Насловна Издвојено Божићна порука Митрополита Амфилохија: Благословен вијенац новога љета!

Божићна порука Митрополита Амфилохија: Благословен вијенац новога љета!

1
ПОДИЈЕЛИ

 

„Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића”

Свети Петар II Ловћенски Тајновидац јавља нам и објављује овим својим ријечима најдубљу тајну живота: без очињег вида овај свијет и људски живот тоне у таму и мрак; без Божића, тј. без Рођења, као вјечног вида, Онога „кроз кога све постаде и без кога ништа не постаде што је постало”, „који је свјетлост истинита која обасјава сваког човјека који долази у свијет” (Јн. 1, 3.9), све постојеће, па и човјек, његов вид и смисао, погружава се у таму и бесмисао. Рођењем Богомладенца вјечно Слово Божије „постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14) – Рођењем Христовим, неизрециви Бог постаје „божић”, човјек, мали бог. Божић – јављање праве славе Божје, он је и вјечно прослављење човјека. На Божић, Бог се открива и дарује као неисказива Љубав, која собом грли и прожима све и сва; Божићем човјек постаје слика и прилика, носилац и свједок те Светотројичне Љубави. На Божић Син Божији Јединородни постаје наш брат. Њиме сваки човјек постаје наш вјечни сабрат. Тако, од Рођења Христа Богочовјека није више проста човјечност мјера човјекова него – богочовјечност. Богочовјечност постаје безмјерна мјера напретка и усавршавања човјека и свијета. Отуда, заиста ко воли Христа Богомладенца испуњава обје заповијести Божије: љуби истинског Бога, љуби и истинског човјека. Тиме постаје јасно свакоме коме се отворио, не само тјелесни, него и духовни вид: ко убија Бога у човјеку, ко се Бога одриче, он неминовно убија и човјека, одриче се истинске човјечности. Богоубиство у уму и срцу људскоме, истискивање Бога из творевине и историје, рађало је и рађа – човјекоубиство, човјекоуништење.

Кад Бога нема, онда нема ни вјечног моралног закона. Људски закони, ма како били усавршени, без утемељења у вјечном моралном закону и богоданом поретку ствари, постају грађевине без темеља, дрво без коријена, релативни и релативизовани договори међу људима. Света је ријеч Фјодора Достојевског: „Ако Бога нема, све је дозвољено”. Обезбоженом човјеку „закон је што му срце жуди, што не жуди, у Куран не пише” (Његош). Предубока је народна мудрост: „Ко се Бога не боји, тај се ни људи не стиди”.

Син праоца Адама, Каин, прво се одрекао Бога и Божјег закона, па је онда убио брата Авеља. Отуда је свако убиство – братоубиство, од Авељевог убиства до масовних братоубилачких покоља, наци-фашистичких, бољшевичко-револуционарних двадесетог вијека, па све до овог новог глобалистичког антибожног поретка наших дана. Као и претходни, сатанизовани богоборни и човјекоубиствени „пореци” и овај се труди да сагради нову вавилонску кулу, служећи више богу Мамону неголи правом и истинскоме Богу и истинскоме човјеку. Клањање богу Мамону значи служење себичности и саможивости; то је не богочовјечанско божићно жртвовање себе другима, него жртвовање других и свеукупне творевине себи, својим задовољствима и интересима. Ко, убија у себи Бога Творца као домаћина свијета, присваја себи и краде, отима од Бога сву творевину. Такав ће, природно, отимати и красти од ближњега свога земаљска добра, и ради њих убијати брата свога.

Тако је бивало и бива свуда у свијету, тако бива и у нашој малој Црној Гори. Шта је била крвна освета, коју је својим богољубљем и њиме освештаним братољубљем, лијечио Свети Петар Цетињски Миротворац, него жртвовање брата своме властољубљу и частољубљу, својим међашима? Тако бива кад се заборави да је брат – ближњи, а сваки човјек је наш ближњи – скупљи и важнији од све васионе! Колико је важно свако људско биће, то потврђује и чињеница да је сам Бог Љубави на Божић – постао човјек, жртвовао себе за живот свијета, уградивши тиме саможртвену Љубав у човјечију природу као једино истинско правило и мјерило живљења и мишљења човјековог.

Управо са разлога што је Божић јављање најдубље истине о Богу и човјеку и начину људског постојања, у времену и вјечности, демонска богоубилачка и човјекоубилачка сила се упорно труди да баш ту божићну истину сакрије и на тај празник помрачи је у човјеку. Како другачије објаснити повампиривање братоубилачке „божићне побуне” из 1918. г. у наше дане, засноване на ондашњој династичкој братомржњи? Умјесто наука мирбожања, узајамног праштања и покајања за гријехе предака и своје сопствене, младо покољење се тиме трује мржњом и сатанским духом крвне освете. То је утолико опасније што је та племенска и династичка братомржња уродила, посебно у Црној Гори, у току Другог свјетског рата и послије њега, идеолошким крвосмутничким „пасјим гробљима” и то баш на Божић (1942). По тужном пјеснику:

„Нема брата док не роди мајка,
пјевали су Срби без престанка,
а кад дође четрдесет прва
и брат брата закла као црва,
преста пјесма оног страшног данка
нема брата док не роди мајка.”

Страшно је братоубилаштво тога времена широм цијеле Европе, али је од свега њега најстрашније ово безбожно револуционарно претварање, и то једино у Црној Гори, братског гробља у „пасје гробље”! „А гдје је некад брат брата убио/ и сад земља на одуву дише“, по пјеснику. Зашто се онда чудити што су из послијератног убијања Бога у људима и из те братомржње (која врхуни у рушењу цркве Светог Петра Цетињског Миротворца и гажењу завјета Светог Петра Ловћенског Тајновидца и Христољупца) настале незапамћене диобе у овом „малом народцу”? Прво, све што је у то вријеме рађено и саграђено, будући без Божјег благослова, разграђено је, опустошено и разграбљено (и то од дјеце оних који су градили братоубиством „новог човјека”). Друго, располућен је до дна овај „светопетровски и Његошев народац” по свим шавовима: вјерским, националним, језичким, културним, азбучним. На тој схизофреној располућености његови идеолози би хтјели да граде његову будућност. Све је у њему сведено на економију, на материјалне вриједности, на стицање „хљеба и игара”, као код многобожачких Римљана. Притом не бирајући средства и заборављујући Христову истину да ”не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи Божијој” (Лк. 4, 4). Само што се притом некадашње „самоуправно самољубље” замјењује вучјом „тржишном економијом” и буржоаским богаћењем појединаца на рачун јадне сиротиње раје, која је и Богу тешка (богаћењем против кога су од отаца истих прављена – „пасја гробља”).

Ако је то и такво богаћење постало једини друштвени идеал; ако је „homo economicus” основа васпитања и образовања у нашим школама, у политичкој идеологији и пракси, а све то опет утемељено на учењу да је човјек мајмунолико, а не боголико биће, зашто се онда чудити што се млади људи међусобно убијају на Цетињу, у Бару, у Котору, у Подгорици… отимајући се око јединих вриједности којима су научени, угледајући се на владајућу класу!?

Било како било, у овом трагичном тренутку једно је сигурно: иза свих тих лутања и диоба, братоубилачких порива и духовне помрачености, ипак се скрива живи огањ вјере у нашем народу и чека да проклија у њему свето божићно сјеме братољубља посијано руком светих Божијих људи: Светог Јована Владимира, Светога Саве, Св. Петра I и II, Св. Василија Острошког, Св. новојављеног Мардарија Љешанско-либертивилског и Свеамериканског, Марка Миљанова и др. Добри су и ови модерни закони, али ће они тек онда добити снагу и повјерење људи кад буду поново утемељени на имену Оца и Сина и Светога Духа – Бога Љубави, као Законик Св. Петра Цетињског. И на његовом сазнању да је „у имену Божијем суд и правда” и једина истинска безбједност, а никако у натопактовском тоталитаризму и човјекоубилаштву.

Што значи, на крају, да тек онда када се наука Божја врати у школе, као у петровићевској Црној Гори, када дјеца буду учена „страху Божјем као почетку мудрости”, када се науче да се Бога боје и људи стиде и када Божићна тајна, тајна „Бога Слова које је све из ничега створило и чијем је закону све покорно” (Његош) засија у нама, тек тада обновиће се братска љубав међу нама. Божићним мирбожањем и праштањем исцијелићемо се од богомржње и из ње рођене братомржње и свих отровних и опаких диоба. Па сви заједно запјевати с Ловћенским Тајновидцем: „О преблаги тихи Учитељу/ слатка ли је света бистра вода/ с источника твога бесмртнога”.

Мир Божји! Христос се роди!
Благословен вијенац новога љета!

Архиепископ цетињски,
Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије
Егзарх Свештеног трона пећкога

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here