Насловна Поглед “Брегзит“ — ништа ново. Британска политика увек је била изолационистичка

“Брегзит“ — ништа ново. Британска политика увек је била изолационистичка

0
ПОДИЈЕЛИ

Одлука британских грађана не би требало да чуди, с обзиром на британско историјско наслеђе. Оно што треба да зачуди јесте непознавање британске историје коју показују аналитичари, али и британски премијер Дејвид Камерон.

А у Лондону мук… Тако у филму „Муње“ један од јунака описује тренутак када је Дуле Савић постигао гол против Арсенала. Када су резултати референдума о изласку Британије из ЕУ објављени, ситуација у Лондону била је дијаметрално супротна.

Мук изазван шоком завладао је свуда у Европи. Сви су очекивали да се Британци, вођени рачуницом, односно погледом у новчаник, изјасне за останак. Резултати референдума, међутим, јасно говоре да економске преференце грађана не играју кључну улогу при доношењу политичких одлука.

Тај моменат промакао је многим аналитичарима, а промакао им је зато што се нису довољно дубоко загледали у британску историју. Да су анализирали британску историју било би им много јасније зашто Британци (пре свега Енглези) не желе да буду чврсто везани за европски континент.

Историја енглеског изолационизма је дугачка. Њега су прво разбили Римљани, укључујући простор данашње Енглеске у оквире своје империје, касније, 1066. године, енглеску изолацију пробио је нормански војвода Виљем Освајач. Још касније, енглеску (у то доба већ британску) изолацију покушали су, истим методама које су користили Цезар и Виљем Осваја, да пробију Наполеон и Хитлер.

Наполеон је ишао много даље, па је покушао Континенталном блокадом да изолује Британију од остатка Европе. Можда је сувишно рећи да се Британија током трајања блокаде осећала више него комотно.

Енглези су се увек осећали комотно у некој врсти изолације од политичких дешавања на европском континенту. Зато су неубедљиво звучале изјаве премијера Дејвида Камерона да „кад год окренемо леђа Европи, пре или касније зажалимо“. На основу те изјаве може се закључити да британски премијер нема појма о историји своје земље.

Из политичких игара средњовековне Европе, Енглеску је избацио пораз од Француске у Стогодишњем рату. Тиме је острвској краљевини учињена велика услуга. Јер уместо да ратује по европском континенту, а да њоме влада ратничка каста, Енглеска се окренула изградњи демократских институција које постоје 800 година.

Порађање демократије у Енглеској је трајало дуго, Енглеска је пролазила кроз периоде грађанских ратова и међудинастичких сукоба, али изолационизам је остао константа енглеске политике.

Други важан корак у правцу изолационизма био је одбијање краља Хенрија VIII да се повинује одлукама римских папа Климента VII и Павла III. Формирањем Англиканске цркве покидана је још једна спона са Европом. Хенријева ћерка Елизабета I остала је уседелица зато што није хтела да се уда за неког од европских владара како би земљу држала даље од европске политике.

Касније, холандска и немачка династија, чији потомци под презименом Виндзор и данас владају Британијом, прихваћени су под стриктним условом да се повинују одлукама Парламента.

Претходник Дејвида Камерона из 18. века био је Роберт Волпол. Период његове владавине познат је као Волполов мир. Изолација од европских сукоба у његово време била је златно доба процвата културе и индустријске револуције у Британији. Волпол је поносито 1734. године говорио краљици Каролини од Ансбаха, супрузи краља Џорџа II:

„Госпођо, ове године у Европи је убијено 50.000 људи, од тога ниједан Енглез.“

Чак и у време када је изграђивала прекоморску империју, за време Волполовог наследника Вилијема Пита Млађег, почетком 19. века, Британија се трудила да се држи ван европских сукоба. И док су победе на мору адмирала Хорација Нелсона имале пресудан утицај на британску будућност, копнена операција против Наполеона, крунисана победом код Ватерлоа није имала никакав утицај.

И викторијанска Британија држала се подаље од европских послова, са малим изузетком — није дозвољавала ниједној европској сили да однесе превагу на континенту. Једина британска интервенција на тлу Европе током владавине краљице Викторије био је Кримски рат, али и он је завршен катастрофом за британске војнике.

Још један Камеронов претходник на премијерском месту из тог доба, лорд Солзбери, поучен кримским примером, говорећи о мешању у послове других држава (што је, сложићемо се, црвеним словима уписано у дужности ЕУ), рекао је да „нема праксе коју искуство нација више осуђује“.

Камерон је, не једном, покушао да убеди Британце да гласају за останак у ЕУ позивајући се на историјске примере. Тако су, према његовим речима, и Први и Други светски ратови могли да буду спречени да се Британија раније умешала у европске послове.

Први светски рат сигурно не би био спречен ранијим мешањем Велике Британије, јер његов почетак није зависио од британског мешања. Радило се, а то су показали историчари за тај период далеко компетентнији од британског премијера, о агресивном понашању Немачке, која је желела нову поделу света.

Други светски рат представља једини изузетак. Британија је могла раније да интервенише против Хитлера, међутим, Британији је тада било комотније да остане у изолацији и то је, са британског становишта, једини пут у досадашњој историји да им изолационизам није користио.

Британија је можда једина држава у историји на чији развој је изолационизам деловао благотворно. Са изолацијом се раскида у тренутку када Британија приступа ЕУ. Дуг период који су провели у оквиру „европске породице народа“ требало је да Британце излечи од те бољке.

Зато аналитичари, па ни премијер Камерон, и нису узимали у обзир историјско наслеђе када су прогнозирали исход референдума.

Када су ученици једном приликом упитали Конфучија шта је најважније за опстанак једног народа, он је одговорио

„Војска, хлеб и дух предака. Војске и хлеба народ се може одрећи, међутим духа предака не може, јер дух предака је народ сам“, закључио је кинески филозоф.

Британци су, изгледа, свесни те Конфучијеве мудрости и не одричу се лако историјског наслеђа.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here