БС: Државна стратегија наметања празновања рођендана Његоша штетна и непримјерена

0 thoughts on “БС: Државна стратегија наметања празновања рођендана Његоша штетна и непримјерена”

1. Ja podržavam ovakav stav Bošnjačke stranke. Prosto, da sam musliman, ne bi mi ni malo bilo millo čitati Njegoša. S druge strane, ova Bošnjačka stranka i svi muslimani iz Crne Gore su se upregli u razbijanje naše zajedničke države sa Srbijom, stvaranje „nezavisne CG“, iako su znali da iza toga ne stoji pravoslavna većina već samo njena intelektualno, mentalno i moralno zaostala manjina. To samo po sebi govori da Njegoš nije mnogo promašio kad je kvalifikovao njihove pretke gore pobrojanim nazivima. Potrčali su onamo gdje je bio pendrek i novčanik. Ukratko, nemam ništa protiv Bošnjaka ali imam protiv crnogorskih poturica.

   Одговори

2. И да закључим,

   предлажем господи из Бошњачке странке да мотиве за свој протест промијене, те да као разлог свог става наведу све наводе које је дао Ћосовић у овом тексту који сам постовао.

   Таквим образложењем ће лако матирати све противнике, те натјерати критичаре да се осврну на ове званичне ставове сердара који су први који се требају негирати лаганом анализом.

   Ко није критиковао овакве ставове Ћосовића и сличних сердара, не видим да има морално право било шта спочитати БС. Или да се иде по реду, или да се одустане од критике!

   Одговори

3. Bajka o “Lovćenskom tajnovidcu” i istine o Radu Tomovu
   24. maj 2013.

   Piše: Miroslav ĆOSOVIĆ

   Pozadina ideje Amfilohija Radovića je strogo politička: pokušavajući da Petra II Petrovića proglasi za sveca, mitropolit SPC u Crnoj Gori – kao i brojni drugi srpski patriotski radnici – da nastave utjerivanje srpstva u svijest crnogorskih građana. Brojni detalji iz istorije ukazuju da je Njegoš bio beskompromisan vladar i da je činio brojna djela koja ga teško mogu svrstati u red svetitelja.

   Jedan od najvažnijih zadataka koji je vladika Amfilohije Radović sebi odredio je širenje srpstva među Crnogorcima, odnosno – posrbljavanje Crnogoraca. Sve što radi, izgleda da radi u skladu sa tim zadatkom. Umjesto učenje Hrista i pravoslavlja, iskrenim vjernicima je pružio srbovanje promovišući Kosovsku mitomaniju, veličajući Karađorđa, rehabilitujući četnike i Dražu Mihailovića i promociju raznoraznih likova iz srpske istorije koji nikakve veze sa Crnom Gorom nemaju.

   Bjesomučno ponavlja – i falsifikovane i prave – izjave: vladike Danila, kralja Nikole, Njegoša, Petra I… Ali, samo ako u tim izjavama ima i samo asocijacija – na ono što on misli da je srpstvo. U posljednjih dvadesetak godina imao je stotine nastupa, što takozvanih besjeda, što intervjua, konferencija za štampu, predavanja… Ne znam da je ikad pomenuo kraljeve Mihaila i Bodina, dinastije Balšića ili Crnojevića.. S razlogom: time što ne pominje crnogorske dinastije prije Petrovića on jednostavno – kao i skoro svi srpski nacionalni radnici – sugeriše da je srpstvo u Crnoj Gori nastalo u 19. vijeku.

   Bizarna ideja mitropolita Amfilohija: Prije neki dan Amfilohije je predložio da se veliki pjesnik Petar II Petrović Njegoš proglasi za svetitelja. Jedini razlog zbog kojeg Amfilohije Radović želi da Njegoša promoviše u svetitelja je to što je Njegoš otac Kosovskog mita u Crnoj Gori i Amfilohije računa – ako se Njegoš prihvati kao svetac – onda se kao svetinja mora poštovati i njegova posveta Karađorđu; kao svetinja se mora poštovati bajkoviti Obilić, kao na svetinju ćemo morati gledati i na “nepobjednog mladog Dušana”.

   Njegoš i njegova verzija istorije (istorija koja se nije desila), koju je Njegoš izmaštao i ispjevao, treba da budu čvrsta kopča koja vezuje Crnogorce sa srpskom istorijom. Istina, ta kopča je ustanovljena odavno: i dan danas bar pola Crnogoraca vjeruje da je “Gorski vijenac” istorijsko djelo. Amfilohije “kopču” koja vezuje Crnogorce sa Kosovskim mitom, sada hoće da učvrsti, jer vidi da je “kopča” sve labavija; želi da Njegoševa verzija istorije iz Gorskog vijenca postane svetinja. Dakle: isključivo zbog političkih potreba želi da Njegoša proizvede u svetitelja i ovim je konačno dokazao da mu je politika ispred Hrista i pravoslavlja.

   Koje će biti Njegoševo zvanično svetačko ime? Npr. Justin Popović je sv. Justin Ćelijski jer je živio u manastiru Ćelije. Sveti Simeon Dajbabski je živio u manastiru Dajbabe. Sveti Stefan Piperski je živio u manastiru Ćelija Piperska. Njegošev prethodnik je već zauzeo ime – Cetinjski (Sveti Petar Cetinjski), a pošto je Njegoš živio u Biljardi, onda bi trebao biti – sveti Njegoš Biljardski? Ili. Što bi rekao Amfilohije – Lovćenski tajnovidac!?

   Porijeklo imena Njegoš: Moram dati nekoliko napomena u vezi imena Njegoš. Tako Čedomir M. Lučić piše: “Sporiće se istraživači i zašto Petrovići za nadimak uzeše ime planine Njegoš (koje je vlaškog porijekla)? Njegoš se sreta u Egejskoj Makedoniji, a i drugdje gdje je bilo Vlaha.” U fusnoti Lučić je napisao: „Riječ ’Njegoš’ u vlaškom jeziku povezuje se sa sezonskim staništem – katunom.” (Čedomir M. Lučić, Sloboda, vjera i nacionalni duh vladajuće loze Petrovića, zbornik radova Dinastija Petrović Njegoš, tom I, CANU, Podgorica, 2002, strana 274)

   Ko može biti proglašen za sveca? Postoje pravila – koga crkva može proglasiti i ko se uopšteno smatra za svetitelja. Svetiteljima može biti pribrojan samo čovjek koji je vodio asketski i neporočan život, savršeno moralna osoba, koja je primjer drugima.

   Ali, to nije dovoljno. Jedan od uslova da bi neko bio proglašen za svetitelja je i da ima netruležne mošti. Sa Njegošem to nije slučaj. Ali, ni to nije dovoljno za beatifikaciju. Da bi neko bio proglašen za sveca potrebno je da se zahvaljujući njemu dešavaju takozvana čuda; ili za života, ili poslije njegove smrti. Na primjer, neophodna su svjedočenja da je tokom svog života svetitelj čudesno iscijeljivao ljude. Znamo za priču kako je svojevremeno niz Ostroške litice majci iz ruku ispala kolijevka sa đetetom, ali se đetetu ništa nije desilo. To je kao čudo pripisano Svetom Vasiliju Ostroškom.

   Zašto se – sto šezdeset godina poslije Njegoševe smrti – Amfilohije Radović se dośetio da ga treba kanonizovati? Vjerovatno misli da su njegovi prethodnici bili neznaveni; da nijesu ni slutili da Njegoš to zaslužuje, nijesu znali da ga treba kanonizovati? Zašto takva ideja nije sinula ni Mitrofanu Banu ni Varnavi Rosiću, Gavrilu Dožiću, Germanu i Pavlu…

   Svetac mora imati i svoje zvanično žitije (opis života). Moguće je da lično mitropolit Amfilohije napiše Njegoševo svetačko žitije. Valjalo bi mitropolitu SPC u Crnoj Gori pomoći da u to buduće žitije uvrsti i neka istorijska Njegoševa “čuda”.

   Prilog žitiju broj 1: Godine 1851. Srbin Ljubomir Nenadović sreo se sa Petrom II Petrovićem u Italiji; kasnije je svoje susrete sa našim pjesnikom opisao u čuvenoj putopisnoj knjizi “Pisma iz Italije”.

   U aprilu je sa Njegošem posjetio Baziliku Svetog Petra u Rimu. Tamo im je kaluđer, kao veliku svetinju, pokazao lanac kojim je bio vezan apostol Petar. Kao posebnom gostu iznio je Njegošu lanac iz škrinje. Priča Nenadović: “Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka i sa osobitom pobožnošću i smirenošču prinosi ga poklonicima, te ga oni, klečeći, sa skrštenim rukama, celivaju. Kad je kaluđer prineo Vladici ove verige, Vladika ih odmah uzeo u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su, i čudeći se kako su dugačke, reče: ‘Ala su ga dobro vezali!’. Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: ‘Zar ih neće Vaša svetlost celivati?’ – Vladika mu, polazeći, odgovori: ‘Crnogorci ne ljube lance’!” (Ljubomir Nenadović, Pisma iz Italije, knjiga Odabrana dela, Novi Sad, 1971, str. 146).

   Čuvena epizoda, koja prija svakom nacionalnom Crnogorcu, no, što se teologije tiče, kako će srpska crkva protumačiti to što budući svetitelj ne poštuje najveće relikvije hrišćanstva – ne poštuje apostola Petra?!!

   Prilog žitiju broj 2: Bosiljka Čelebić-Mitrović piše: “Austrijski komesar Eduard Grij je došao krajem marta 1842. godine u Crnu Goru da preda Njegošu krst sa brilijantima koji mu je darivao Njegovo Cesarsko i kraljevsko Visočanstvo. O tome je 5. aprila podnio opširan izvještaj. . . Na Cetinju ga je dočekao Vladika sa senatorima uz paljbu topova. Primio ga je u bilijarskoj sobi sa uobičajenom ljubaznošću. Dodijelili su mu sobu u kojoj je spavao saksonski kralj Fridrih Avgust. Vladika se izvinio što ne može sa njim da ruča jer mu post ne dopušta ni ribe da jede, nego samo pasulj, zelje i slično. Tako je Grij na Cetinju jeo jela sa mesom zajedno sa Vukovićem, Njegoševim učiteljem njemačkog jezika i crtanja topografskih karata, i sa svojim pratiocem Vuletom. Vladika je povremeno dolazio kod njih na nekoliko trenutaka da popije čašu šampanjca ili vina. Kada je Grij napomenuo da bi i on rado postio nekoliko dana Vladika mu je na francuskom rekao: ‘Kad već ja moram da činim tu glupost, nije potrebno da i Vi to isto radite’.” (Bosiljka Čelebić – Mitrović, Njegoševi inostrani gosti, http://www.montenegrina.net).

   Vidimo da se Njegoš nije baš divio osnovnim pravilima kojih se mora držati jedan episkop, prezire post. Hoće li u Njegoševo žitije ući ovaj podatak, kako je post smatrao za glupost? Jesu li i drugi svetitelji post smatrali za glupost?

   U emisiji “Istorijske paralele” emitovanoj 13. maja 2013. na NTV Montena u kojoj je gostovao književnik Milorad Popović, istoričar Novak Adžić je rekao: “Njegoš kaže jednom i Vuku Karadžiću – ‘Ti kakav si, ti bi od mene i kaluđera napravio’.”

   Prilog žitiju broj 3: Krajem 1836. godine Njegoš se u Beču sreo sa ruskim predstavnikom, knjazom Aleksandrom Gorčakovom. Carskom predstavniku je iznio razne zahtjeve, ali su odgovori uglavnom bili negativni.

   Akademik Branko Pavićević nam dalje pojašnjava Njegoševu reakciju: “Razočaran odgovorima ruskog diplomatskog predstavnika, crnogorski vladar je iznio posljednji zahtjev: da se njegovom domu sa još 15 crnogorskih porodica dozvoli preseljenje u Rusiju, pošto drugog izlaza nema. Zaprepašćen ovakvom izjavom, Gorčakov nije želio o tome ni da razgovara, napominjući da imperator ne bi mogao da shvati takvu želju poglavara jedne nezavisne zemlje. Na to je crnogorski vladika dodao: „Mi i sami osjećamo da je to nizko, ali je bijeda velika!” (Branko Pavićević, Sazdanje crnogorske nacionalne države (1796-1878)”, http://www.montenegrina.net).

   Potom je Njegoš uputio memorandum Ruskom caru u kojem je iznio raznorazne zahtjeve, i opet, ukoliko mu ne budu ispunjeni zahtjevi, traži da se sa još nekim porodicama preseli u Rusiju i ostavi svoj narod! Ruski vicekancelar Neseljrode: “…o zahtjevu za preseljenje jednog broja crnogorskih porodica, zajedno sa Petrovićima, Neseljrode je iskazao istinsko zaprepašćenje, pitajući se: ‘kako povjerovati da arhijerej koji je dao zakletvu Svevišnjemu da pazi svoju pastvu i crkvu Hristovu, može riješiti da ostavi i jedno i drugo na milost i nemilost… naročito sad kad vas svud okružuje samovolja’.” (ista knjiga akademika Pavićevića).

   Vicekancelar je bio zaprepašćen kad je pročitao što naš genijalni poeta traži, Neseljrodeovim riječima koje je citirao Pavićević, nema se što dodati. Što se tiče ove epizode, vjerujem da će vladika Amfilohije naći birane riječi da opravda to što je Njegoš htio da svoj, ionako izmučeni narod, ostavi na cjedilu.

   Prilog žitiju broj 4: Kako je kod Njegoša bila razvijena saośećajnost prema pripadnicima svog naroda? U “Gorskom vijencu” kroz lik brata vladike Danila pjeva – ‘Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu!’, i znamo da su ga početkom devedesetih neki u našem regionu u potpunosti poslušali, ništa nijesu žalili. Sudeći po ovim stihovima nije bio ni malo saośećajan, no, je li i u stvarnom životu bio ovako surov?

   Istoričar Živko Andrijašević je 26. februara 2008. godine u emisiji na TV Crne Gore ispričao Njegošev odnos prema Crnogorcima koji su umirali od gladi: “Njegoš je trošio ogroman novac… na putovanja, nije bio čovjek kojemu je bio stran luksuz. Čovjek, koji recimo, u vrijeme najveće gladi u Crnoj Gori ide u inostranstvo, kaže ‘Da ne gledam ovu muku’. . . Kada je umro u njegovom testamentu tačno se našlo koliko je novca ostalo na Petrogradskim bankama. . . preko 100.000 fiorina. To je naravno državni novac. A znate što je on uradio. On je od tog državnog novca dao penzije svojim sestrama, svojim rođacima, i kad je knjaz Danilo došao, sve je ukinuo to, jer je to privatizovanje državnog novca. Pazite, u vrijeme najveće gladi, on taj novac nije iskoristio da bi kupovao žito. Nego je tražio od Rusije pomoć u žitu, jer je ovaj novac bio stavio pod interes. I to je Njegoš.

   Potpuno u skladu sa onim kad je od Ruskog cara tražio da izbjegne u Rusiju, tako i kad Crnogorci umiru od gladi, Njegoš odlazi na – neko turističko putovanje.

   Prilog žitiju broj 5: Cetinjanin pop Lazo Popović Jabučanin je u svojim Memoarima ovako zapisao: “Crnogorci pod vladom Svetoga Petra, bijahu se između sebe, bijaše se kuća s kućom, bratstvo s bratstvom, pleme s plemenom, nahija s nahijom, kradijahu se između sebe, paljahu jedan drugome kuće itd. Pa i opet sirotinja živijaše pod Svetijem Petrom bolje, nego pod vladikom Petrom II. . . Kad se predstavi Sveti Petar, Crnogorci ufatiše vjeru na prsi Svetoga Petra da neće više bit zla među Crnogorcima, nego da se sve smiri i da sud između sebe postave. Izabraše za gospodara i vladiku Rada Tomova i nađenuše mu ime Petar II. . . No sudnici bjehu oni isti ljudi kojizi su činili najvišu mutnju i najviše zla u Crnu Goru; prijed ovoga ovi ljudi suđahu sirotinji. A bolji i jači činjaše što hoćaše, a sirotinja ne smijaše da se brani od suda, a bolji i jači koji bjehu, ne marahu za sud, nego kad oćaše skrivit oni bolji, on nešto mitom, nešto hajterom izlazaše vazda prav, a sirotinja plaćaše. Zato sirotinja živjaše grđe pod Petrom II, nego pod Svetim Petrom.” (Pop Lazo Popović Jabučanin, Memoari, CID, 2004, strane 71 i 72).

   Lazo Popović Jabučanin rođen je 1797. Dobro je zapamtio posljednje decenije Petra I; propratio je i kao neposredni svjedok posmatrao – i Njegoševu vladavinu i vladavinu knjaza Danila, a živio je i u prvo vrijeme vladavine knjaza Nikole. Od ova četiri Petrovića, pored kojih je na Cetinju živio i koje je sve lično poznavao, najlošije mišljenje ima o vladici Radu. O sudovima u Njegoševo vrijeme još negativnije piše serdar Rade Turov Plamenac.

   Prilog žitiju broj 6: Njegoš je 1837. Austriji prodao manastir Maine, a u maju 1839. za 17.000 srebrnih fiorina i manastir Stanjevići. Što se Stanjevića tiče, nije Njegoš prodao neki nepoznati i nevažni manastir, prodao je rezidenciju svojih predaka: vladike Danila, vladike Save i Petra I. U “Istorijskom leksikonu Crne Gore” urednika Šerba Rastodera i Živka Andrijaševića, na strani 1120. za Stanjeviće se kaže: “Stanjevićku školu pohađao je i Petar I Petrović, za čije vrijeme je manastir i dalje značajan duhovni i politički centar Crne Gore”.

   Serdar Rade Turov Plamenac u Memoarima piše: “Vladika Rade dobio je veliku mrzav i nepovjerenje kod naroda što je popuštio od crnogorskog zemljišta Austriji i kad je primio novac za popuštanje zemlje a ne dao ga za naknadu uzetih zemalja onijema čije su zemlje bile, zato je narod uzeo da ih je Vladika proda za svoj lični interes.” (Rade T. Plamenac, Memoari, CID, Podgorica, 1997, strana 443).

   Zaista je ovo čudo, stvar za čuđenje.

   Prilog žitiju broj 7: Postoji nebrojeno mnogo svjedočanstva o velikom gostoprimstvu Crnogoraca kroz istoriju. To i Njegoš prikazuje u “Gorskom vijencu” kroz lik Vuka Mićunovića, koji ovako govori neprijateljskom izaslaniku Ridžal Osmanu: “Da nijesi u kuću došao, znao bih ti odgovorit divno”. Za Crnogorce je gostoprimstvo i zadata vjera, ono što Albanci zovu besa, bila svetinja.

   Kako je Njegoš iskazivao taj prastari crnogorski običaj? U ljeto 1843. Njegoš je na pregovore u Ostrog zvao 20-ak Nikšićkih i hercegovačkih aga i begova i naravno, dao im je vjeru da im se ništa neće desiti. Kad su Turci došli u Ostrog, Njegoš nije htio da ih primi, već je naredio perjanicima da ih pobiju, kad se budu vraćali. Perjanici su poslušali naređenje, te su na Bašinoj vodi ubili 12 od 20 turskih plemića; preostali su uspjeli da pobjegnu.

   Varaju se oni koji danas misle da je ovo bilo moralno prihvatljivo Crnogorcima. Današnji čovjek može lakše da razumije ovaj Njegošev postupak nego čovjek 19. vijeka. Zato vojvoda Ilija Plamenac (rođen 1821. g.) u svojim Memoarima ovako komentariše događaj na Bašinoj vodi: “Ovi nečovečki događaj u Ostrog bi godine… Iza ovoga nepoštenoga djela veliki ijed ulježe u svu Crnu Goru i učini se Crnogorcima za tu prijevaru i voljeli bi bili da je u bitki kakvoj poginulo pet stotina Crnogoraca, pa makar birania. I na svaki kraj Crne Gore izgubi se riječ poštena i vjera pred svakim. Do ovoga vremena bješe obratio oči svaki prekograničar na Vladiku kao na gospodara Crne Gore. Krajina, Zeta, Arbanija davahu po nekoliko dacije. Bjehu iz Hota dva perjanika kod Vladike. Zvahu se Đeda i Leka i svi drugi kraičnici iđahu kod vladike sasvim veselo, iz srca… Pošto se ovo dogodi u Ostrog vladika ot onda poče gubit zdravlje i počeše se svi krajevi od njega odbijat. Mogu uvjerit čitaoca da je mene sve ovo dobro poznato, i za njekoliko godina hodio po Beču i Italiji poradi zdravlja kod doktora. Ali sve je bilo uzalud.” (Vojvoda Ilija Plamenac, Memoari, CID, Podgorica, 2004. strane 45 i 46)

   Prilog žitiju broj 8: Vojvoda Ilija Plamenac je u svojim Memoarima ispričao kako je Njegoš pokušao na prevaru da likvidira Ali-pašu Rizvanbegovića. Priča je jako zanimljva. Njegoš i Ali-paša su trebali da se sastanu u Dubrovniku. Ali-paša je pristigao u blizinu Dubrovnika, na Brgat. U međuvremenu, Njegoš je počeo da nagovara svog perjanika i dobrog junaka Jagoša Milića iz Bjelica da ubije Ali-pašu, riječima: “Bi li ti Jagošu poša da ubiješ Ali-pašu. Učiniću ti čestitu familiju da i’ nikad neće majkat ništa, no ću i’ kupit zemala koliko gođ hote a tako i para dosta. A tebe ću tvoje ime odugovječiti kai ikome što se je ime spominjalo!”

   Jagoš je pristao, ali je rekao da ga neće Turci puštiti kod paše. Njegoš mu je na to odgovorio da će poslati svog ađutanta Filipa Vukovića na preliminarni sastanak sa Ali-pašom, te da Jagoš ide u pratnji Vukovića, kobajagi kao tjelohranitelj. Ličanin Vuković ništa o Njegoševom planiranju atentata nije znao. Vuković i Njegošev perjanik su se potom i sastali sa Ali-pašom u njegovom šatoru, ali Jagoš nije ubio pašu. Kad su se vratili, Njegoš je, da ne čuje Vuković, pitao perjanika: “Što bi, te prevari, te si dao riječ poštenu i junačku?” Perjanik mu je odgovorio: “Bogomi ne smjeh nikako ot straha. Ne bješe mi milo umrijet”. (link: ).

   Tako je Njegoš htio da potroši ova dva svoja čoeka, a poslije niza ovakvih njegovih vjerolomstava on se u Italiji pred Ljubom Nenadovićem iskreno čudio – zašto se Omer-paša Latas sprema da udari na Crnu Goru! Serdar Rade Turov Plamenac je u Memoarima, koje je pisao tokom I svjetskog rata, ovako prokomentarisao ovu Njegoševu zavjeru, za koju je naravno znao: “I tako se ovi dvojica povrate sasvim bez uspjeha Vladičinog za ovu cilj koja bi stidna bila i za razbožnika a kamoli za Mitropolita i Gospodara jednoga naroda u jednoj državici.” (Rade T. Plamenac, Memoari, CID, Podgorica, 1997, strana 446).!

   Prilog žitiju broj 9: Budući svetitelj Njegoš, ubio je, na žalost, puno Crnogoraca, svojih podanika, bez sudske optužbe i bez suđenja. Nije lično ubijao, već je naređivao ubistva koja su izvršavali njegovi perjanici, ali na kraju se svodi na isto: naručiti ubistvo ili lično ubiti, nema velike razlike.

   Znao je i žestoko da kazni neposlušne. Nije, kao svetac, baš bio oran da oprašta. O tome svjedoči i sljedeći primjer. Vasojević Nikola Milošević Vasojević, imao je plan da napravi državu Vasojevića i okolnih brdskih plemena koja bi se zvala – Holmija. Naš budući svetitelj ga je zbog ovih planova likvidirao. I to kako: pozvao je Miloševića na razgovor na Cetinje i potom ga ubio. Ovako piše Ljubomir Durković-Jakšić, istoričar srpske crkve: „Njegoš je pozvao Vasojevića da dođe na Cetinje, i odlučno se rešio da pripremi da se ubije. Na putu za Cetinje, u selu Donji Zagarač, 30. maja 1844, ubili su Vasojevića perjanici Vuko i Todor Toromani i njihov rođak Mića Toroman, svi iz Njeguša. Sahranio ga je Petar Ćupić iz Zagarča. Knez Danilo je naredio 1857. da se Vasojevićev grob poravna, tako da se ne bi više znalo za njega” (Ljubomir Durković-Jakšić, Srbijansko-Crnogorska saradnja (1830-1851), SANU, Beograd, 1957, strana 56).

   Ovo je bio uobičajen način na koji je Njegoš “odstranjivao” ljude koji mu nijesu bili po volji. Pozove ih na Cetinje, dâ im vjeru, pa zatim naredi perjanicima da ih ubiju, kao što je to uradio i sa agama i begovima u Ostrogu. Serdar Rade Plamenac koji je još kao dijete bio paž kod knjaza Danila i bezbroj puta bio na dvoru Petrovića, opisuje Njegošev način likvidacije ljudi koji bi mu zasmetali: “… pozovi ih da se povrate sa izrukom njegove zakletve ‘da se povrati na Božju vjeru pa ću mu oprostit sve’. Onda ovi svaki kad se povrati na ovu zakletvu budne prevaren i predat na mušketariju, pa njemu taj uspjeh njegove mudre ‘pulitike’ bješe osobito prijatan i svijem mogućim služaše se i širaše ga kao svoj najviši vladalački uspjeh ‘sve na svojoj strani pa ma koim bilo sredstvom’.” (Rade T. Plamenac, Memoari, CID, Podgorica, 1997, strana 445). Serdar Plamenac još piše kako je Njegoš naredio da se ubiju Petar Kršikapa, pop Toma Davidović, pa Vukić Popović i Džudžo Čejović iz Kuča, Luka i Andrija Kaluđerović sa Ljubotinja, zatim je serdar prestao da nabraja i kaže: “Mnoge je krivce pozva na vjeru i svoju zakletvu da im neće životima ništa bit, pa kad su se povraćali na njegovu vjeru on ih dao perjanicima da ih mušketaju. On je uživa s krvoprolićem i drža je da se s tijem načinom zemlja steže…” (ista knjiga, strana 455).

   Povodom ovakvog Njegoševog načina vladanja Živko Andrijašević piše: “Rade T. Plamenac je u svojim memoarima najprije pokušao da skine pozlatu sa neprikosnovenog ljubimca svih priglupih nacionalnih ideologija – vladike Petra II (Njegoša). Serdar Plamenac tvrdi da je vladika Petar II bio nemaran vladalac, da je bio srebroljubac, prevarant, egoista… Vladika je, kako tvrdi serdar Plamenac, dobijao dio lopovskog plijena koji su Crnogorci ugrabili preko granice, obožavao je spletke, naručivao ubistva, a likovao je kada bi stradao neki od onih koji bi se po bilo čemu isticali. Uvidio je serdar Plamenac i da je u Gorski vijenac upletena žica vladarske ideologije. . . Sva vlast koju je uspostavio bila je provizorij za jednu trgovačko-nasilničku družinu, koja je upravljala Crnom Gorom i koja je kod Crnogoraca stvorila uvjerenje da je pravedniji turski sud u Podgorici, nego crnogorski na Cetinju. Ovaj veliki moralista u poeziji namoravao je Crnogorce da žito i so kupuju samo kod trgovačkih ortaka njegovog brata Pera, a uspio je i da uštedi nekoliko stotina hiljada fiorina! Njegov brat, Pero Tomov koji se bavio trgovinom, i to monopolskom, mogao je izdržavati čitavi crnogorski državni aparat od svog novca…” (Živko Andrijašević, O jednom aspektu Memoara Rada Turova Plamenca, zbornik radova Crmnica – nasljeđe i budućnost, Podgorica, 2002, strane 93 i 94).

   I vojvoda Marko Miljanov daje prilog saznavanju načina vladavine Petra II Petrovića Njegoša: “U narod se broji da je vladika Rade pobio 83 biranije ljuđi Brđana, Crnogoraca i Primoraca. U prvinu se Kučima prestavljalo koji ne bi sve učinio što mu Vladika reče da će boža kazna panut’ na njega i da će ga Vladika proklet’, ka što je sv. Petar prokleo one prijed rečene; jer u to je vrijeme narod i kaluđere i popove smatra ka svece, a kamo li ne vladike. No pošto Kuči viđeše kako se Bog razgnjevi na poslušnike Vladičine i ubice Vukićeve i Džudžove, uvjeriše se da nije Bogu ugodno sve ono što Vladika reče” (Marko Miljanov, Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi II, Titograd, 1967, strane 102 i 103)

   Zloupotrebama Njegoša nema kraja: Pobrojani detalji iz života Petra II Petrovića Njegoša ukazuju da je pozadina ideje mitroplita Amfilohija nije duhovne, nego – dnevnopolitičke prirode. Ukoliko, zaista, SPC u dogledno vrijeme kanonizuje Njegoša, velikog crnogorskog pjesnika, moraće da promijene način biranja svetaca.

   Oni svetitelji što su skrušeno, asketski, bezgrešno i u molitvi proveli život, biće prevrednovani, a njihovo mjesto zauzeće naš svetac koji je: prodavao manastire, javno prezirao neka od osnovnih pravila hrišćanske crkve kao što je post, čovjeka za čije vladavine je mnogo ljudi likvidirano…

   Njegoš je, nema u to nikakve sumnje, pjesnik nevjerovatnog talenta. On je i pjesnik i čovjek. Nepobitna je činjenica da je svim srcem za svoj narod želio – slobodu, prosvećenost, civilizovanost, progres. Ali, do te slobode on je bio spreman da dođe ne pitajući ponekad za cijenu, poput surovog makijaveliste. Spreman je bio na svako sredstvo da bi ostvario svoje ciljeve i konačno zbacio turski jaram na Balkanu.

   Pred smrt, Njegoš svoju vladavinu nije ocijenio vrijednom; ovako je govorio Matiji Banu: “Prijatelju moj, duša mi ubija tijelo. Ne žalim što ću umrijeti, ali žalim što u mome životu ništa znamenito nijesam učinio.” (Matija Ban, Poslednje viđenje sa vladikom Radom, “Politika”, broj 6251, 19. IX 1925).

   Prevario se: njegova uloga u proćerivanju Turske sa zapadnog Balkana je ogromna. Njegovi stihovi bili su na umu pobjednicima Grahovca, Vučjeg Dola, Fundine… Svi učesnici balkanskih ratova i u Srbiji i u Crnoj Gori prije 100 godina znali su bar neke stihove iz Gorskog vijenca. Balkanski narodi, nošeni ogromnom mržnjom koju je generisao Njegoš, napravili su – ne mali podvig i sami se oslobodili od Turaka.

   Poslije balkanskih ratova Njegoševo djelo je mnogo puta zloupotrebljavano i njegovo sjajno pjesničko umijeće je korišćeno kao opravdanje za mnoge zločine. Amfilohiju Radoviću, Matiji Bećkoviću i sličnima Njegoš je i dalje potreban – i kao novovjerni svetac – za zloupotrebe u budućnosti.

   Одговори

4. Дакле,

   онима који су српски језик ставили на Ш мјесто, те га поставили незваним гостом чије је мјесто изван поља и иза врата, независно што њиме говори већина грађана Црне Горе, који нападају људе који навијају за спортске репрезентације по својој жељи, који не дају Србима и Црногорцима да добијају државне награде, и праве хајке на њих, нема теоретске шансе да удивољавам, и да причам оно што би они жељели чути.

   Ако хоће да се боре против слободног мишљења других људи, укључујући и политичаре из БС, то ће морати сами да раде.

   На крају крајева, када је Митрополија предлагала де се Његош прогласи свецем, ти исти државотворни средари су Његоша направили блудником, лоповом, убицом и преварантом, и нико ко данас ово од БС коментарише није написао нити један критички текст на такав став сердара.

   Како то сад да ти исти подржавају да рођендан „блудника, лопова, убице и преваранта Његоша“ буде државни празник?

   Одговори

5. А ја мислим да је демократско право сваког човјека да изрази свој став.

   Дакле, право на став БС поштујем, и нећу га чак коментарисати.

   Нека овај став БС коментаришу господа из СДП, Позитивне, ЛС, као и сви остали сердари на гумну државотворства.
   Нека ово коментаришу они који Србе називају четницима, који скандирају скарадне ствари против Срба, који негирају право да државне неграде Црне Горе добијају Срби и Црногорци који су били за заједничку државу, те они који Србе и Црногорце који су били за заједничку државу називају непријатељима Црне Горе.

   Они требају да се изјасне први и једино они, и нико више.

   Али, буквално нико више!

   Одговори

6. Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
   ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
   Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
   Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
   Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
   све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

   Одговори

7. Немам другог одговора, осим онога што је написао – а ко би други – до Његош: „Ефендија, овако ти фала! Што тражили, оно смо и нашли…“
   Само ме, кумим Вас, господо из БС, и Богом и Алахом, немојте ме денацификовати, јер колики сте ви Јевреји, толики сам ја нациста!
   А заиста сте у праву – ОВАКВА Црна Гора не иде заједно са Његошем.

   Одговори

8. bog nas kleo sve, sto dopustamo ovo, prvo pederi sad bosnjaci, e zivoteee

   Одговори

9. Miloooooooooooooooooooooooooooooooo oj miloooooooooooooo, sahrani nas po svim planovima, ovo su tvoji

   Одговори

10. Sve to treba ……….. pa da vide svog boga

    Одговори

    1. Cijanid, na tebi treba primijenit ono je označeno tačkama u tvom komentaru. A kao dopuna tome je da si veliki smrad!

       Одговори

11. e pa, u inaaaaaaaaat, bi uveo sve pobjede crnogoske protiv turske vojske, kao nacionalne praznike

    Одговори

    1. A bi li ostavio koji dan da se nešto malo i radi?

       Одговори

12. Da maknemo i krstas, i da se zovemo Kara umjesto Crna (nisam vulgaran kara znaci crno na turski)

    Одговори

13. ово је ужасно, треба цг да их тужи за националну нетрпељивост према историји.

    Одговори

14. то они што су се бунили против цг обиљежја? па еее,ннема ју своје и љубоморни на туђе, лијепо их је њего спјева

    Одговори

15. ovi bošnjaci pričaju crnogorskim jezikom i pojma nemaju o njiŽevnosti…tragično

    Одговори

16. vetar u krila im je dao Kilibarda. Gorski vijenac nacističko djelo. U pamet se srblji zbog ovoga

    Одговори

17. jaooo, sledeći potez je ukidanje nagrade .) Dva prsta ko se slaže

    Одговори

18. pa, crnogorci su tražili pomoć njihovu sad neka trpe

    Одговори