Чија је наша Црна Гора

Када су недавно лидери више опозиционих партија у Енглеској поднијели оставке због изборног пораза, нико у Црној Гори, подучен нашим искуствима, није могао чуду да се начуди да се тако нешто дешава у свијету.

Код нас су и порази и изборне крађе побједе за оне који умјесто наших остварују своје снове чувајући љубоморно функционерске фотеље, без намјере да их препусте другима. Због такве праксе нема одговорности за изборне крађе и поразе, нити за промашене идеје. Због те и такве политике чланство политичких партија служи лидерима као играчка за све крахове којс смо доживјели подржавајући њихове сулуде идеје, неосмишљене понуде и којекакве авантуре којима желе скренути пажњу на себе потпуно свјесни да ће и прије него што крену у њихову реализацију доживјети фијаско.

Озбиљне и реалне политике нема, као ни озбиљних и реалних политичара. Кад би само објавлили у медијима изјаве и поздраве с предизборних скупова о томе како су једни друге дизали у небо нудећи се као спас за Црну Гору и њене грађане, а како су само неколико година касније пљували једни на друге називајући се којекаквим погрдним именима, било би вам јасно о каквим се људима ради и колико им значи пријатељство у које су се до јуче клели. У таквим околностима и односима нема поштене политике, па самим тим ни политичара. Све се своди на лажна пријатeљства, лажне наде и, зашто не рећи, на изгубљено вријеме које смо често улудо трошили, вјерујући онима који подршку за оно што заговарају и раде немају чак ни у својим породицама. Некима је сасвим нормално да данас заступају један став, а сјутра да тај исти став негирају.

Колико је само остало питања на која нијесмо добили одговор, а чекамо га годинама. Власт фразом „Да је вјечна Црна Гора“ игра на карту најтананијих људских осјећања одвајкада присутних на овим просторима да је родни дом био и остао ‘’све и сја” за нашег човјека па макар му се на вјерност заклињао и озлоглашени злочинац Секула Дрљевић. А да је Црна Гора свачија сем наша јасно је и онима који свој наводни патриотизам исказују на крајње примитиван начин. Црна Гора је била независна и наша кад смо имали сопствену снагу да је одбранимо од освајача који су покушавали да нам је отму. Да ли је данас Црна Гора наша, пита се немали број грађана, при чињеници да струју плаћамо Италијанима, телефоне Њемцима, а нудимо се НАТО-у да нам чува границе?! Да ли смо ми своји на своме кад умјесто нас о нама и нашој држави одлучују други?Да ли сe још неко пита шта би са лажним слоганима актуелног режима, почевши од оног „Ми знамо како“ преко „Да живимо боље“ до оног најновијег „Европско лице Црне Горе“? Наравно нити знају како, нити живимо боље, а од европског лица нема ништа. Нама је остало да се из дана у дан питамо гдје су паре, гдје су нова радна мјеста, шта је са обрачуном државе с криминалом и корупцијом, шта је са нерасвијетљеним убиствима или како то да седмогодишњи дјечак на школски задатак да напише једну упитну реченицу, на њено запрепашћење и запрепашћење његових родитеља, упита: „Ко је убио Душка Јовановића?“ И заиста питање свих питања јесте ко је убио Душка Јовановића, али и многе друге са листе нерасвијетљених убистава у Црној Гори. Ипак, постоји нада да ако јe на све те одговоре заборавио режим није заборавила Црна Гора, односно њени грађани… Нарочито не кад је на дневном рсду питање: „Да ли је данас Црна Гора наша и хоће ли то бити сјутра?“

ПИШЕ: ЈОВО ПЕЈОВИЋ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: