заштиту Дечана и Пећке патријаршије, можда и једини могући одговор на масовно уништавање српских споменика културе у нашој јужној покрајини после јуна 1999, а посебно у мартовском погрому 2004.

Високи Дечани су, упркос јакој заштити тенкова и оклопних возила италијанског контингента Кфора, ипак повремено били гранатирани, док је катедрални храм Богородице Љевишке, усред призренске чаршије, наочиглед незаинтересованих припадника немачких припадника Кфора, изнутра спаљен и затим и додатно оскрнављен. Премда се на другим примерима у свету показало да заштита Унеска није гаранција очувања угрожених споменика, пример српских споменика на Косову и Метохији био је без преседана: то су једини споменици културе у Европи које од непријатељског окружења доминантне националне групе чувају стране војне трупе, а понегде, однедавно, и локална полиција.

Током преговора о будућем статусу Косова у Бечу, под патронатом УН (2006-2007), албански представници из Приштине су, на самом почетку, у својој платформи истакли да не споре да су српски манастири у покрајини власништво Српске православне цркве са седиштем у Београду, што је био одређен помак у односу на претходне тврдње албанских медија и појединих научника, да је све то илирско наслеђе јер су српске цркве подизали окупаторски владари на темељима наводно старијих „илирских“ споменика. У косовској јавности су веома популарне научно неосноване теорије да су поједине српске споменике градила албанска племена (нпр. племе Гаши Високе Дечане), и да стога они припадају албанском народу. У јавном представљању градова, регија и министарстава са данашњег, албанског Косова, српске цркве представљане су само као православне, тако да је на сајту града Пећи, уз низ османских споменика тек на крају сасвим скрајнута, поменута и „киша ортодоксе“, односно православна црква, као да се не ради о седишту српске патријаршпије са комплексом цркава од огромног културног значаја.

Као додатни аргумент коришћена је и српска научна литература која наше средњовековне споменике често означава само као византијску уметност, уз инсистирање да су их зидали и осликавали мајстори са византијског простора.

Ови злонамерно протумачени резултати српске научне литературе и раније су потезани у албанским покушајима да се српско споменичко наслеђе у покрајини прикаже као уопштено византијско, дакле без специфичних српских обележја.

Један албански амбасадор ми је својевремено у Паризу славодобитно саопштио:

– Шта ви Срби сада хоћете, па ваши историчари уметности косовске средњовековне споменике редовно означавају као византијске.

Уочи и после једнострано проглашене независности, низ публикација о културном наслеђу Косова на страним језицима и званичним сајтовима, српско наслеђе се увек означава као хришћанско и православно, уз ретке помене његових ктитора, најчешће српских краљева и властеле, уз тврдњу да је то само део мултикултурног наслеђа „Републике Косово“. Упоредо с тим, учестала су и представљања српског споменичког наслеђа као албанског, и то не само у пропагандним публикацијама са албанског Косова, него и у календарима и званичним издањима Албанске православне цркве са седиштем у Тирани.

Крајњи циљ је, вероватно, да се најпре, када „Република Косово“ стекне пуни суверенитет, а временом, после довођења одређеног броја православних Албанаца у српске косовске манастире, прогласи стварање независне косовске епархије или цркве и онда спроведе њено сједињење са Албанском православном црквом. Честе посете „православне браће из Албаније“ појединим српским манастирима није, дакле мотивисано само хришћанском солидарношћу, него има јасну политичку позадину, која се све мање прикрива.

У том контексту, пријем самопроглашене „Републике Косово“ у чланство у Унеско не би имало само политичку димензију, постепеног приближавања чланству у УН, него и верско-политички карактер срачунат на пререгистрацију српских у косовске споменике, и следствено томе, пренос надлежности за њихову заштиту са српских на косовске институције. Како би евентуални захтев Београда за екстериторијалност највећих српских манастира де факто значио и признање независности „Републике Косово“, сва је прилика да ће се тренд даљег осамостаљивања Косова, последњих година посебно охрабрен Бриселским споразумом, наставити, и то на штету Србије са несагледиво тешким последицама у годинама које су пред нама. „Велика Албанија“, заиста, куца на наша врата.

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here