Ће буде, али јуче
1 min readКакво је ово срање & булажњеније о успону младе снаге, о праву младих на бољу и сигурнију будућност, о снази и памети младих који су понос још и дика родне груде, те нада да ће успјети прегрмјети капиталистичка и антихумана времена која као цивилизација дијелимо, тако веле, истом мјером.
Не, не разумијем: млади устају прекасно, па одлазе у фенси баште накићене дуж булевара да онамо, поваздан, уз еспресо (док се три пут не олади), ладе муда! – поручују пензионери, паразити који сваки режим одржавају вјештачким (рецимо) дисањем, таман у часу кад су ови патосирани и кад им се почиње одбројавати, смежурани све сјебу у име пензије коју им је шеф и ове реде округло првог благоизволио уплатити у поштама испред којих у цик зоре ама тек ли сване ено гдје трешти километарски ред у којем се прича о свјежим умрлицама, разноразним боловима који ишту лијека од стотину и стотину и кусур евра, и временима у којима је све било тако уређено да је свако понаособ дочекао свој хепиенд.
– (Ође сваки други тупсон тежи оматорити што прије вођен логиком да је маторац ауторитет пар екселанс, мудрац овога свијета, још и моралист без мрље на каријери, док омладина служи да се на њој тренира критика (поздрав Жељко!), а то што сваки-други-дан к`о муве црногорским џадама гину (сад донекле упристојеним, на чему има да захвалимо Европи и вазда насмијаним Кинезима који, ипак, не ринтају што смо ми лијепи, већ због дебелог уграђивања и интереса који има да нам и ово мало чапре одере), забоље сваког она ствар, кад се већ дрогирају и слушају Металике, шта се друго од таквих вандала може очекивати…)
Кад битишеш (ух, пресмјела ријеч!) у маленој земљи крцатој старкоњама, у пуној и исто тако неискоришћеној снази (од интелектуалне до оне која је вазда табу-у-теби, итд.), није ни чудо да си окорели апстинент (на апсинту), и да увијек (већ) остајеш „гласач“ који симпатише опцију тоталне равнодушности, јер, још једино на тај начин штитиш оно зерце естетике коју тупсони предвођени политиком магле напаствују са свих страна и из свих расположивих мраковља. – Бити млад у данашњој Черној (црвеној) монтенегрини (ил` како ти драго), није могуће, јер свако од нас родио се стар и прекасно… Колико си пута присуствовао, ни крив ни дужан, оној мучној сцени у којој дилбер од шездесет и кусур љета даје се у запомаганије за златним брозовим бронзаним (ил` како ти драго) временима у коме се знало реда и томе сл. Јесте, много пута био си таоц те немиле ситуације! Фуј!
На протесној мајици потписнику ових редова пише: Не гине ти биро рада! Ако ти се не свиђа, море, иш преко границе у бијели свијет…
Овдје је све (као) политика, и сви се баве истом, јер од поменутог званија ни трага ни гласа, баш као и у овим редовима. Остају ти двије опције: или да будеш (млађани) партијски политич(м)ар, или да оматориш разочаран прије вакта и да са те горде позиције „мудросераш“ о свакојаким режираним темама: о национу, језику, вјери, сексуалним слободама, о Истоку или Западу, о одласку ванка или абортусу, о томе – да л` првом комшији окренути и други образ ил` се ушлепати у водећи војни савез и заковати досад тако лабаве границе… (Ил` како ти драго…)
Мо`ш мислити колико млади свијет држи до тог политиканства и све придике које јој се упућују, док са дипломом савијеном у трубу дрежде дуж ходника бироа рада који је фулиран неискоришћеним потенцијалима, који увијек (тек), Јановићу, не морају бит` спортски.
(Слобода за Чађа!)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: