Буђење раног прољећа
1 min readПише: Милица Дедић
Градски локали пуни. Столице попуњене. Неко окрене и шољицу кафе уз наду да ће у тој шољици видјети нешто довољно инспиративно. Нема „живе ријечи“. Руке запослене паметним телефонима. Само се чују звуци „типкања“ порука: тип, тип, тип…
Тај оркестар телефона, повремено прекине конобар, уз питање шта желимо попити. Вани: гомила проблема, протести, незапосленост, а млади људи који представљају будућност наше државе су потпуно незаинтересовани за све то, не преузимају ништа што би могло бар мало ријешити проблеме који у већем или мањем обиму трају већ двадесет седам година. Чаурење по локалима ништа неће промијенити. Страх и немотивисаност владају међу људима. Разноврсни потенцијали се даве у мочвари нашег друштва. Нема наде за проналаском бар те једне трске, за коју се потенцијали могу ухватити рукама стваралаштва и захватити ваздух.
Када помислимо да је све изгубљено и да се праве вриједности никада неће вратити, зачујемо неки шум. Погледамо у даљ – нешто се њише. Фатаморгана у пустињи? Не, већ оаза. Клуб младих Нове српске демократије одлучио је сам створити ту трску и не дозволити издисај разним потенцијалима и то оснивањем културне секције. Сваки почетак је тежак, па је тако било и са почетком оживљавања саме секције. Много предрасуда, много страха. Како побиједити све то осим ако неким својим примјером не покажемо да креативност може донијети само позитивне промјене. И тако смо ми ,,клабери“ почели.
Постављање столица у редове, ширење платна, покретање пројектора, гашење свијетла, насмијана лица младих људи, звуци крцкања кокица. Направили смо мини биоскоп и „одрадили“ пројекцију руског филма ,,Острво“, спајајући забаву коју је филм пружио али и – учење филма да и поред сумњи никада не смијемо престати са борбом, да једни друге увијек позивамо на слободу. Желимо да покажемо да је креативан човјек мотивисан жељом да постигне и да побиједи. Пројекцијом филма успјели смо уклонити отуђеност међу младим људима, направити прве кораке уз дубак ка њиховом зближавању.
Да је наша иницијатива охрабрила младе људе, показатељ је био и обиљежавање Свјетског дана поезије врло инспиративним програмом у току којег су присутни имали прилику да чују стихове неких од најљепших љубавних пјесама свих времена. Наше обиљежавање Светског дана поезије зближило је све генерације, младост је употпуњавала искуство, и обратно. Искуство је отворило то поетско вече, Петар II Петровић Његош, „Сан Вука Мандушића“ и интерпретација нашег глумца Гојка Бурзановића док иза њега сједе млади људи, слика нових снага и разбијања уметнутих предрасуда. Буђење најљепших емоција, насмијана лица учесника и гостију. Ми смо, бар на сат времена успјели побиједити страх, глад, стрес, користећи моћ поезије. Млади људи су једни за другима излазили, стајали за микрофоном и говорили стихове љубавних пјесама српских и руских пјесника, уз став као да су сви они имали прилику да проживе тако велике љубави.
Питали су се многи – Како су то они успјели? Па, као превозно средство не користе скупе аутомобиле који анималним коришћењем доводе до пропасти, већ они лете на крилима маште и одлазе у свијет имагинације из којег све немогуће прелази у могуће. Вјером у тај свијет имају довољно снаге да све то преточе и у овај, реалан. Успјели смо и захваљујући подршци предсједника Друштва српских књижевника Црне Горе и Херцеговине, Бећира Вуковића који није штедио своје ријечи и у току вечери поезије младима предочио значај поезије и осјећаја јединства. Аплауз за аплаузом, суза за сузом или како би Алекса Шантић рекао: ,, Благо оном ко суза има, у тога срце умрло није“.
Суптилни ход прстију по жицама гитаре производе најљепше звуке. ,,Ако љубав зависи од наше слободне воље, зашто не престану вољети они који би хтјели престати? Напротив, плачу од бола и робују љубави, чак и они поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; радо се лишавају због љубави нечег чега се иначе никад нису хтјели одрећи; и носе своју љубав као болест или оков; и живе у страху да не изгубе само оног кога воле.“, рекао је Јован Дучић. Љубав је та која нас све чини једнакима, снажнима- она нас је све створила. Одједном, прелијепи, анђеоски глас младе етно пјевачице и стихови ,,Где си било, јаре моје? Где си било, душо море?“. Повратак у неко безбрижно вријеме. ,,Људи се поштују речима, а воле ћутањем.“, рекао је једном Мирослав Мика Антић. Јесмо, ми смо се сви вољели те вечери, док се владајућа коалиција очигледно лишена љубави, не осврће на проблеме црногорских мајки, хероина нашег друштва, остављајући их на милост и немилост свих спољашњих и унутрашњих фактора. Ми то вече говоримо о снази љубави, а ништа није јаче од мајчинске љубави према својој дјеци. Мајчинска љубав ће уз подршку оних којима је та љубав намијењена, побиједити, јер она за поразе не зна.
Вече љубавне поезије се затворило онако како се и отворило. Дио пјесме Петра II Петровића Његоша ,,Ноћ скупља вијека“ и Гојко Бурзановић. Клуб младих НСД то вече је успио повезати све генерације, покренути најљепше емоције, дати подршку мајкама. Бисер вечери поклонила нам је једна несвакидашња госпођа – Радојка Раца Тмушић Степанов, која нам је рецитовала на руском језику, дочаравајући нам дубину и љепоту словенске душе. Посланица Демократског фронта, Марина Јочић, као особа која је вјеровала у остварљивост свега овога, снажно нас подржавајући и подстичући на рад и реализацију, није скривала понос и задовољство реализованим. Послије међугенерацијских размјена савјета, пола сата након завршетка програма, почеле су се празнити све столице, једна по једна. Ускоро ће све оне бити поново пуне, а наша мала креативна скупина људи, пробудиће неке нове пријатне емоције.
„Буђење раног пролећа,
И благи бол у грудима,
И песма таква,
Да може да се… отпева.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Свака част!!!А где је господин Коча Ђуришић,наша нада Срба из Црне Горе?
Svaka čast! Nešto novo i svježe na nasoj političkoj sceni!
Onomad, nekad … U ono veličajno vrijeme naših đedova, gore u najljepšu Planinu bliže srpskog mora, s proljećem se budio život!
… Kad olista, kada se list pusti niz zelenu granu, oni živnu, preporode se, puste krila, pa se i oni sljegnu iz planinskih visova ..
Dolje ih čekaju drumovi … Na drumovima zlaćani karavani, još i poneki junak, kakvog rađu ljute Anadolke, da se odmjere, da ih volja mine!
… Uželjeli … Da umire i zaraduju studno srce u junaka, smalaksalo od čamotinje i gladne zime u Planinu!
Pa se posvud naokolo niko nije radovao proljeću i Srbinu iz Crne Gore, Crnogorcu! Niko!!! Već ako nijesu samo oni, oni se radovali, kojima je proljeće život … I sloboda je njima krotko proljeće, kad čovjeku cvijeta, sve mu primiče i dotiče!
I to proljeće onda, davna onda u Planinu među naše pređe!
… I ta proljetna pjesma o njima, da može uz gusle da se otpjeva! … Pa da šuma još gušće razlista.
Svaka cast! Nesto novo i svjeze na nasoj politickoj sceni!
Bravo! Dajte omladini volju!
Bravo! Ovo je jedini nacin okrenuti mlade ljude da misle, da se bore. Mladost je hrabrost kod nas mladost oslikava lijenost. Cast izuzecima! Samo naprijed!!!
proljeće. poezija a nijesi spomenula DESANKU MAKSIMOVIĆ.
Carice!