„Бокешки берберин“ књига о заливском Мештру

У минулих 20 година, само се двапут догодило да се роман неког од аутора из Црне Горе нашао у ужем избору на НИН-ову награду. Оба пута били су то романи Николе Маловића: „Лутајући Бокељ“ (2007) и „Једро наде“ (2014).

Како то изгледа када награђивани писац одлучи да напише документарну прозу, ни мање ни више него о властитом оцу, сазнајемо из дјела „Бокешки берберин“. Маловићев јунак је Бијељанин Милорад Мињо Маловић, најстарији бококоторски бријач, што ће рећи и фризер.

Као мото „Бокешког берберина“ узели сте цитат Предрага Матвејевића, по коме „посао бријача није био само занат него и позив, понекад и обред. Њихове су гесте биле отмјеније од геста обртника. Њихов је говор био биранији од говора трговаца. У бријачницама се могло све дознати о граду и његовој повијести“?

– Мото није случајан, јер ми је Бог дао да се нагледам свога оца. До данас је остао човјек лијеп, а да стари почео је касно. Чак и сада, као 70-годишњак, многим исписницима изгледа „као младић”, како му већ комплиментавају, но не без разлога. У дану у коме је настала насловна фотографија, а то је било 9. октобра 2014. г, мој се отац купао у мору.

Сваки је берберин умјетник и дипломат, познавалац народа, и његов неизоставни дио. Политички мора да се чува зарад занатске самосталности, а харизма му зависи од умјетности баратања бритвом и маказама.

Документарна проза прати Маловићев професионални живот, паралелно са збивањима на домаћој и свјетској сцени – током пуних 70 година. Структуром голицате сваког ко би пожелио да напише слично дјело, зар не?

– У неку руку да, али ненамјерно. „Бокешки берберин” је књига о човјеку који је изучивши један користан и древан занат себи и породици обезбиједио будућност, а другима задовољство да из бријачке и фризерске бутиге изађу вазда уредни и намирисани. Да буду људи, у естетском смислу.

Све што се важно догодило у свијету и над Боком Которском у посљедњих седам држава у којима је Барбијер живио, потказано је унутар ових корица.

Ко жели да уђе у есенцију фризерског заната, ко жели да види како је то бити бријач, уживаће у описима из бутиге која вазда мирише на лосионе, креме и пудер. Читамо о начину на који расте длака, о врстама косе и браде, о алатима потребним да се човјек доведе у ред, о политици увијек присутној у бутиги, о разним ћудима оних који сјéдају у ротирајућу мештрову столицу те се – окрећући нос као прову – огледају у великом огледалу…

Постоји ли разлика између бријача и фризера?

Бријач је занатлија који не само што брије и штуцује браду и бркове, већ и подшишава, шиша, пере и фенира косу – мушкарцима. Некад су то била два заната. Данас су фризерски и бријачки занат спојени уједно. Мештар Мињо Маловић шиша и брије преко 50 година. Понекад пет генерација из исте фамилије. Бријао је Ива Андрића, и ошишао преко 100.000 глава. Ваљда је зато и постао заливски занатски бренд. Ваљда је зато он дебото – Бокешки берберин.

У ком жанру сте се овога пута подвизавали?

То је бајпас између књижевности и посвете на 200 страна у тврдом, емотивном повезу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: