Четири представе посвећене Првом светском рату

У петак одржаном премијером „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића у Народном позоришту (режија Славенко Салетовић) ова кућа уметнички се придружила обележавању стогодишњице почетка Првог светског рата. На београдским сценама још три представе посвећене су овом датуму: Атеље 212 је већ обновио комад Душка Ковачевића „Свети Георгије убива аждаху“, после бечке премијере у Битеф театру (у марту наредне године) биће одиграна драма Биљане Србљановић „Принцип – Мали ми је овај гроб“, а месец дана касније на сцени Југословенског драмског планирано је прво извођење „Змајеубице“, новог комада Милене Марковић.

• Народно позориште би обележило овај датум и да није било најновијег покушаја ревизије историје који нам долази од неколицине западних аутора – каже Славко Милановић, драматург у националном театру и сарадник на „Српској трилогији“. – Размере страдања српског народа су познате, бројке говоре да је Србија изгубила трећину становништва. И други су страдали, али је редак у свету пример народа који је на своје претке применио такав систематски заборав. Зато је сада лако манипулисати масама аутоироничних игнораната и наводити их на подсмевање властитој историји.

Милановић подсећа да је британски историчар Кристофер Кларк назвао Гаврила Принципа терористом, а Канађанска Маргарет Мекмилан некадашњу Србију упоредила са данашњим Ираном који (ваљда по „српској лиценци“) извози тероризам:

Иако су нашу војску у Првом светском рату, као увек и свуда, чинили мобилисани људи, међу њима је био велики број добровољаца од којих су многи прекидали студије на европским универзитетима и одлазили на фронт – каже Славко Милановић. – По шароликости њихових професија, за данашњег политички коректног посматрача – они би свакако представљали „паравојне јединице“. Али, онај ко би хтео да послуша оно што ови ратници изговарају, у Јаковљевићевим сећањима би нашао искрено људско саосећање и поштовање за непријатеља.

• Овом етикетирању Срба придружили су се домаћи подгревачи изанђалих стереотипа, па један наш значајан писац и једна позната историчарка за Принципа кажу да је просто – несрећник. Дакле, он је неко ко чак нема ни свест терористе или атентатора, него не зна ни шта чини, ни у ком свету живи – истиче Милановић. – На исти начин могли бисмо рећи за јунаке Јаковљевићеве „Трилогије“ да су „несрећници“ који су устали да бране своју земљу од вишеструко јачег непријатеља.

Поводом свог новог дела, Милена Марковић је већ рекла да се трудила да причу о Гаврилу Принципу подигне на једну митску раван, што значи „изван и изнад сваке регионалне дневнополитичке игранке“. Јер, како каже, то је прича о младим осетљивим, пренапрегнутим људима који су гладни и жељни слободе, који сањају нејасно и немушто, али жестоко о промени и достојанственом месту за свој народ, своју класу, свој сој.

• Сваки пут када „јавност“ површно или острашћено тумачи било коју етапу у историји народа, треба је подучити и подсетити, без мржње и страсти, благо и очински – рекла је истим поводом Милена Марковић. – Гаврило није терориста јер он није отишао у Беч да пуца на престолонаследника него је у својој земљи, у свом граду, испред својих идеала и другова, извршио тираноубиство као политички чин. Историја се стално пише од стране моћних сила и то онако како тим силама одговара у одређеном тренутку. У последње време се доста чудновато посматра и Први и Други светски рат. То је просто тако, али то не значи да се не треба бунити и нешто ипак рећи у своју корист, колико год да си мали и немоћан.

Комад Милене Марковић написан је по наруџбини Југословенског драмског, а који су разлози мотивисали кућу објашњава уметнички директор Горчин Стојановић:

• Наручили смо комад о Младој Босни, а Милена је узела за тему оно најзначајније: Принципа и атентат. Њен комад је, иначе, део два пројекта УТЕ (Уније театара Европе). О првом, „Пали анђео историје“ већ је било речи код нас у Београду и део је једне шире приче: ако се 1914. године срушила једна мултинационална и мултикултурна држава као што је била Аустроугарска, па онда настала и пропала такође мултинационална и мултикултурна Југославија, каква је будућност ЕУ? Други пројекат се зове „Тероризми“. Бави се, пре свега, проблемом великог страха, питањем да ли је Принцип био терориста – када је пре сто година то био облик борбе за слободу. Тим поводом, појавиће се са својим темама шест извођача у јуну 2015. године, у Штутгарту. Осим наше, учествоваће и позоришта из Тел Авива, Осла, Ремса, док ће лондонски театар урадити представу у копродукцији са Палестинцима.

Стојановић истиче да је квалитет дела Милене Марковић поетска снага њених драмских сукоба:

• Уме да пренесе оно доминантно, свет деце у заносу, оно што је жестоко правдољубиво, истинољубиво, али истовремено Милена уме да буде сурова и према себи и према својим ликовима. Када се представа појави пред публиком, претпостављам да ће као и увек бити злонамерног и глупог света, а знам и да ће више „фрке“ бити око комада Биљане Србановић. Ако ће то изазвати неке добре полемике, зашто да не? Све је легитимно.

А комад Биљане Србљановић „Принцип – Мали ми је овај гроб“ већ је недавно виђен пред публиком: бечком, у „Шаушпилхаусу“ (режија Михал Задар), а наручио га је овај театар, такође, поводом стогодишњице Великог рата. У Београду ће премијерно бити изведен у оквиру јубилеја, 25 година од оснивања Битеф театра ( у режији Дина Мустафића) и у копрудукцији са Фондом „Хартефакт“.

У својим досадашњим изјавама Србљановићева је истицала да Принцип у њеној драми није ни јунак ни терориста већ, пре свега, жртва:

• Он је човек који осећа страховиту потребу праведника да учини нешто за ослобођење од окупатора за уједињење Јужних Словена. При- том, у свом образовању, у културном моделу на коме је растао, осим баш таквог атентата, није могао да пронађе другачије политичко средство. У томе је, по мом мишљењу, садржан трагични парадокс Младе Босне: људи са еманципаторским тежњама, одважни, паметни и пре свега веома млади, једино за чим могу да посегну у тој страховитој унутарњој потреби за револуционарном борбом јесте оно што познају из локалне митологије – за тираноубиством као поводом будуће револуције…Верујем у племенитост Принциповог и младобосанског југословенства. Поред свега, ова драма није ни историјска ни политичка, она не говори о догађајима, него о људима. Она говори и о мени, јер да сам живела 1914. и ја бих била с њима.

Јелена Кајго, директор Битеф театра и драмски писац, истиче да јој је драго да су полемике поводом овог текста и новог текста Милене Марковић на исту тему, већ почеле:

• Нема наравно штете од јавне полемике и историјских преиспитивања, само сам ипак мало збуњена чињеницом да у овом тренутку свет озбиљно полемише о могућој одговорности Срба за Први светски рат. О Принципу као терористи, Младој Босни као Ал Каиди. Прича се и о споменику Фердинанду у Сарајеву. Све су то прилични апсурди. Принцип јесте пуцао, а наша одговорност је у томе што себе превише често доводимо у улогу жртвеног јарца, о којег се онда лепо окористе такозване велике силе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: