Четнички и партизански суд у Никшићу, случај – Љубо Чупић и Тадија Тадић
1 min read
У априлу и мају 1942. године у Никшићу се одвијала драма везана за стријељања истакнутих комуниста од стране партизана, а потом и четника.
На једној страни, у Пиви су се десили драматични догађаји због нечовјечне и криминалне одлуке Милована Ђиласа, Радоја Дакића и Саве Мизаре Ковачевића да се стријеља истакнути партизански руководилац Тадија Тадић, јер није извршио одлуку партије да ликвидира стрица који га је подигао послије очеве смрти.
Због побуне пивских комуниста, који су се противили Тадијином погубљењу, прво је стријељан командант партизанске чете Обрен Вукосављевић. Потом су се пред партизанским Пријеким војним судом у никшићком Горњем Пољу, гдје су главну ријеч водили Радоје Дакић и Сава Ковачевић Мизара, нашли на оптуженичкој клупи осим Тадије: Тадићи- Радe, Благоје и Радојe, као и Јовица Јововић. Сви они су осуђени на смрт, а послије стријељања које се десило 6. априла 1942 године бачени у клачину (јаму) код цркве на никшићком Видровану.
На другој страни, паралелно, у Националном војном суду у Никшићу текло је суђење Љубомиру Љубу Чупићу, који је као комесар партизанске чете био оптужен за убиство три цивила. Осуђен је на смрт и стријељан 9. маја 1942 године.
Љубов брат Мартин Чупић, партизански активиста, тада осамнаестогодишњак, је такође био заточен у истом четничком затвору, гдје је сазнао да су лажне свједоке на суђењу његовом брату Љубу обезбиједили другови из Комунистичке партије. Огорчен тим сазнањем, Мартин Чупић је послије изласка из затвора на Цетињу приступио четничком покрету.
Ова два стријељања су имала велики одјек у јавности тог времена, десила су се скоро у исто вријеме, зато сам сматрао интересантним да ова два догађаја повежем да би се направиле одређене паралеле. Да би се та два догађаја реконструисала биле су потребне, прије свега, двије књиге: ”Сјећања” Љубомира Косовића (1922- 1996) и “Пивске село Смријечно” проф. др Божидара Тадића (1931- 2003).
Љубo Чупић, лијеп, шармантан, продуховљен
Чедомир Љубо Чупић је рођен 1913.г. у Аргентини као једно од десеторо дјеце у радничкој породици Сава и Стане Чупић. Кад је избио Први свјетски рат Чупићи су се вратили на Косово, па у Никшић, гдје је Љубо завршио гимназију. Потом је студирао Правни факултет у Београду и прикључио се љевичарском студентском покрету, а 1940. постао члан КПЈ. На дужности комесара самосталне чете Никшићког партизанског одреда заробљен је априла 1942. године у борби против четника на Кабленој Главици код Никшића.
Љубомир Косовић у књизи “Сјећања” наводи да се упознао са Љубом Чупићем, студентом права, у мјесецу септембру 1941. године, негдје око Никшића, и описује га овако:” Када сам га упознао, пао ми је у очи као лијеп, шармантан и продуховљен момак, који је знатно одскакао од осталих комунистичких активиста.
Касније, 1942. године, био је политички комесар чете једног ударног батаљона који је априла и маја 1942. године извршио више злочина у околини Никшића. Крајем маја 1942. године, Љубо се предао националистима, а по другој верзији је заробљен. Суђено му је у Националном војном суду у Никшићу. Тужиоци и свједоци су га теретили за три убиства и он је осуђен на смрт.”
Тадијa Тадић, достојанствени комесар божанске љепоте
Тадија Тадић, дипломирани правник, је био главни организатор устанка у Пиви.
Проф. др Божидар Тадић о њему говори овако: “У политичком дјеловању, не само по пивским селима, него исто толико, па можда и више, по селима гатачког краја и Изгори, особито се уздвајао Тадија Тадић.
Достојанственим држањем, смиреним покретима, а уз то, могло би се рећи својом божанском љепотом, он је свуда самом појавом уливао безгранично повјерење. Није то постизао ни страственим говорима, ни револуционарним заносом, него смиреним и разложним излагањима пуним неке исконске разборитости и толеранције.”
Тадија је, са браћом Јанком (командиром) и Радојем (комесаром) Муратовичке чете, читаву јесен и зиму 1941. учествовао у борбама против усташа у Херцеговини. У Пљеваљској бици, 1. децембра 1941, командир друге чете Пивљана био је Радоје Тадић, а политички комесар Тадија Тадић.
Љубомир Косовић, је био једне ноћи у кући браће Тадића у Смријечну прије него што се десила трагедија. Напомињући да је Тадија Тадић био комесар партизанског батаљона „Бајо Пивљанин” који је заузео Фочу, Љубомир о тој посјети пише овако: “Другу ноћ смо заноћили у Смријечну, селу мојих пријатеља и другова Тадића. Читаву једну ноћ сам разговарао са њима. Њихова трагедија је већ била на помолу. Браћа Тадић су били вансеријски интелектуалци и знатно су по својим врлинама одскакали од своје средине.”
Тадијиног стрица Спасоја, због којег су стријељани Тадићи, чувеног комиту који се борио против Аустроугара за вријеме окупације Црне Горе, Љубомир описује као храброг и честитог човјека, истичући његове заслуге и допринос у устанку 1941.г. Наводећи да је Спасоје имао велики углед у народу, Љубомир наставља; “Била је то врло снажна личност. То је било довољно да га Радоје Дакић и Вељко Мићановић прогласе „народним непријатељем”.
Комитет је осудио Спасоја на смрт и одредио синовце Тадију, Радоја, Благоја и Обрена, као и његовог сестрића Јововића да га стријељају.
Тадићи су одбили да убију Спасоја, а то је значило њихову смртну пресуду. Други дан по нашем одласку, партизани су спровели за штаб у Гоњем Пољу ухапшене Тадиће.”
Какав је био суд у Никшићу гдје је суђено Љубу Чупићу
Да би прича о суђењу Љубу Чупићу била потпуна, неопходно је свједочење о томе какав је био тај суд од неког коме је на њему било суђено. Љубомир Љубо Косовић, аутор књиге “Сјећања”, је као партизански борац био рањен и лијечио се у партизанској болници на Горанском.
Потом је заробљен је од стране припадника Црногорског националног покрета (зеленаша) који су га предали четницима. Одведен је у Никшићки затвор, а потом пребачен у Никшићки националистички затвор из којег је одведен у суд.
Шта се потом десило, говори на овај начин:
“Истог дана спроведен сам код исљедника Воја Бошковића на саслушање. Био сам пренеражен када ми је исљедник изјавио да имају поуздане доказе да сам стријељао тринаест људи 25. маја 1942. године. Послије оштрије свађе, исљедник ми је показао акт са печатом Никшићог одреда и потписом Саве Ковачевића. У том акту похваљује се Љубомир Косовић за стријељање 13 „петоколонаша” у Околиштима код Грахова. Исљедник је тврдио да је потпис Саве Ковачевића аутентичан. Питао ме је да ли познајем неког другог Љуба Косовића. Заиста нијесам знао. Одбио сам да потпишем записник. Одређен ми је и бранилац по службеној дужности– Лука Станковић, сликар и мој бивши професор цртања.“
Националистички, односно „четнички”, затвор у Никшићу Љубомир Косовић описује овако: “Био сам у овом затвору у најкритичнијем периоду када је националистичка репресија била најјача. Према мом сазнању, нико од партизана заробљених од националиста није стријељан без суда, односно пресуде Националног војног суда у Никшићу.
Сваки окривљени затвореник саслушаван је од исљедника дипломираних правника, који су прикупљали доказе и тек су онда окривљени извођени на суд. Суђење је било јавно. Сваки окривљени имао је браниоца по службеној дужности. Никшићки војни национални суд донио је двије групне смртне пресуде. У првој групи осудених на смрт био је и Љубо Чупић, а друга група, са Шпиром Мићуновићем на челу, успјела је да побјегне из затвора. Друге смртне пресуде овог суда нијесу ми познате, а мислим да их није ни било.”
Свом случају говори овако:
“Исљедници, а било их је пуно, обављали су свој посао професионално. Саслушавала су ме три исљедника и никада нијесу врсили пресију на мене да потписем записник без моје сагласности. Једино сам имао сукоб с исљедником Војом Бошковићем, човјеком доста грубим у комуницирању, али у суштини добрим. Био је убијеђен да сам убица и да се докуменат који то потврђује са потписом Саве Ковачевића односи на мене. Записник је ипак написан како сам ја захтијевао. Касније је Војо Бошковић пришао партизанима и 1945. био је мајор партизански – пошто су му признали чин резервног официра бивше војске.”
Љубомир Косовић је ослобођен оптужбе када се код исљедника јавила се непозвана изузетна госпођа Сења Вукотић Бошковић, жена југословенског дипломате Бошковића, која је била сестра супруге Муја Сочице, бана Зетске бановине.
Она је, наиме, добровољно радила у партизанској болници на Горанско, иако јој је комунистичка идеологија била страна. Сења је Љубомира Косовића заиста превијала у тој болници, и потврдила да је 25. маја 1942.г. он као партизански рањеник био на Горанском.
Послије тог свједочења, крајем 1942. године, Косовић је ослобођен из затвора. Утврдило се да постоји још један Љубомир Косовић, из Херцег Новог, који је учествовао у поменутој ликвидацији на Грахову.
Мартин Чупић отишао у четнике због свједока на Љубовом суђењу
Љубомир Косовић се у својим „Сјећањима“ осврнуо и на необично важни сусрет у затвору са Мартином Чупићем, братом Љуба Чупића, гдје каже:
”У затвору сам био са Љубовим млађим братом Мартином, који је тада имао око осамнаест година. За вријеме блокаде Никшића Мартин је био неустрашиви и врло активни партизански активиста у граду. Са Мартином сам био врло добар пријатељ. Он је и у затвору имао одличне везе са преосталом илегалном партизанском организацијом у Никшићу. Њега је нарочито интересовало суђење његовом брату Љубу, кога је безгранично волио. Према његовом причању, а то су тврдили и затвореници који су с њим били на суђењу, позадинска – илегална организација, по налогу КП, организовала је свједоке који су Љуба теретили и то је било одлучујуће за његову смртну пресуду.
Када је то дознао, Мартин је био ван себе. Њега су повели из затвора за Цетиње и пошто је вјеровао да ће бити убијен, код мене је оставио двадесетак породичних фотографија да их предам мајци ако изађем из затвора. То сам урадио и предао фотографије његовом брату. Мартин је у Цетињу из револта пришао националистима.”
Наравно, поставља се и питање, а какви су мотиви комуниста били да свом колеги Љубу Чупићу намјесте свједоке који ће свједочити против њега? О томе се може нагађати, али је важно у смислу мотиваcпоменути један невјероватан случај, описан у књизи “Братоубилачки рат (Црна Гора 1941– 1945)” од публицисте Драгана Радевића.
Наиме, ноћу 26.априла 1942 године из четничког затвора у Колашину су побјегли Бранислав Селић, Милорад Ћулафић, Радомир Јовaнчевић и Радивоје Бојичић, које је пријеки четнички суд тога поподнева осудио на смрт, а из затвора ноћу пустио стражар Милић Булатовић. Када су, исцрпљени, стигли у Мојковац, умјесто спаса и честитки за бјекство десио им се нови суд, али комунистички. Одлуком Окружног комитета КПЈ за Колашин, Јованчевић и Ћулафић су стријељани, кривица им је била следећа– “да нису смјели живи пасти у руке класном непријатељу”.Да ли је одлука “другова” да Љуба Чупића ликвидирају туђим рукама а својим свједоцима била исто мотивисана, или је циљ био да се створи сакрална жртва која одлази у мит, или су комунисти жељели да ублаже негативни одјек који се десио стријељањем Тадића на Видровану, остаје као дилема.
Хапшење Тадије Тадића и побуна “издајничке банде”
О хапшењу Тадије Тадића, професор Божидар Тадић говори овако:
”Тадија се, о томе ништа не знајући, налазио у некоме од гатачких села, гдје је, како смо видјели, тих мјесеци проводио највећи дио времена у војно-политичким активностима. Други или трећи дан за њега је дошла патрола од Пивског манастира, ухапсила га и спровела за Манастир.
Још прије четрдесет година о овоме ми је причао један од чланова те патроле, Коста Мићановић, блиски рођак Вељка Мићуновића.
Знали смо да ће Тадија бити стријељан, па смо се договорили да на некоме згодном мјесту, негдје испог Жагрице, предложимо Тадији да скрене у шуму, а ми ћемо кобајаги пуцати преко њега, као да је побјегао. Али када смо овај план изложили Тадији, он га је одбио, пошто је рекао да ће радије умријети него да се назове бјегунцем“.
Када је Тадија Тадић доведен до Пивског манастира десила се побуна комуниста. Божидар Тадић о томе пише овако: “У писму од 12. марта Вељко Мићановић и Неда Божиновић (делегат или инструктор кога је Окружни комитет Партије Никшић послао у Пиву) за Тадију пишу: „Јединица у којој је Тадија радио … показала се апсолутно колебљива и заузела издајнички став по питању ликвидације Тадијине. Иста је састављена од Тадића, блиских Тадијиних рођака, а већином интелектуалаца… Држање осталих партијаца било је исто тако колебљиво…
Стријељање нисмо извршили не због расположења маса, већ због издајничког држања партијаца… Из свега овога излази да наш став није могао бити спроведен у живот као партијска одлука. Другим ријечима, значи да су чланови Партије отказали послушност према партији. У другом писму, датираном крајем марта, оптужбе против Тадије и његових другова још су окрутније. Ту се Тадијина партијска ћелија назива „издајничком бандом“.
Последњи дан Љуба Чупића
О томе како се завршило суђење Љубу Чупићу, својевремено је старица Драгица Абрамовић за „Побједу“ испричала следеће:
„Ми, дјеца, играли смо се пред кућом, кад неко рече да је суђење Љубу у Позоришту и отрчасмо тамо. Сала препуна. Уђемо на балкон, била сам у првом реду, гдје је било и пет шест љотићеваца из Никшића. Кад је пријеки суд осудио Љуба на стријељање, они су повикали „Смрт! Смрт!“, а ми дјеца са балкона истрчасмо, прије него су га извели испред зграде.
Италијанска чета га поведе ка Градском гробљу. Ми трчимо за њима. Љубо као да у сватове иде поздравља маси народа на улицама. Код „малог магазина“ са прозора куће Јована Перкића гледа Љубова мајка Стана, а он се насмија и подигнутим везаним рукама јој махну. Био је то последњи поздрав мајци од сина хероја…“
Очевидац Љубовог последњег дана је био Томо Ковачевић, који је у то вријеме био скојевац, те изјавио за „Побједу“:
”Живио сам у Новосадској улици, добро се сјећам дана када су Љуба из затвора који се налазио у дворишту једне кафане свезаног водили кроз град. Сјећам се и тога дана, када су га одвели на стрелиште код мале цркве. Такође сам присуствовао и суђењу њему и скојевки Јоки Балетић.
Сала Дома културе у којем је одржано суђење била је дупке пуна. Када је Љубу изречена пресуда – смрт стријељањем, шачица „љотићеваца“ у једној ложи је запљескала. Љубо се окренуо суду и презриво им добацио – заиста права пресуда. Десетина одобрава, а стотине ћути, рекао је.”О томе, како је Љубо ишао на стријељање Томо Ковачевић је описао овако:” А на стријељање је пошао као на свадбу. Усправан, поносан и горд. У стрељачком строју су била петорица четника.
Сјећам се и како је клицао партији и Титу, на нашем и енглеском језику…, а најтужније је било кад су га положили у већ припремљену гробницу. Владала је језива тишина. Чуо се само звекет оружја.“
У Зборнику „Народни хероји Југославије” наведено је да је прва смјена за стријељање Љуба Чупића отказала послушност “оборивши очи”, а да је тек други стрељачки вод испалио плотун. На стријељању је клицао: „Живјела славна комунистичка партија!“ и “кад су га први рафали погодили, стајао је усправно и гордо довикујући да ће доћи дани слободе”. Љубо је стријељан 9. маја 1942. под Требјесом.
Стријељање Тадије Тадића и његове браће на Видровану
Због одбијања пивских комуниста да стријељају Тадију Тадића, комунисти су, без суђења, за опомену, код Пивског манастира стријељали команданта партизанске чете Обрена Вукосављевића.
Тадија је пуштен на слободу неколико дана, његова браћа су упутила по партијској линији образложење зашто су против стријељања Тадије, да би се због тога и они нашли на оптуженичкој клупи.
Тадија Тадић је спроведен у никшићко Горње Поље да му суди формирани за ту прилику комунистички Пријеки војни суд. Нема спора ду су на том суду главну ријеч водили Радоје Дакић и Сава Ковачевић Мизара. Трећи члан суда је споран.
По истраживању Божидара Тадића трећи члан суда је био Милован Ђилас, а по свједочењу Љубомира Косовића то је била Вјера Ковачевић. Милован Ђилас је негирао да је тада био у Горњем Пољу, али је потврдио да је знао све и подржао одлуку партије да се оптужени осуде на смрт.
На оптуженичкој клупи су се тада осим Тадије нашли и следећи Тадићи – Радe, Радојe и Благоје, као и Јовица Јововић. Двојица из њих, Благоје Тадић и Јовица Јововић тада нису имали осамнаест година.Сви они су осуђени на смрт, а послије стријељања које се десило 6. априла 1942 године тијела су им, скандалозно, бачена у клачину (јаму) код цркве на никшићком Видровану.
О том стријељању Божидар Тадић је написао следеће: “Очевици причају, не без дивљења, да су се сва четворица Тадића и Јовица Јововић чудесно храбро и достојанствено држали на самом стрелишту. О томе је посебно причао Душан Брајушковић који је командовао групом што је одређена да их стријеља.
Ишли су, каже Душан, у смрт као у сватове, клицали слободи и побједи над фашизмом и Комунистичкој партији, али нијесу пропуштали да истакну како невини иду у смрт и да су убијеђени да ће истина о њима на крају свега побиједити.”
Погубљење комуниста Тадића и Јововића потресло партизански покрет
Суђење и стријељање на Видровану је одмах објављено у билтену Главног штаба за Црну Гору, и било читано и прорађивано на партијским и скојевским састанцима у партизанским јединицама.
У једној од тих јединица, негдје изнад Лукова, је био и седамнаестогодишњи Љубо Тадић (потом београдски професор, философ и српски академик), којем је стријељани Радоје Тадић био старији брат, а остали Тадићи најближи рођаци.
Божидар Тадић наводи причу Видоје Жарковића о томе шта се десило у тој партизанској једници гдје је био Љубо Тадић:
“На једној таквој четној конференцији политички комесар чете Лука Јововић дао је Љубу да наглас прочита Билтен Главног штаба за Црну Гору. Претходно није погледао шта је садржина Билтена.
Први текст који је Љубо почео да чита била је обавијест да је крај Никшића у Горњем Пољу извршена смртна пресуда „над издајницима и непријатељима“ Тадијом, Радојем, Благојем и Радем Тадићем и Јовицом Јововићем.
Та вијест нас је ошинула као муња. Пренеражено смо преблиједјели питајући се да ли је то могуће.
Знали смо да су Тадија и Радоје били истакнути организатори устанка у Пиви, да је Тадија члан Рејонског комитета КПЈ у Пиви и комесар батаљона, да је Радоје био комесар чете… А и тројица њихових рођака који су стријељани заједно са њима били су комунисти…
Чему воде овако сурове и неправедне казне? Оне могу само да користе четницима и окупатору. Комесар Лука је одмах послије прве прочитане реченице замолио Љуба да он даље не чита то „обавјештење“ већ да то препусти мени. Јер Радоје је био рођени Љубов брат, а остали стријељани су му били браћа од стричева или веома блиски рођаци.
Љубо, до тада увијек насмијани и омиљени члан батаљонског комитета СКОЈ-а, седамнаестогодишњи младић, који је такође од првих дана у редовима партизана и који се поносио својом браћом, са сузама у очима је затражио да он доврши започето читање. И промуклим гласом, једва истискујући ријечи из грла, довршио је…
У образложењу пресуде писало је свашта: те да су заједно са Спасојем сарађивали са четницима, да су издали НОБ и сл. Сви смо били убијеђени да су то биле најобичније бесмислице и неистине.
Када је Љубо завршио читање наступио је мук… Нико није хтио да се јави за ријеч. Сви смо „побили нос у ледину“ , збуњени и уплашени. Тада се на наше изненађење за ријеч јавио Љубо и рекао оно што смо сви ми у себи мислили.
Рекао је да је груба лаж да су они били издајници и да су имали неке везе са четницима“. На крају је Видојe Жарковић закључио: “Вијест о стријељању Тадића дотукла је ионако уздрмани морал у нашем батаљону!“
Маљевима и ћускијама порушен споменик Тадићима
Шта се десило послије рата са тијелима Тадића, проф. др Божидар Тадић говори:
“По стријељању, њихови лешеви су буквално бачени у неки клачинар поред цркве на Видровану који је ту, вјероватно, остао још из времена изградње храма.
Негдје 1952. године њихове породице из Смријечна и из Војводине скупиле су нешто мало пара како би посмртне остатке својих најмилијих извадили из тог клачинара и сахранили, баш ту на Видровану, у заједничку гробницу. Над гробницом је постављено најскромније обиљежје од обичног гранита.
Но пошто су радови завршени и посмртни остаци стријељаних пренесени у нову гробницу, по нечијем налогу ноћу је дошла милиција с маљевима и ћускијама и све то разрушила. Тај варварски чин схваћен је као поновно стријељање.”
Како је прошао протест због рушења гробнице, проф. Тадић наставља: ”Те године преко љета Блажо Јовановић је посјетио Плужине, први пут послије рата, одржао говор, а послије одржаног говора примао странке у канцеларији предсједника Општине. Пријем код Блажа тражио је и добио Панто, Тадијин брат.
Кад је Блажу изложио све у вези са рушењем гробнице на Видровану, „посљедњи господар Црне Горе“, који се још није био ослободио ратне партизанштине, љутито је одбрусио: „Ми смо их побили, ми им споменик порушили, и шта ти сад хоћеш!”
Паралеле међу два суда и два стријељања
И тако, имали смо два случаја стријељања у априлу– мају 1942. у Никшићу послије одлуке ратних судова.
Погубљење Љуба Чупића, који је на стријељање ишао као у сватове, фотографисан са осмијехом на уснама, проглашен народним херојем, отишао је са легендарним осмјехом у комунистички и народни мит.
На другој страни имамо Тадиће и Јововића, гдје је слика погубљења била иста, који су у смрт ишли као у сватове, са осмијехом на уснама, стријељани али их нико није фотографисао јер би та фотографија од њих направила мит, који није одговарао Брозу, Ђиласу, Дакићу, Ковачевићу.
Комунистичко руководство је с ужасом говорило јавности да је пред стријељање за Љуба Чупића био унапријед припремљен гроб. На другој страни, то исто руководство, није с ужасом говорило да су своје истакнуте руководиоце, комунисте Тадиће и Јововића послије стријељања бацили у јаму, што представља акт недостојан цивилизованог покрета и цивилизованих људи.
Комунистички врх је увијек наглашавао како се Љубо Чупић херојски држао на суђењу и стријељању, давајући примјер осталим комунистима за даљу борбу. Исти тај врх никада није говорио о херојским држању Тадића и Јововића на стријељању, те да је њихова смрт изазвала побуну међу комунистима, партизанским борцима и руководиоцима, као и дубоко презрење у народу.
Суђење Љубу Чупићу је било јавно, али нико није дао осврт на ток суђења при чему се уопште не наводе свједоци који су свједочили против Љуба. На суђењу Тадићима изостају свједочења са самог суђења, што отприлике значи да суђење није било јавно и да је пресуда донешена прије “суђења”, што суд обесмишљава.
Не само да је комунистички врх апсолутно крив за стријељање Тадића и Јововића, као и Вукосављевића, већ постоје озбиљне индикације да су се умијешали у суђење Чупићу, и предоставили лажне свједоке који су Чупића одвеле у смрт. Јер, ако је Љубомир Косовић био оптужен за стријељање тринаест цивила, и доказао да то није урадио те био ослобођен, то је исто могло да се деси, пред истим судом, и Љубу Чупићу који је био оптужен за “само”, троструко убиство.
И на крају, први вод који је стријељао Чупића је отказао послушност, а партизани су се на Видровану молили Богу да не буду у воду који ће стријељати Тадиће и Јововића.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Za Četnika
Dobro rečeno i istinito..
Sve navedeno je pokrepljeno činjenicama i objavljeno u knjizi:“Zločini i žrtve komunista 1941/1945″ autor Miloš Vojinović,mr.Tadija Bošković..
Zlocini komunista nad Srbima u Crnoj Gori
Prva žrtva komunističkog terora je bio arhimandrit Nikodim Janjušević, nastojatelj manastira Župe kod Nikšića. On je bio ubijen 29. juna 1941. godine.
Na događaje u Jugoslaviji imao je veliki uticaj Staljinov govor održan u novembru 1941. godine, u kome naglašava da će se rat završiti za dvije nedjelje ili najkasnije za šest mjeseci; njemačka armija biće uništena. To je bio propagandni govor bez realističke procjene tadašnje situacije. Prema izjavi Vukmanovića-Tempa, kada su komunisti čuli Staljinov govor, shvatili su da je njihov zadatak „prvenstvena likvidacija pristalica kapitalizma prije završetka rata. Tako će biti lakše izgraditi socijalizam“.
Staljinov govor je bio ključ dogmatskih marksističkih ideologa da otvore vrata klanica, počevši „drugom fazom“ revolucije – „diktaturom proletarijata“. Kao rezultat toga, Crna Gora i Hercegovina bile su okupane krvlju uglednih patriota, pobijenih „ne zato što su bili krivci, već zato što su bili ugledni i uticajni“.
U Crnoj Gori i Hercegovini ekstremizmi druge faze bili su odvratni čak i nekim jugoslovenskim komunistima. Vlado Šegrt i Petar Drapšin bili su ukoreni od Vrhovnog partizanskog štaba zbog primjene užasnih kaznenih ekspedicija protivu naroda Hercegovine.
U Crnoj Gori i Hercegovini „druga faza“ revolucije dostigla je zenit krajem 1941. i početkom 1942. Partizani su zadržali nazive svojih protivnika: „izdajnici“, „kolaboracionisti“ ili „članovi pete kolone“. Bez obzira kako su pokušali da diskredituju svoje protivnike partizani su slijepo slijedili Lenjinov diktum da „komunistička diktatura ne znači ni manje ni više već punu neograničenu vlast bez granica, pravila ili propisa zakonskih“.
Kasne 1941. i rane 1942. godine masovne likvidacije izvršavane su po komunističkim naređenjima kroz Crnu Goru i istočnu Hercegovinu. Prema izjavi Dedijera, njemu je Peko Dapčević rekao da su likvidiranja naređena od viših partizanskih štabova. „Istovremeno je Kominterna upozoravala Tita da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od fašističkog podjarmljivanja a ne o socijalističkoj revoluciji“ (V. Dedijer, Novi prilozi za biogra-fiju ***, II, Liburnija, Rijeka: Mladost, Zagreb, 1981, str. 387). Najmasovnija ubijanja su vršena u srezovima: kolašinskom, šavničkom, nikšićkom, danilovgradskom i cetinjskom, a i u srezu podgoričkom. Partizanske novine „Naša borba“, publikovane u Crnoj Gori, sadrže imena pobijenih uz primjedbu „nastaviće se“. Partizani su napunili rupe, jaruge, jame, bunare, krečane i groblja elitnim Srbima, u svojoj nemilosrdnoj primjeni „druge faze“ revolucije. U procjeni takvog užasa može se samo napraviti pregled imena ovih ljudi, žena i čak mladića u ovom stravičnom periodu.
Nakon zlostavljanja, žrtve su bacane u masovna groblja, kao što su komunisti postupali u Gornjem polju kod Nikšića. Stevan Vučetić tvrdi da je bačeno više od sedam stotina leševa u jamu u Gornjem polju! Partizani su dali ime toj jami Kotor jama, jer je prva žrtva bačena u nju iz Kotora. Jame okolo Cetinja i svih strana Crne Gore primile su leševe žrtava, a u Šavniku žrtve su bačene u bunar. Prota Bogdan Perović i sin mu jedinac brutalno su mučeni, a poslije ubijeni.
Više od četrdeset Karadžića, rođaka čuvenog srpskog reformatora jezika i skupljača narodnih pjesama Vuka Karadžića, pobijeno je u Drobnjaku.
Tri sanduka braće Jovovića – pozadi njihova rodbina, koja ih je izvadila iz jame na Dragovoljačkoj ploči
Osamdeset i dva lica, uključujući mnoge Džakoviće, bačeno je u jarugu Boana. Žrtve iz srezova Cetinja i Bara pobijene su u partizanskom štabu Kunovog prisoja, uključujući braću Šćepanoviće (jedan je bio profesor a drugi oficir), pukovnika Nika Jovanovića, braću Draga i Blaža Kapičića, zemljoradnike, i druge. U jamu na Vrbanju bačeno je više ljudi iz hercegnovskog i krivošijskog kraja.
U Kolašinu nakon povlačenja Italijana 5. januara partizani ulaze u grad i u kasarnu na Brezi zatvaraju sve uglednije i bogatije ljude iz Kolašina i okoline. Na Badnje veče 6. januara partizani su u gradu spremali igranku i Ćnarodno veseljeL. Međutim druga grupa partizana je tjerala zatvorenike da na desnoj obali Tare kopaju rupe u baruštini punoj pjeska. Tako dok je u gimnaziji uz velike količine konfiskovanog alkohola trajala proslava praćena govorima i pucnjavom druga grupa proletera je u Lugu likvidirala sve zatvorenike.
Partija nije trpila kritiku ni iz svojih redova. Mnogi njeni članovi koji su se usprotivili preranom ustanku ili partizanskim likvidacijama ubrzo su likvidirani. Među njima sudija Slobodan Marušić, učitelj Milovan Anđelić (ubijen iz zasjede 6. januara 1942.) Aleksa Pavićević i drugi.
U Hercegovini je bila slična situacija. Prvog februara 1942. iz Vrhovnog partizanskog štaba instrukcije je dobio Đukica Grahovac, komandant operativnog štaba Nevesinja, da se odmah likvidiraju poznati i sumnjivi protivnici, a to je postao njihov svakodnevni posao. Nekoliko dana kasnije operativni štab je obavješten da je 250 članova pete kolone strjeljano. Krajem marta u Gackom je bilo ubijeno oko 70 osoba i približno isti broj u Nevesinju.
Karakteristika mnogih komunističkih likvidacija je da su izvršene po noći. Takođe poslije ubistava partizani su često igrali na grobovima svojih žrtava ili su čak tjerali rodbinu žrtve da to čini.
Sve to zlo su „lijevim skretanjima“,Bog ih skrenuo !
https://www.youtube.com/watch?v=XJ9TwzQjqYU
Tekst odlican.
Samo mi nije logicno ovo na kraju,da su se komunisti molili Bogu da oni ne budu u stroju za strijeljanje Tadica.
Malo nespretno receno.
Vukmane , pod hitno posjeti izantanog doktora , čudo je današnja medicina , šarene pilule za lilule i doćeš ko novi .
Komunizam je judeokratija i ta judeokratija je preko Mosa Pijade i dobro odabranih kriminalaca i najvece ljudske olosi, pod savrsenom kontrolom judeo boljsevika Pijade, Ambroza i njima slicnim u Crnoj Gori donijela direktivu koja je glasila:
„UBITI SVAKOG UGLEDNOM COVJEKA, KOJI SA SOBOM MOZE POVESTI NAROD, AKO NE PODRZAVA KOMUNISTICKI POKRET!“
Ta satanska pariola je savim u skladu sa parolom koju su potpisali komunisti i ustase a u kojoj je pisalo:
„DA BI USPIO KOMUNIZAM NA BALKANU, TREBA SLOMITI KICMU SRPSTVU I PRAVOSLAVLJU!“
Posto je satanskom komunistickom pokretu pristupio ne mali broj zavedenih i postenih ljudi, poput Cupica, Tadica i mnogih drugih, koji su msileci da se bore za pravdu i jednakost, cak i za veliku i bratsku Rusiju, postali najamnici svetskog jevrejstva, za koje je komunisticka satanska ideja bila izvanredan instrumet za unistenje i porobljavanje citavih drzava i naroda, sto se pokazalo posle oktobarske revolucije u Rusiji, posto su dakle, komunistickom satanskom pokretu u Crnoj Gori pristupili i posteni idealisti, judejski lobi u KPJ se i te kako pobrinuo da se ti ljudi ili likvidiraju ili nekako neutralisu, da ne bi posle smetali.
Eto to je razlog njihove likvidacije, to je razlog Golog Otoka, jer za svakog od njih su judejci u KPJ imali dosije, koji se citao i u kominterni, koja je veoma pazila da vrh partije bude etnicki veoma cist, odnosno sastavljen od iskljuicivo „naroda izabranog“ i onog domorodackomg najveceg sljama, koji ce im bespogovorno izvrsavati sva naredjenja.
Eto otuda posta jedna notorna propalica, predratni svercer cigareta i manijacni ubica Savo Mizara narodni heroj, kojemu su generacije morali pjevati pjesme tipa „hej haj, hej haj komandant Sava“.
Nazalost, u ovoj nasoj jadnoj zemlji, poslednjem bastionu komunizma u Evropi, jos mnoge skole i ulice nose imena ovih zlikovackih smradova.
Neka je vjecna slava: Drazi Mihajlovicu, Milanu Nedicu i Dimitriju Ljoticu.
SMRT KOMUNIZMU!
Ubio bih te bez razmisljanja,ne samo zbog toga sto su cetnici dvaputa ranjavali mi djeda u II svj.ratu,nego sto podrzavas klanje,mi makar pistoljem ka ljudi ,a ne ka turci,sto i jeste.
Где подржава клање, можеш ли да наведеш? И шта ћемо ми којима су преци били и у четницима и у партизанима? Најбоље да се сада после 70 година међусобно поубијамо, а били смо близу грађанског захваљујући ДПС у…
Када су истакнутом јунаку, националисти Вуку Драговићу-Дучићу из Куча, покушали да нареде да пуца у Љуба Чупића, односно Ћупића( презиме преиначено рођењем у туђини), рекао је да ће да прихвати, али само под условом да се и Ћупићу да пушка и муниција, па да се огледају у духу чојства и јунаштва.
– Ја на везана јунака нећу да пуцам – рекао је Дучић. Чупића су наравно убили, а Драговић-Дучић је живот часно окончао у Чикагу… „моји, знаш ти добро који…“
Znas li da mi kazes nesto o ovom Ljubomiru Ljubu Kosovicu, koji je napisao knjigu „Sjecanja“. Ko je on? Sta je radio poslije rata? I slicno …
Večinu istorije u CG bi trebalo staviti sa strane i ne spominjati je jer niti jedan narod nema tako mnogo ljudske zlobe u svojoj istoriji kao crnogorci.Netreba zaboraviti nego pustiti da vrijeme ide naprijed i da rane ljudske ljubomore i pokvarenosti u CG zacijele.Ovakvim stalnim posječanjima stalno nas neko drži u lancima podjela.
Komunizam je veliko zlo. Razara društvo, a što je najgore uništava brak i porodicu. Nikolaj Velimirović je dosta govorio o opasnosti od ove ideologije koja kad se jednom uvuče u društvo ne može se više istrijebiti.
Komunizam nije zlo, ljudi su zli I bez komunizma CG je puna sličnih primjera.Šta će neko da kaže da je ovaj feudalno kapitalistički oblik u kome danas živimo dobar ?Nije i ja bi se uvjek radije vratio u „komunizam“ koga nije ni bilo nego da sam i dalje u ovom zlu.
Можеш ли да наведеш једну нормалну комунистичку земљу, без диктатуре и огромног броја ликвидираних неистомишљеника? Поз!
А то друго си у праву, до људи је…
Kakva je to krvava bratoubilačka klanica bila , tačno smo ovakvi kao što smo u tekstu opisani , kao primitivno pleme podjeljeni tuđim interesima , jedni za ruse , drugi za srbe zakrvismo se da se do danas ne zna ko je tu koga i zašto ubijao !
Pa da smo izvukli neki nauk prosti ti jadi , no bi vi danas u 21 vijek da nam namećete četništvo ?
To je van pameti !
Četnici , partizani , zelenaši svi su pod zemlju , samo budala nastavlja bitke svojih đedova!
śora, ovo je proizvod Brozovih satanista sto sa Rusima veze nema. Poslati Ljubu Cupicu svjedoke na posteni cetnicki sud u Niksicu, da ga optuze za ubistva mogao je samo Radoje Dakic, Brozov jadni sluga na terenu.
Ha , ha , čuj „pošteni četnički sud“ , a ha , ha ….e baš provala , dobro me zasmija .
Više su četnici pobili civila nego njemci i italijani zajedno !
śora – Са територије ЦГ окупатор и његове слуге (балије, усташе и шиптари) су убили око 20 000 људи, Четници око 5000 а Партизани комунисти око 20 000… Дакле, чињенице све говоре а не иду теби у прилог никако…
Ne lazi, partizani su pobili 137 svestenih lica. Od njih 75 bacili u jame. Evo pored mene sjedi hospoda od 95 god. Zena iz komun.partije . A li vili da kaze istinu. Kod Savnika u poluprazan bunar bacali mlade momke i djevojke. Eto to su komunjare. Leleki jauk je dania odiegao. Dosi au taijani da ih vade. I svo vrijeme talijani paxu. A gdje su onstrumi komunjarski na Dediju. Tamo oteli vie i lozili klavire. Zato sto nijesu znali sta je to
суд у Никшићу је био законски јер је иза њега стајала законита војска и законита Влада, то је формално правно тачно
да ли је био праведан, хммм, с обзиром да је био рат, да су титоисти сејали пасја гробља, имали лијева скретања ( ригидне и зверске чистке у својим редовима за непослушне и оне који се двоуме), увелико срађивали са усташама, да су тиоистима поклоњена ратна победа, државност, да су тада прво побили интелектуалце и домаћине, да су потом стрељали па сахранили истину, изгледа да јесте (суд ) био Божански праведан, али умерен … коров је требало из корена чупати . Патријарх Варнава
ЈЕЛИ ТИ КО ОД ЂЕДОВА ЗВАО ШОРА
Pokret Josipa Broza je bio satanisticka sekta koja je likvidirala svoje ljude da bi ostale iz pokreta strahom natjerala da ubijaju sve po redu, kako Sotona Broz naredi.