Бурно у подгоричком одбору Позитивне: Бојанић напустио сједницу
1 min read
Подгорички одбор Позитивне Црне Горе осудио је синоћ одлуку СДП-а да склопи коалицију са ДПС-ом, оцјењујући да је у питању превара грађана који су подржали савез „Еврпско лице Подгорице” на мајским локалним изборима.
У саопштењу Позитивне пише да је одбор оцијенио како је изборна превара СДП-а направљена на уштрб интереса грађана Подгорице који су већински гласали за промјене и дисконтинуитет од дотадашњег начина владања.
„Сва обећања грађанима о професионалној и нестраначкој градској влади била су превара СДП-а, који је коалицијом с ДПС-ом потврдио приврженост функцијама и личним интересима, а не интересима грађана и државе Црне Горе. Позитивна је снажно осудила покушај СДП-а да преваром дође до још једног мандата у Скупштини главног града, што је супротно закону, али и коалиционом споразуму“, истиче се у саопштењу Позитивне.
Сједницу градског одбора обиљежило је и то што је потпредсједник партије Младен Бојанић, уз њеног функционера Милоша Конатара, напустио засједање.
У питању је наставак вишемјесечног сукоба у партији, који је кулминирао захтјевом групе функционера да предсједник странке Дарко Пајовић поднесе оставку.
Пајовићеве присталице казале су синоћ да су сједницу напустили Бојанић и Конатар, незадовољни ставовима већине у подгоричком одбору. Тврде да одбор, којим руководи потпредсједница странке Азра Јасавић, броји 45 чланова, те да су донијете одлуке које није прихватило свега неколико чланова.
Бојанић је у изјави за „Дан” рекао да није тачно да су само Конатар и он напустили засједање подгоричког одбора, већ да је уз њих било више чланова. Наглашава да нема ништа спорно у томе што је дошао на сједницу, јер као потпредсједник странке има право на то.
„На сједници, под руководством Азре Јасавић, правним насиљем, дакле, мимо одредаба било којег страначког документа, покушали су да искључе два члана главног одбора који су потписали иницијативу за смјену Пајовића. Хтјели су притом да укључе два члана партије који подржавају Пајовића. Засад, не бих о именима“, нагласио је Бојанић.
Наводи да Пајовић свјесно блокира рад органа партије, те да је прекинуо сједнице главног одбора и предсједништва, јер зна да је у мањини.
„Нијесмо хтјели да дајемо легитимитет правном насиљу на сједници одбора. Зато што Пајовић и његове присталице дају нетачне информације након ових сједница, позивамо их да идућа засједања предсједништа и главног одбора отворе за медије, па да видимо ко говори истину а ко не, и ко је демократа, а ко не“, каже Бојанић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Плагијатор
Подгоричке кише
У Подгорици сам волио неку Азру jедне jесени,
jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава,
jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе
jош недозреле.
Говорио сам jоj ти си дериште, ти си балавица,
све сам jоj говорио.
И плакала jе на моjе руке, на моjе ријечи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти здраво што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.
Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег ниjе било.
Питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Црногорац, волим ли Аднана,
све ме jе питала.
Питала ме jе да ли бих могао са сваком тако
сачуваj Боже,
да ли jе волим, тихо jе питала,
а падале су над Подгорицом неке модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал’ ниjе хтјела то да чини,
ниjе хтјела ил’ ниjе смела,
враг би jоj знао.
Jесен jе, та мртва jесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
не смијем да кажем,
имала jе младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме jе да ли сам Црногорац, имам ли девоjку,
волим ли Аднана — све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога дјетињства
звониле капи
и ноћна пјесма текла тихано низ Доњу Горицу,
Еj, Мугија отхранила маjка.
Она jе прострла своjе године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,
Азро, Азро, знаш ли ти да jе НАТО-вски вијек,
Обама, Расмусен и коjештариjе,
све сам Jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.
Водио сам jе по Горици, по Старој Вароши,
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак jе носио,
под мостовима се играли жмурке, Морача ждребица,
под старим мостом Његоша jоj говорио,
што jе диван, шапутала jе, што jе диван.
Колена jоj цртао у влажном песку,
смиjала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамиjе jе водио, на Сахат кулује пео;
на гроб Витов цвијеће jе однијела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам jе водио.
Сада jе опет јесен , сад сам сасвим други,
пишем неке пјесме,
у jедном листу пола ступца за Плагијатора Гибца,
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Подгорицом неке
модре кише,
она jе била раскошно бијела у собноj тмини
ал’ ниjе хтјела то да чини,
ниjе хтјела, ил’ ниjе смјела,
враг би jоj знао.
Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне кровове,
бледуњаво сунце — изгладњелог дјечака над Подгорицом,
не умијем заборавити,
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смијех што jе умио забољети као клетва;
ону молитву у капели на Пелевом Бријегу,
Бог jе велики, говорила jе, надживјеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о jесен бесплодна, њена jесен…
Говорила jе о филмовима, о Маринку Маџгаљу,
све jе говорила,
мало тужно, мало подругљиво о Ђуришић – Пејановић;
говорила jе НАТО не би умио ни
мрава згазити,
смиjао сам се — он jе убица, ти си дијете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
„Побједе“, ни оно грожђе полусвело
у излозима не умијем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над
Подгорицом,
оне кише,
љубила ме jе по цијеле ноћи, грлила ме
и ништа више, маjке ми,
ништа друго нијесмо.
Послије су опет била љета, послије су опет биле кише,
jедно jедино мало писмо из Сарајева,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
jа више не могу, jа више не умијем
избрисати.
Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли дјевоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону jесен,
на оне кише,
она jе и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да jоj веруjем, да се смиjем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш ниjе стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.
Говорио сам jоj о Ђукановићу, Ранку,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Јевремову књигу,
читала поподне,
у коси jоj било запретано љето, жутило сунца,
мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви;
смиjали смо се дјечацима што скачу
с Везирова моста за цигарете,
смиjали се jер ниjе љето, а они скачу — баш су дјеца,
говорила jе: могу умрети, могу добити упалу плућа…
Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Маровића,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге,
бацати облутке доље, низ пећине,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умријети онако сам у њеном крилу,
самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стијену,
све сам могао…
Прсте jе имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Азро изађи, ето те под пећином,
нисам ваљда ћорав,
нисам jа блесав, хаjде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад jе она тражила — могао сам побјећи
у саму ријеку — нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нијесам jоj никад вјеровао,
ваљда jе стално ћурила кроз прсте.
Вољела jе кестење, купили смо га по Тузима,
носила га у собу, вјешала о кончиће,
вољела jе руже, оне jесење, jа сам jоj доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.
Питао сам jе шта мисли о овом свијету,
вјеруjе ли у парламентаризам, да ли би се мијењала
за министарку Влаховић, свашта сам jе питао,
понекад глупо, знам jа то и те како;
питао сам jе да ли би вољела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхићења — хоће, хоће,
а онда, наjедном, падала jе у неке туге
ко мртво воће:
не смије и не смије, види ти њега, као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то, рецимо, Плагијатор Губац, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да jе он у наjмању руку
Војин Ћетковић или такви.
Говорио сам jоj ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам jоj говорио.
Ништа ми ниjе вјеровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Подгорицом неке модре кише…
Стварно сам волио ту Азру
jедне jесени,
jао, кад бих знао са ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
jао, кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао, кад бих знао ко то у мени
бере каjсиjе, jош недозреле.
Ђе мене неће напасти Азра. Одмах бх се предао цијелим бићем.