Бунт

„Живот је налик на олимпијске игре:
једни тргују, други гледају, трећи се боре.“(Питагора)

Идеја о пробуђеном грађанину, који ће самосвјесним активизмом оборити диктатуру у Црној Гори, премда теоријски привлачна, у пракси је сасвим неодржива и утопистичка. Ни у много развијенијим друштвима од нашег промјене не настају отпором грађанске свијести, уколико тај отпор није јасно политички, па, ако хоћете, и партијски артикулисан. У црногорским условима, идеја „грађанског отпора“ је додатно искомпромитована бројним факторима: одсуством широке, аутономне акције цивилног сектора као медијума који би требао критички да каналише јавну вољу и мњење, неповјерењем према актуалним експонентима цивилног друштва (част изузецима!) чија „критика власти“ обично завршава „кохабитацијом са влашћу“, фриволношћу тзв. „интелектуалне елите“ која, свих ових година друштвене и политичке тираније, није показала ни зрнце грађанске храбрости.

Постоји још један важан чинилац који у многоме делегитимише иницијаторе идеје „грађанског блока“ као носиоце будућих промјена: ријеч је о једном виду провинцијалног егоизма и паланачке демагогије, која под плаштом „грађанске просвећености,“ показује отворено непријатељство, анимозитет и нетрпељивост према тренутно најзначајнијем дијелу опозиционе сцене у Црној Гори, оличеној у партијама које чине Демократски фронт. Означити најбројни дио опозиционог тијела „ретроградним снагама“ и „најгорим дијелом опозиције“ у тренутку кад су те снаге ушле у отворену и бескомпромисну борбу са режимом, представља, благо речено, политички опортунизам и, свјесно или несвјесно, пактирање са влашћу.

На истом фону треба разумјети нагло пробуђену потребу дијела опозиције и „независних“ медија за друштвеним дијалогом који ће наводно довести до слободних и фер избора. Премда је и политичком лаику јасно да нагодбе са крадљивцима избора могу уродити само још једном изборном преваром, „кабинетска мудрост“ изнова инсистира на компромису, настојећи тако да политички тргује и профитира на оправданом бунту народа.

„Слободни смо, не када причамо о слободи, већ када је практикујемо.“ записао је Вилијам Фокнер, док Виктор Франкл констатује да му је дража „опасна слобода, него мирно и сигурно ропство.“

Постоје окорјели поданици и поданици по професији. Излаз из диктатуре не доноси „активно“ подаништво које ће преговорима „убиједити“ властодршца да се одрекне полуга моћи. Диктатуре се не обарају дијалогом у заробљеним институцијама система. Диктатуре не смјењује грађанин без идентитета или, још горе, фингирани грађанин који, под плаштом грађанства, еманира подјеле, мржњу и шовинизам. Диктатуре може да побиједи само упоран, ненасилан отпор цјелокупног народа који је у себи разобличио и превазишао вјештачки изазване националне диобе и подјеле. Управо у овом „васпитању за противрјечје и отпор“ према свему што је „неприхватљиво, неподношљиво“, крије се по Адорну „једина права конкретизација зрелости“ једне истински слободне, демократске свијести.

Ријеч „бунт“ је њемачког поријекла и изворно означава „савез“. Демократски фронт је својим протестима покренуо процес политичког обједињавања и субјективације народне воље коју су „дежурни мудраци“ до сада презентовали као инертну, незаинтересовану, те кроз повратну реакцију истог идеолошког рефлекса, оплакивали њену незрелост и недораслост за друштвене промјене. Сада кад је процес промјена незаустављиво кренуо, идеолозима „грађанског блока“ остаје, или да и даље „посматрају и навијају“ као професионални поданици, или да се одупру самоскривљеном ропству и окусе слободу. Идеја „трећег пута“ одавно је окончала своју „позитивну“ мисију на политичкој мапи Црне Горе. Треба, дакле, прихватити савез слободе и треба се борити, јер се једном пробуђена слобода не може опструирати, нити се са истинском слободом може трговати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: