Бовдунов: Бжежински је умро, али његово дјело живи

Збигњев Бжежински је мртав. Истакнути глобалиста и атлантиста је напустио овај свет 27. маја, 2017. године. О смрт је прво известила његова ћерка, познати амерички ТВ водитељ, Мика Брзезински. У наредним посмртним почастима које су објављене, без обзира на идеолошке боје оних који га се сећају, највише је указивано на изванредне интелектуалне способности покојника, његове улога саветника председника Картера од 1977. до 1981. године, као и његов значајан допринос проучавању међународних односа.

Међутим, Бжежински није био само талентован политолог или државник. Он је био један од архитеката постојећег светског поретка у свим његовим аспектима: од утицајних глобалистичких структура до међународног тероризма, од појма ‘тоталитаризам’ убаченог у ум сваког дипломца факултета политичких наука на до америчко-кинеског блока, који је ставио тачку на совјетски пројект. Бжежински је прво био војник, а касније и једна од генерала Хладног рата, који су добиле Сједињене државе.

Геополитика судбине

Збигњев Бжежински је био доследни атлантиста. Геополитички избор у корист поморских сила, Велике Британије, а касније Сједињених држава, постала је главна ствар у судбини овог пољског сина. Као атлантист, он је био свестан да је континентална сила Русије, тада Совјетска, главна претња плановима за светску доминацију Сједињених држава. Супртостављање Русији је постало смисао његовог живота.

Па чак и после распада Совјетског савеза и пада комунизма, Бжежински се жестоко противио свим царским покушајима Москве. Истовремено, Бжежински је био доследни либерал у смислу да је, за разлику од реалиста у међународним односима, фактор идеологије постављао високо, верујући у неопходност унапређења либерално-демократских вредности у целом свету и верујући у глобалистичку утопију. Бжежински је спојио дубоко разумевање геополитике (најбоље „геополитичко“ дело – ‘Велика шаховска табла’) и приврженост либералном приступу у међународним односима. У том смислу, Русија за њега била идеални непријатељ, јер је руска опозиција Западу била узрокована не само геополитички, већ и често обојена идеолошким бојама. Када је Бжежински рекао да заиста воли Русију, није лагао: у својим концептима, оставио је место за Русију, али то мора дабуде једна друга Русија, са другом територијалном конфигурацијом и идеолошком (либералном) оријентацијом.

Деда свих терориста

У оквиру доктрине супротстављања Русији током авганистанског рата, Бжежински је дао све од себе да из пепела васкрсне милитантни исламизам и окрене га против Совјета. Он се лично састао са својим лидерима, укључујући и саудијског милијардера Осаму бин Ладена и, убедио је председника Картера да дâ подршку муџахединима у Авганистану. Процес који је покренуо Бжежински је довео до појаве новог феномена у исламском свету – глобалног тероризма. Исламисти са образовањем из Сједињених држава су постали нови фактор у међународним односима, превазилазећи у сваком смислу терористе левичаре или десничаре током седамдесетих 20. века. Касније, када су се Сједињене државе суочиле са овим непријатељем, Бжежински је изјавио да не жали због избора који је направио почетком осамдесетих. Исламисти су смрвили главног геополитичког и идеолошког непријатеља Сједињених држава – Совјетску Русију, иако сâми представљају претњу, али мање су опасни, са његове тачке гледишта.

Отац Трилатерале

Бжежински је био један од оних који су зачели Трилатералну комисију. Заједно са Дејвидом Рокефелером, он је 1973. године постао један од оснивача глобалистичких института, чији је циљ био да се уједине политичке и економске елите Сједињених држава, Европе и Јапана. Наравно, непосредни циљ је био да се ојача везе између центара про-америчког пола (такозваног „слободног света“) у биполарном светском систему. Али, ни сâм Бжежински, нити Рокфелер, нис крили да је крајњи циљ уједињени свет под контролом светске елите. У раду из седамдесетих, “Између два века: америчка улога у Технотроничко доба?”, Бжежински оправдава потребу за стварањем таквих центара за глобално помирење и управљање. Од 1973. до 1976. године, био је председник Трилатералне комисије. Овај познати политолог је спојио Њујоршки савет и Савет за спољне послове (CFR) у Клуб Билдерберг.

Теорија тоталитаризма

Заједно са другим америчким политологом, Карлом Фридрихом, Бжежински је промовисао и популаризовао теорију „тоталитаризма“. Развијајући идеје Хане Арент, која је нацистички и комунистички режим сврстала у исту категорију, Бжежински и Фридрих су се, ипак, супротставили тези Арентове да су тоталитарни режими, према свом пореклу супротни од традиционалних аутократија. За Бжежинског, тоталитаризам је један од облика аутократије карактеристичне за индустријско доба. Тако, совјетски тоталитаризам за њега није био нешто ново и страно у историји Русије, већ наставак историјске аутократске државности. Са друге стране, тај став показује либералну строгост код Бжежинског, који је, заправо, увео дихотомијску класификацију ‘демократски режими против свих осталих’.

Све што у систему није било либерална демократија, која је, упркос критикама, у многим аспектима узета здраво за готово, као опште место западне мисли, смештено је у другу категорију, заједно са фашизмом и стога би увек било одбачено.

Избор Кине

Један од главних спољнополитичких успеха Бжежинског био је наставак политике приближавања Кини, која је почела још у Кисинџерово време. Резултат тога било је успостављање дипломатских односа између Сједињених држава и Кине, а НР Кина је, де факто, постала савезник Сједињених држава у Хладном рату против СССР. У случају Кине, Бжежински радије прате геополитичку логику – Кина као моћ Римланда, могла би да буде и атлантистичка и евроазијска, али, за разлику од Русије, не контролише значајне територије евроазијског континента, пре свега Хартланд. Дављење СССР-а због контроле приобаља Евроазије, чији је Кина део, било је традиционална стратегија Атлантиста у односу на Хартланд. Касније, од 2000-их, Бжежински је говорио о „Два велика“ – светском систему којим доминирају две силе – Сједињене државе и Кина – као добродошлу алтернативу тренутној нестабилности. Те, захваљујући Бжежинском (али не само њему), данас живимо у свету где много тога зависи зависи од односа Сједињених држава и НР Кине.Ова два победника и ранија савезника ће неминовно доћи до глобалне конкуренције, исто као и атлантистички англо-амерички савезници и СССР, после Другог светског рата.

Тамнопута марионета

Најновији допринос Бжежинског светској политици је Обамино председниковање. Овај геополитичар је био саветник тамнопутом председничком кандидату, а после изборне кампање Бжежински је понекад називан „Обамин сиви кардинал.“

Изгледа да је последње дефинитивно био покушај у складу са препорукама старијег политолог, изнетих у његовој књизи „Друга шанса: три председника и криза америчке суперсиле“. Посебно се ‘Арапско пролеће’ може одлично објаснити покушајем Сједињених држава да усвоји концепт Бжежинског о „глобалном демократском буђењу“. Сједињене државе су покушале да преусмере снаге у арапском свету које су незадовољне мањком демократије у њиховим земљама, у поређењу са Сједињеним државама и њеним либералним идеалима, иако су тај мањак често организовали про-амерички режими. У вези са Русијом, у овом раду, Бжежински је предложио да се примењује стратегију ангажовања, интеграција у западне пројекте, које су постале основа чувеног ‘ресета’. Али нешто је кренуло наопако.

Поновно уједињење Русије и Крима је била прекретница, када су сви схватили да у блиској будућности неће бити правог ангажовања. Арапско пролеће се завршило новим таласом терора. Исламски терористи су увек били један од главних корисника идеја Бжежинског. Трампов долазак на власт је, наводно, уништио овог старца. По сопственом признању, он у тако нешто није веровао гостионицу га. Кина је више конкурент и противник у подели света, упркос сусрету Трампа и Си Ђинпинга, који је организовао његов пријатељ и противник, Хенри Кисинџер. Бжежински је преминуо, остављајући свет који је створио у ослабљеном стању.

Смрт мишљења

Са његовом смрћу и одласком, можда одлази и читаво доба и начин мишљења. Али, не одлази. Русофобија и устаљени геополитички приступ ће бити присутни још неко дуже време у америчкој спољној политици. И, то је нешто друго. У другој половини 20. века, спољну политику Американаца су водили европски емигранати који су: или особе рођене у Европи, које су емигрирале у Сједињене државе, као Кисинџер или Моргентау, а и сâм Бжежински, или ретки, али важно изузеци, као што је Семјуел Хантингтон. Они су сви представници представници америчко-јеврејске дијаспоре – деца емиграната из Европе, одгајана у духу европске културе. Ово се односи на неоконзервативце, наследника немачког јеврејина Леа Штрауса. Чак и Френсис Фукујама, онај Фукујама кога знамо и његова књига “Крај историје“ не би могла постојати без утицаја Штраусовог студента Алана Блума. Другим речима, интелектуални успех старе не-американизоване Европе је, парадоксално, служио америчком успеху. Са одласком таквих диносауруса, као што су Бжежински и Кисинџер, овај ресурс ће бити исцрпљен. Старија генерација неоконзервативаца умире, а млађи су од њих једино научили да воле Израел и да мрзе Русију, али и да не мисле уопште. Да ли ће Сједињене државе бити у стању да почну да мисле сопственим умом, након одласка њене европске интелектуалне елите у спољној политици, велико је питање.

(intermagazin.rs, Александр Бовдунов / Геополитика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: