Божићна преиспитивања: Православци или Западоиди

Пише: Донко Ракочевић

Када се Исус Христос родио, звијездом на Истоку се објавила нова Свјетлост. Та се звијезда није могла видјети једино из Јерусалима. Искварени великаши и трговци јерусалимски били су помрачени гријехом, па нијесу могли видјети необичну звијезду која је јављала долазак на свијет Цара Над Царевима. А када се Он спустио на Земљу и дошао међу њих, у Њему нијесу видјели Спасиоца, већ супарника, те су смишљали завјере да га убију.

У овим свечаним божићним данима, када би требало да славимо појаву звијезде на Истоку, Црна Гора је замрачена мржњом према свему што је српско, односно према самој себи, јер све што је ваљало у њеној историји, било је српско. Иако је православље вазда било суштинско одређење народне свијести у Црној Гори (у ту најдуховнију супстанцу народног живота уткана је историја, традиција, култура, етика и обичаји), искварени великаши црногорски данас укидају све вриједности православног свијета, а намећу западне стандарде и идеале; протјерују свештенство Српске православне цркве, не желе да врате њену имовину, потиру српски језик и ћирилицу, фалсификују историју.

Декларисани атеиста Мило Ђукановић инсистира на успостављању новог духовног идентитета Црне Горе. Као да духовност може постојати без вјере у Бога и без ослањања на прошлост. Можда и може ако се духовним вриједностима могу сматрати новац и мржња према браћи.

Данашња црногорска култура је изразито материјалистички оријентисана, и посљедице таквог опредељења су поразно видљиве – нема ниједног младог, па ни средњовјечног ствараоца вриједног пажње, нити једног савременог дјела којим би се могли подичити пред свијетом.

Култура без религиозности је празна ријеч, магла која неће оставити никаквог трага, нити ће се видјети даље од наше јаруге. Материјалистичка етика никада не надилази етику оног урођеника који на питање мисионара да ли зна разлику између добра и зла, одговара да зна: „Добро је кад ми опљачкамо сусједно село, зло је кад они опљачкају нас.“

Просјечни грађанин Црне Горе је све мање православац, а све више западоид (термин западоид увео је А. Зиновјев у књизи „Запад“). Западоид је особит тип човјека који је настао, током 20. вијека, у западноевропским земљама и САД, али пријети да потпуно преплави свијет, прерађујући и обликујући остали људски материјал према својим мјерилима.

Карактеристичне особине заподоида, према филозофу Мирославу Ивановићу, јесу практичност, предузимљивост, прорачунатост; то су хладне особе, емоционално безосјећајне, склоне индивидуализму, имају комплекс више вриједности, тежњу ка независности и успјеху у послу, склоност ка савјесном обављању посла, јавном наступању и театралности, осјећај супериорности у односу на представнике других народа, способност за самодисциплину и самоорганизовање.

Насупрот томе, православни човјек је колективиста који осјећа себе као дио колектива, дио Цркве, народа, рода и породице. Спреман је да због колектива запостави свој лични интерес и да се често посвети „некорисним“ стварима, као што су вршење разних ритуала, пририсутво и учествовање у церемонијама и томе слично. Карактерише га и великодушност, опраштање, самилост и хуманост. Кроз вјеру он постиже унутрашњу радост, моралну стабилност, честитост.

У западним друштвима родитељи журе да се ослободе дјеце, гурајући их да се што прије осамостале, а потом дјеца журе да се лише родитеља, смјештајући их у старачке домове. Код православног човјека породица има вриједност, и постоји тенденција да се лична самосталност и интерес подреде њој.

Западоид је прије свега прожет материјалистичким идеалом, идеалом бескрајног гомилања добара, и то је основни циљ и сврха његовог живота. Православље, пак, предлаже трпељивост, скромност, самограничавање, задовољство малим.

Како је писао филозоф и његошолог др Жарко Видовић, Срби су завјетна заједница, а не крвна. У Црној Гори, као и у другим српским земљама, Србин је могао постати свако од соја (као Никитовићи са Дурмитора, од једног пољског пустолова из 17. вијека), под условом да нам је по Богу и стремљењима – брат.

Српска херојства током вјекова истакла су нас у прве редове свјетске историје и давала нам право грађанства међу угледним војничким нацијама. Српска љубав према отаџбини, оданост према слободи и српска херојско-пјесничка поезија, привлачили су пажњу свјетских духова од Наполеона до Гетеа, од Бајрона до Виктора Игоа. А Србе новије историје, инспирисали су митови њихове царске прошлости Немањића и косовска трагедија.

„Све што се у црногорским брдима рађало, долазило је на свијет са рефлексом косовске крви у погледу“, писао је Иво Андрића у есеју у којем је објаснио да је Косовским мит у ствари настао и највише живио у Црној Гори.

На сваком хришћанину је да изнесе терет обнове.

Данас православље на Истоку, прије свега у Русији, цвјета. Како је предвидио и Анре Малро, 21. вијек биће вијек православља и национализама, а никако атеизма и љевице. Ми нијесмо свједоци краја историје, него почетка побједе православља!

Као и увијек, из животних околности треба да извлачимо закључке о Божјој вољи и даљем дјеловању. Последњи је час да зауставимо наше стремљење ка умирућем Западу и да се окренемо ка Истоку, да запалимо пламен апостолске вјере у срцу сваког хришћанина, чиме ћемо преобразити и себе свијет око нас, као што је апостол Павле преобразио Римско царство.

Но, није довољна само вјера у Бога, она мора да се преточи у начин мишљења, живљења и понашања. О томе ми је надахнуто говорио митрополит Амфилохије у интервју на Божић 1994. године: „Вјера у Бога, једина је права основа морала. Али, вјера без дјела је мртва. Она је вјера само кад дјела, кад постане свагдашња пракса – живот. Без тога подвига вјере, пермаментно ће бити у кризи и вјера и морал и људски живот.“

Сјетимо се и ријечи патријарха Павла: „Држите се скута своје Мајке Цркве и никад се удаљавајте од ње. Јер, коме она није мати, томе ни Бог није Отац; таквоме спаса ни мира нема, нити може бити!“

Мир Божји – Христос се роди!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: