Чедомир Антић: Лоповлуци Мила Ђукановића

Шта се то дешава? Неко је при Скупштини Црне Горе основао „Радну групу о враћању поверења у изборни процес“.

Како је то могуће?

Да ли је то опет, што рече један од корифеја Ђукановићевог режима, „диктатура парламентарне већине“. „Диктатура парламентарне већине“ која не даје владу? Тешко. Конвент није у духу црногорских традиција од Броза до Ђукановића. Праве диктатуре се не обазиру на парламентарну већину, већ владају (благо Сједињеним Државама и северно-океанској војној алијанси) како им се свиди. Аршини су различити. Једном војска може да по налогу савезне владе покуша да преузме граничне прелазе, онда је паравосјка масакрира и сместа постане злочиначка – захваљујући неутралној Аустрији и непокајаној Данкедојчландији. У другом случају нека војска може и да ухапси изабраног председика, па да на улицама поубија хиљаду људи, па да упадне у џамије … и ником ништа. Тако је у Ђукановићевој држави могуће покрасти попис, фалсификовати изборе, а бити први на реду за Европску унију. Могуће је један народ, који чини бар 33% становништва, свести на мање од 5% запослених у државним установама, а језик којим говори најмање 50% грађана оглаасити за неуставан, и онда неки неинтелигентни подлац из некакве паневроспке организације још похвали такав однос према мањинама. О несолидоности страних амбасадора и да не говорим: у Србији постоји група за Санџак међу представницима западних држава. То међутим није онај санџак што га сањају Зукорлић и пријатељи, онај што је постојао свега десетак година у 19. веку. Не, никако, то је само „Северни Санџак“, област Новог Пазара… оно на југу је Ђукаонивићистан и ту се не дира. Ту су племена пријатељска Великом (белом) поглавици из Вашинтона, и ако некада и погреше, то су грешке плементих дивљака а не ових припростих препрепредењака са севера из наци-фашстичког Београда у коме су једино што ваља Вучић и Николић (пошто Чедомир Јовановић скија на Јужном полу или је можда на сафарију у некој држави, како једном модерно и европски рече, „афричких људождера“?).

Но, упркос лепим оценама које је својевремено пренео Ван Ромпај. Насупрот очекивању да Хрватску на уласку у ЕУ следи „Црвена Хрватска“, у шта ће се по логици ствари на послетку морати да преметне метастаза која је започела тријумфом комуниста и уставним процесом промене идентитета и пола започетом 1945. године, некако је ипак дошло до стварање једне тако неприличне радне групе.

Одакле то да у једној земљи која већ дуже време бира на изборима – мада нема шта да извољева, пошто на власти има исте већ седамдесет година – настане једна таква група. Оне који нису признали нити једну изборну крађу. Не прихватају одговорност ни у домену теорије. Ако је нешто пошло лоше, ако је неко и страдао, зна се ко је крив – Коштуница. Коштуница, и наравно јудео-српска заавера која заједно са масонима већ вековима ради против малене Дукље и Ђукановића. Исти је због те завере морао годинама да се крије и претвара. Он је за Дукљане нешто као Шиндлер – спасао их је од српског Аушвица по цену сарадње са врхуским злом – Милошевићевим режимом. Нико их са Запада није ни питао када су избори и попис прошли у, најблаже речено, чудним околностима. Нико их не пита ни за идентитетске законе. Обећали су нешто, принуђени да потраже подршку ради промене устава на путу придурживања ЕУ, а онда су се првом приликом оглушили. И шта је брига неког америчког дипломату што је у Црној Гори први пут од Стаљина малолетник лежао у истражном затвору пун месец. У Сједињеним Државама пар хиљада малолетника служи доживотни затвор. Истина прво је противно закону, али зар је то важно ако се не дешава у „земљи слободних и у дому храбрих“.

Како радна група да врати поверење у иначе беспрекорни изборни процес? Како да се споразумеју пре него што оду у скупштину? Све су то питања резервисана за мудре политичаре из ДПС-а који су већ прихватили постојање опозиционих странака, а ускоро ће се помирити са тим да опозиционаре не умлате испред скуштинске сале (толико су цивилизовани да разумеју да тучу не треба нико да снима, мада би у ЦК верватно волели да то погледају).

Биће тешко. Посебно ако од ДПС и режима буде затражен некакав компромис. Они сматрају да су већ довољно дали: владају без отвореног насиља, нема политичких затвореника (бар не пунолетних), политичке партије постоје, цркве се не пале, попови само протерују, има чак и опозиционих медија… Новац се баца на непотребне изборе и пописе… Хоће ли ове чињенице схватити неодговорна опозиција и покварени народ који се буни због КАП-а, а лепо им је објашњено да су они који су га приватизовали послали неписмене преговараче и да су прихватили да купе „мачку у џаку“. Глад је свакако најбољи аргумент опозиције у народу навиклом на диктатуру. Ако руском мултимилијардеру Црна Гора буде морала да плати милијарду долара одштете онда ће јој од имена остати само прва реч, а режим ће од пропасти бити у стању да спасу само велики пријатељи из Берлина и Вашингтона. Но, зашто би их и спасавали. Па у Србији имају послушније и јефтиније „пријатеље“ који још имају и рок трајања и не желе да се по дужини власти надмећу са Јосипом Брозом и Рамзесом Другим.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: