Церска битка – прва српска и савезничка победа у Првом светском рату
1 min read
Церска битка
Под заштитом јаке артиљерије аустроугарске армије су од 12 до 14. августа прелазиле Дрину и Саву те су са својим надмоћним снагама кренуле ка Церу уз освајање Шапца и Лознице.
Наша Врховна команда реаговала је упућивањем Шумадијске дивизије према Шапцу и Коњичке дивизије према Мачви; за њима су упутили и Другу армију ка селу Текериш и планини Цер.
На челу Друге армије кретала се Комбинована дивизија и у току дана прешла 45 километара по највећој врућини. Када је у сумрак пришла Церу, командант Друге армије Степа Степановић осетио је значај планине Цер и наредио да у току ноћи 15/16 августа заузме Косанин град на врху Цера.
Како је дошло до првог судара српске и аустроугарске војске који је означио почетак Церске битке записао је један од директних учесника капетан Јеша Топавловић:
„Претходнички батаљон кретао се ноћу ка вису Тројану и кад смо избили на Парлог, отпоче пљусак, праћен вулканским грмљавинама и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се са неком пакошћу сручила на преморену трупу. Ноћ тешка и тамна, прст пред оком се не види… После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу Цера, те помислисмо : то су наши!“ – Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање кој, које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише. Ту нам дође и командант 6. Прекобројног пука и саопшти дивизијско наређење да предходница у току ноћи избије на Цер. У том приђе и један војник, задихан и усплахирен, па рече:
– Господине, мајоре, ево их Швабе!
– Где? – Упита командант, а војник показа:
– Ето их ту, на двеста корака испред нас.
Тако је почео ноћни судар наше Комбиноване дивизије и непријатељске 21. Ландверске дивизије а тиме и почетак Церске битке…“
Церска битка трајала је до 19. августа када је потучена аустроугарска војска кренула да се повлачи према Дрини. У повлачењу је заробљено око 4500 војника. По неким проценама аутроугарска војска је изгубила око 25 000 војника а српска војска око 16 000 војника.
Били су то дани када нам се читав свет дивио због невероватне храбрости и брилијантне ратне тактике коју је применила наша Врховна команда. Свет тада није знао да је током битке тошло до одређених одступања и да је прекршен ланац командовања.
Наиме Војвода Радомир Путник је чекао исход аустроугарских операција, а генерал Степа Степановић је схватио важност планине Цер те је образовао Церску ударну групу са којом је самоиницијативно заузео коте Тројан и Косанин град.
Командант армије Степа Степановић након Церске битке добио је чин војводе.
Испевана је тада духовита песма: „Дођи, Швабо да видиш где је српски Текериш…“ али и много озбиљнија композиција „Марш на Дрину“. Ову корачницу је у Ваљеву написао Станислав Бинички, а посвећена је победи српске војске над аустроугарским трупама на Церу и команданту Миливоју Стојановићу Брки, који је предводио чувени Гвоздени пук.
Церска битка вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су главне војне операције вођене у сливу реке Јадар.
Били су то дани поноса и славе српске војске. Били су то дани када су српски официри командовали „за мном“, а не „напред“.
Били су то дани када нам се цео свет дивио због храбрости и сјајне тактике. Дани када је српска војска извојевала прву велику победу у Великом рату, касније названом Први светски рат. Победу на Церу.
1. Марш на Дину
Марш на Дрину, корачница коју је у Ваљеву написао Станислав Бинички, а која је посвећена победи српске војске над аустро-угарским трупама на Церу, војна је корачница са највећим бројем верзија у рок музици! Ова легендарна мелодија, које постала симбол храбрости Срба током Првог светског рата, доживела је 17 рок верзија, од којих је најпознатија верзија групе Схадоwс, потом групе Лајбах, Смак…
Марш на Дрину свирали су сви, на свим меридијанима. Извођена је чак и у Бечу, на новогодишњем концерту 1985, под управом Фон Карајана.
Ова војна корачница је извођена и у Уједињеним нацијама, а готово да је заборављен податак да је на референдуму почетком деведесетих година изабрана за химну, али то никад није постала.
2. Једина битка Краљевине на филму
Церска битка је једина војна операција из Првог светског рата о којој је за време СФРЈ направљен играни филм, за разлику од партизанских филмова у којима је описана свака битка, често нереално. Истина, иако се руководи историографијом, Марш на Дрину није толико филм о целом току битке, колико о једном делу прве Комбиноване дивизије.
У овом филму Живорада Жике Митровића који је снимљен 1964, играо је сам врх југословенског глумишта, а филм је тешком муком прошао цензорске маказе.
3. Сукоб историчара око датума почетка Церске битке
Историчари се и данас препиру око тога када је заправо почела Церска битка: 12. августа пробојем аустро-угарских трупа преко Дрине и Саве и освајањем Лознице и Шапца или 15. августа – када су српске трупе након 20 сати усиљеног марша извршиле контранапад, који је пет дана касније завршен тоталним расулом у редовима Поћорекове војске.
4. Прекршен ланац команде
Ова битка прва је у српској историји у којој је прекршен ланац командовања: Војвода Радомир Путник је чекао исход аустро-угарских операција, а генерал Степа Степановић је схватио важност планине Цер и образовао Церску ударну групу с којом је самоиницијативно заузео коте Тројан и Косанин град.
5. Први пораз велике силе од мале земље Србије
Владавина цара Фрање Јозефа била је позната по војним катастрофама. До Церске битке – њега су побеђивале само Велике силе: Француска и Пруска.
Након победе српских трупа, почеле су да пристижу донације за опремање војске, а поједине италијанске партије су тражиле од званичног Рима да се уђе у рат, баш позивајући се на успехе Срба на Церу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
види ово,
ни по методологији Уницефа или СЗО… тотално нехигијенски, без примене одговарајућих препарата, најновије формуле, анатомски обликованих… са трајним последицама по развој личности
…“Његова мајка Радојка је, због кућних и пољских послова, имала врло мало времена за њега и често би га остављала кући са својом свекрвом да се о њему стара. Степа је о свом раном детињству ово рекао:
„Када би ме мати упртила на леђа и носила на њиву, ја бих се толико драо и ударао ногама у пртачи, да би ми ноге биле све крваве од трења док смо стигли на њиву. Мати није имала време да се бави око мене и мојих ногу, већ би ме тако оставила и ране би пролазиле саме од себе.[2]”
Када је мало порастао, Степановићу су дали да чува стоку. Једном га је неки млади неукротив бик закачио рогом по трбуху и распорио га. Степу је спасила стрина која га је пришила иглом и концем, па се тако опоравио за десетак дана…“+
Википедија
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B0_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
…“Када је почела Брегалничка битка, Бугари су покушавали да униште српску војску кроз центар, где се између осталих истакао и Гвоздени пук, назван тако управо од непријатеља због свог тадашњег јунаштва, као и са северне стране. Али, истовремено, челни људи бугарске војске хтели су да спроведу у дело лукав план: желели су да српске снаге опоколе са југа, како би их збрисали. „Обухват“, како се то у стручној војној терминологији каже, једно је од најбољих начина да се непријатељу зада ударац од ког опоравка нема. И, управо су у тај обухват кренуле велике бугарске снаге, са јужне стране места сукоба.
На тој, јужној страни, остављена је од стране српске команде само Тимочка дивизија II (римским бројевима обележавано је у српској војсци да ли је у питању јединица састављена од првопозиваца, другопозиваца или трећепозиваца). Наспрам себе је Тимочка II имала три и по пута јачег непријатеља.
А онда, четири дана, малтене без хране и сна, трајала је битка. Нису хтели ти другопозивци из Неготина, Књажевца и Зајечара да препусте Орлов баир, један тако мали, један тако важан врх код Криволака, близу Кавадарца, врх преко ког је водио најближи пут ка осталим српским снагама. И, иако су гинули у стотинама, закључно са 2. и 3. јулом спречили су да Бугари обухвате са југа центар српске армије. Повукли су се на крају, али је тада већ било касно за бугарски план: центар наше војске, као и њени северно постављени делови, контаофанзивом је сломио непријатеља, што је омогућено јер није дошло до обухвата са југа.
Био је то језив јул 1913, са више десетина хиљада мртвих. А онда, како је то средином прошлог века забележио војни историчар Саво Скоко:
„Девет месеци касније, на самом врху врха Орловог баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају“.
Телеграм српског премијера Николе Пашића из Париза Лондону, о успеху Тимочана „Све вести бугарске телеграфске агенције о заробљену Тимочке дивизије код Криволака су скроз лажне. Најбољи доказ за то што је Тимочка јуче преотела Криволак и разбила Бугаре. Бугарске су трупе на целом фонту потиснуте са огромним губицима“
У историјским уџбеницима спомињу се Леонида и његових 300 Спартанаца који су се храбро борили са Ксерксом и Персијанцима, али пожртвовање Тимочке II на врху Орлов баир, и то да би се остатак војске спасао пропасти, вредан је не само смештања у уџбенике, већ и вечног сећања….“+
https://www.srbijadanas.net/da-li-ste-ikada-culi-za-orlov-bair-nestvarno-junastvo-srpske-vojske-je-105-godina-bilo-zaboravljeno/
+Пиротски јунаци
Иду у строју два војника, отац и син, дирљива слика.
Прешли су преко албанских гора, стигли до Јонског мора, тамо у земљи нара и крина, изгуби отац јединог сина.
Војвода Степа на коњу јаше,
душманин белом заставом маше!
Кренули Срби испред Солуна, промаши оца триста плотуна,
али на врху Кајмакчалана, нога му поста крвава рана,
сеците браћо, тако вам Бога, кад немам сина, шта ће ми нога.
Војвода Степа на коњу јаше,
душманин белом заставом маше!
Довезла оца волујска кола, пред једну кућу што беше школа,
некада школа, болница сада, спаљеног, пустог Пирота града,
депешу шаље војник без чина, не чекај љубо мене и сина.
Војвода Степа на коњу јаше,
душманин белом заставом маше!
http://www.cirilica-beograd.rs/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8
+„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“
ова је песма, српска, малтене потпуно потиснута, као и ове приче, српске, тешке, слободих људи, који су умирали зато што су знали да вреди умрети за Оно за шта вреди живети, за Живот сам… песма потпуно истог садржаја и емоције, руска, још живи код потомака те браће Руса
ваља се попипат да реп није нарасто
Ишла су два брата – руска песма, превод на српски
https://www.youtube.com/watch?v=Kgx02E8ICHo
Војвода Степа на коњу јаше (Отац и син)
https://www.youtube.com/watch?v=O1Ln1pg85m8
PRVA I JEDINA DOBIJENA BITKA SRPSKE VOJSKE!