Бриселски синдром и европејско силовање

Ретко цитирам Дулета Вујошевића. Када кажем ретко, заправо мислим “никада”, да не би било какве забуне. Па, ипак, овај пут, чак и после вишечасовне потраге, нисам успео наћи прецизнији и боље изречени став о односу Србије према западним земљама, са нагласком на онима које су чланице НАТО пакта: он је, наиме, нагласио да јесте за сарадњу и са њима, али да би то требало на кратко пролонгирати, док не прође период распада осиромашеног уранијума којим су нас засипали. Вели Дуле, није то баш тако пуно, неких 20 до 30 хиљада година.

Након вицкастог дела, Дуле је, између осталог приметио и да он јесте за Европу и да ми јесмо Европљани, али да се Европљан бива изнутра, а не уценама, притисцима и захтевима за понижавање споља (читај: из Брисела/Вашингтона). Но, пре него што кренемо у детаљнију анализу овог става, хајде да разјаснимо једну ствар: прво је била агресија (што суштински и правно јесте), па онда бомбардовање, па ваздушна кампања, а бојим се да ће за пар деценија наша деца учити само о “Милосрдном анђелу”. Зашто? Јер је то европски, цивилизовано и прогресивно.

Кад смо већ код тога шта је “европски”, “цивилизовано” и “прогресивно” размишљање, нисам сигуран да цивилизација и Европа не почивају на памћењу жртви и осуди противправних агресија, али сам сигуран да се у тај цивилизацијски кош не могу ставити све оне ствари које су Бриселу скроз ОК. Рецимо, Жута кућа ми не делује као европска тековина, иако са њом званична Европа нема проблем – мартовски погром, спаљење цркве и срушене школе ми не делују ни мало прогресивно – када дрон са мапом Велике Албаније који вређа макар пет суверених држава лети над ЈНА, а Србинци постају Скендерај није нешто што ми се уклапа у не знам какве цивилизацијске висине. Јебем ли га, можда сам само нецивилизован и затуцан, можда превише необразован да препознам прави пут, можда превише острашћен да бих видео куда и како треба – ако јесам, и ако тако стоје ствари, некако ћу рађе прихватити сопствене мане него евроатлантске врлине, па макар ме то чинило сиромашнијом и “оштећеном” особом.

Хајде, кад смо већ ту Ви и ја, да погледамо мало и како је изгледао тај “европски” пут Србије и шта нам је све донео. Прво смо се помирили да 6. октобра нећемо постати део европске породице, јер нисмо довољно добри – ок, учићемо, трудићемо се. Онда смо се помирили да нам не требају наше фабрике, далеко је паметније опљачкати их у приватизацијским мућкама, а дедовину уваљати тајкунима за 3 евра – све за бриселски пут. Онда смо схватили да нам то Косово и није тако битно и да не сачињава суштински менталитет (“ионако је њихово”, “о томе смо требали раније мислити”, “шта је, ту је”, “нема доле више нашег света, за шта се боримо”) – само да будемо добри ђаци. Негде успут, разумели смо и да Насер Орић, Анте Готовина и друштво и нису тако велики злочинци као што смо ми мислили (фин неки свет), али и да је геј потпуно ОК и да је европски да се дугина застава вијори над Београдом. А, онда смо схватили да им и даље нисмо у плану – још једно две до три деценије, а онда ћемо видети. И, да, ето, та Војводина, а и Рашка…. Не разумем се нешто у психологију, не бих искрено умео набројати више од шест – седам истакнутих представника те бранше, а камоли значајна дела и радове, али верујем да се овај ниво патологије може подвести под Бриселски синдром. Кажу да се лечи суверенизмом и новим концептом Европе, иначе исходи могу бити фатални, а национални разум изгубљен заувек.

И, коначно, не ложимо се ми да смо брадата хипи екипа са Дискаверија која нас под марком “Мyтхбустерса” из недеље у недељу увесељава занимљивим експериментима, али дефинитивно јесте време да се разбије један мит: Европска унија није наш избор и никада није ни била. Не зато што смо већински против (што не значи да нисмо), не зато што потписник ових редова или било ко мисли другачије (а, мисли), већ зато што нас никад нико није ни питао да ли смо за или против – да поједноставимо, не можемо знати који нам је избор, ако никада нисмо бирали. Истина, као, дочекаће нас референдум пред улазак у ЕУ, али није нам он потребан тада, већ је био потребан на почетку. Две деценије раније, када смо почели своје законе, тржиште, правосуђе, животе, главе, национално биће да усаглашавамо (или бришемо) у складу са оним што нам је тражено на том путу. Уствари, ако мало боље размислим, а хоћу, по овом питању би, рецимо, могле да се огласе Жене у црном или каква слична групација. Зашто? Да будемо вулгарни – ако прво од жене узмеш ону ствар, а тек онда је питаш да ли смеш, то се зове силовање. Дакле, силују нас две деценије, а ми се правимо да уживамо и маштамо о срећном браку…

Не стоји чињеница међутим да Србија не треба да буде део Европе и ту се донекле слажем са онима који су да тај правац нема алтернативу (док су истовремено убијали сваку алтернативу за безнађе у Србији) – на крају крајева, културолошки, историјски, цивилизацијски, па и географски то јесмо. Само, део нове Европе. Ону коју треба да стварамо. Суверенистичке. А, не старе, оне која се заснива на штапу, шаргарепи и глобализму, а која умире. И то на нама, у горе описаној ситуацији.

Томислав Ловрековић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: