Болна рјешења за Космет

Функционер Српске напредне странке и кандидат ГИ „Српска” за градоначелника Сјеверне Косовске Митровице, Крстимир Пантић, побиједио је на тек одржаним локалним изборима на Космету свог противкандидата Оливера Ивановића у другом кругу, али тиме није постао градоначаленик. Због очекиване преваре примитивно упаковане у Бриселу, а оперативно реализоване у сарадњи са терористичком влашћу у Приштини и дјелимично са „наивним” представницима Београда, Пантић је одбио да преузме дужност. Одбио је да положи заклетву по законима међународно непризнате и по свему лажне „државе Косово” и под Тачијевом крвавом заставом.

Лажна предсједница непостојеће државе Атифете Јахјага заказала је због тога понављање, свеједно нелегалних избора за првог човјека града на Ибру. Медији су углавном стидљиво извијестили о крајње часном чину Крстимира Пантића. О томе се писало тек два-три дана, а Влада у Београду је функционеру напредњака поручила да је без њене подршке за потез на који се одлучио, а тек га чека „рибање” у странци. Рекао бих да је и поменута реакција Владе продукт очекивања позитивног исхода везано за почетак преговора о приступању Европској унији. Премда, не радујем се томе што су преговори почели, нарочито у контексту најављених нових „болних рјешења” у вези са Косовом и Метохијом. Него, кад смо год „болних рјешења” може ли бити болније него што јесте? Више може бољети само нови прогон преосталих 100 хиљада Срба са КиМ и нови геноцид над њима. Геноцид над косметеким Србима заправо и не престаје. Напротив, у току је његова легализација. Е, то је болно. То је најболније! Окупација као окупација, буде и прође. Јадни су до бола ововремени окупатори у поређењу са империјама које смо у прошлости испратили са српских етничких простора. Стога, без зебње, иако је прилична жртва већ поднијета. Али, откуда право било коме да удара печат Србије на такво стање? Откуда право било коме да у име Срба легализује етничко чишћење? Откуда право најпозванијима да ћуте о скоро 300 хиљада прогнаних Срба, о нестварању услова за њихов повратак на Космет, о преораним српским гробљима, попаљеним црквама и домовима? Болно! Не може бити болније. Ако је рјешење да се о томе ћути, онда је то болно рјешење које нам се свако мало најављује.

Локални избори у јужној српској покрајини, од почетка је било јасно, нијесу били ни статусно неутрални, нити на било који начин корисни по српску заједницу на окупираној српској територији. Знали су то сви који је требало да знају. Тешко је ту чињеницу многима било да превале преко уста, због „европске будућности” Србије. Европа, кажу, Србији мисли добро, а под своје окриље би да је прими озрачену, обезглављену и сакату, без најважнијег дијела њене територије. Гле ироније! Гле цинизма! Гле гадости! Свакако, част државама чланицама ЕУ које не признају једнострану проглашену албанску „независност” српске покрајине, једнако као што ту неонацистичку творевину не признаје ни већина држава свијета, чланица Уједињених нација. Најзад, није ли окупирани Космет најмалигнији могући тумор на тијелу Европе, како то неко далеко мудрији из западне Европе одавно примијети. Нико у Европској унији нема право да не вјерује најугледнијем швајцарском правнику и посланику Парламента Савјета Европе, Дику Мартију, да је терориста Тачи главни трговац органима Срба отетих на Космету прије деценију и по. Нико нема право да омета његову истрагу у вези са тиме, само зато што она доказује везе западноевропских и америчких моћника са канибалском и терористичком влашћу у моноетничкој Приштини…

Но, вратио бих се „статусно неутралним” изборима на Космету. Просто не могу, а да не примијетим да њихов куриозитет представља резултат политичких партија и грађанских иницијатива са црногорским националним префиксом. Наиме, од три црногорска политичка субјекта у покрајини ниједан није успио да добије одборнички мандат у било којој од општина у којој су се надметали. Уосталом, то и није нарочито изненађењс ако се зна да је попис који је прије три године спровела привремена албанска власт у Приштини показао да на Косову и Метохији укупно живи 19 националних Црногораца. Рекао бих да су на изборима још и одлично прошли са резултатом нула. Могли су да уђу и у минус! Како би тек то могло да буде болно…

Недавно сам на истим овим страницама писао о Србима са сјевера Космета као обрасцу за српску слогу. Минули локални избори за чији бојкот сам се јавно залагао иако се моје име на подвалу нашло на изборној листи у Ђаковици, без мог пристанка и потписа (због чега сам поднио и више кривичних пријава), нијесу ме демантовали. Кажем, избори ме нијесу дсмантовали јер је, примјера ради, више од 90 одсто Срба у Сјеверној Косовској Митровици бојктовало исте, успротвивши се на тај начин идеји да сами себи (и српском Космету) испишу смртовницу. Сатисфакцију за такву одлуку чини им и одлука напредњака Крстимира Пантића да не преузме дужност градоначелника који би био најнепосредније потчињен масовном убици и српском целату Тачију. Дакле, ако се зна да је међу оних десетак одсто грађана српске националности који су махом невољно изашли на изборе у Косовској Митровици Пантић добио убједљиво највише гласова, можс се претпоставити коли(ц)ко ће Срба тек сада гласати, буду ли организовани нови, које Јахјага и Тачи желе да спроведу.

Објављено у „Дану“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: