Бокељски капетан који је уловио адмирала фон Шпеа

Заборављени херој битке код Фокландских острва из Лепетана

Тиват – Док се у свијету разним публикацијама, ТВ емисијама и издавачким пројектима обиљежава стота годишњица од избијања Првог свјетског рата, домаћа историографија и публицистика заборавила је капетана Илију Дамјановића са Лепетана, морског вука који је прије тачно 100 година „уловио“ најтраженију флоту у Великом рату –ескадру њемачког адмирала Максимилијана фон Шпеа.

Граф Шпе са својом источно-азијском ескадром ратних бродова харао је током 1914. године водама Атлантика. Скоро да није било савезничког конвоја који није био уништен од стране флоте која је постала страх и трепет за поморце. 1.новембра легендарни њемачки адмирал фон Шпе у бици код Коронела до ногу је потукао британску флоту под командом контраадмирала Кредока који је том приликом погинуо. Један од највећих пораза британске флоте био је врућ шамар британском Адмиралитету, па је је први лорд Адмиралитета, Винстон Черчил послао казнену експедицију од чак 56 ратних бродова која је преко мјесец дана безуспјешно трагала за Шпеовом флотом око обала Патагоније и Аргентине.

На историјску сцену у том часу ступа одважни бокељски капетан Илија Дамјановић који је био заповједник трговачког пароброда „Раwсон“ аргентинске компаније „Compania Argentina de navigacion a vapor Nikolas Mihanović“. Пловећи на редовној линији Буенос Аирес – Патагонија – Тиера дел Фуего код забаченог острва Пиктон уз чилеанску обалу капетан Дамјановић је успио оно што данима није успјевало британској ескадри. Тога 4.новембра изјутра је пловио уобичајеном рутом међу хиљадама острваца, гребена и тјеснаца код самог Магелановог пролаза када је јужно од острва Пиктон угледао обрисе флоте најчувенијег њемачког адмирала Првог свјетског рата.

Не осврћући се на панику путника на броду којих је било око 300, Илија је ризиковао свој, живот путника и посаде као и сам пароброд и скренуо са руте да би пратио њемачку флоту, а затим је податке о кретању и позицији њемачких ратних бродова прослиједио једном британском броду на кога је успут налетио.

Дамјановићев подвиг био је увертира за велику побједу енглеске морнарице на адмиралом фон Шпеом у бици код Фокландских острва 8.децембра 1914. године.

Под командом вицеадмирала Довтона Стардија била су два најмоћнија бојна брода британске флоте „Инвизибл“ и „Инфкелсибл“ као и све остале поморске снаге у Атлантском океану, па су њемачки оклопни крсташи „Гнајзенау“ и „Шарнхорст“, лаке крстарице „Нирнберг“, „Лајпциг“  и три транспортна брода завршили на дну. Од цијеле фон Шпеове ескадре успела је да побјегне, захваљујући мраку, једино лака крстарица „Дрезден“ која је потопљена 14.марта 1915. године код чилеанског острва Мас а Тјери.

Када је њемачка ескадра уништена, капетан Дамјановић се са својим бродом Равсон вратио у Буенос Ајрес гдје му је приређен величанствен дочек.  О бици у којој је са својим командним бродом „Шарнхорст“ потонуо адмирал фон Шпе са своја два сина и 2.200 њемачких морнара мјесецима се писало у енглеској, америчкој и француској штампи. Осим новинских чланака у којима се истицала његова храброст, писмене захвалнице енглеског посланика у Буенос Ајресу, представника савезничких влада и предлога за орден, капетан Илија никад није одликован за овај подвиг. Енглеска амбасада упутила је писмени захтјев влади у Лондону за одликавање Илије Дамјановића, али се Лондон оглушио о овај позив.

Путнички брод „Раwсон“ постаје транспортни брод Ратне морнарице, а Илија Дамјановић за његовим кормилом редовно превози залихе савезницима од Аргентине до Европе. 17.фебруара 1914. године Дамјановић у Бискајском заливу судара се са њемачком подморницом. Капетан „Раwсона“ узима подморницу на нишан крменог топа који је уграђен на брод и онеспособљава је за пловидбу док у помоћ нијесу пристигли француски ратни бродови.

Аргентина се одужила бокељском морском вуку тако што је читаву једну авенију назвала именом „Елиаса Дамиановицха“. На иницијативу њемачког амбасадора у Аргентини, Лизбурга Њемачка је расписала потјерницу за Илијом Дамјановићем. Занимљиво је да су Дамјановићи страховали за Илијину безбједност и током Другог свјетског рата, јер је капетан са Лепетана био истакнути патриота и слободар. Капетан Дамјановић провео је у компанији Николаса Михановића аргентинског бродара поријеклом из Задра, преко 20 година заповједајући најлуксузнијим паробродима „Равсон“ и „Примеро“ запошљавајући велики број људи из Боке, Србије и Црне Горе који су почетком прошлог вијека долазили у Аргентину трбухом за крухом. Дамјановић је био изузетан поморац са завршеном Поморском академијом у Буенос Ајресу, али и велики ерудита, југословенски и српски патриота и друштвено политички радник. Говорио је и писао шпански, португалски, италијански, енглески, француски, латински језик а споразумијевао се на руском и арапском језику.

Наши исељеници Дамјановића који је био настањен у луксузном дијелу Буеноса Ајреса у кварту Авеланеда бирају за предсједника Српско-хрватске исељеничке странке и на тој дужности је остао до 22.априла 1923. године када је на велику молбу своје сестре Ане одлучио да се врати у домовину. Био је члан удружења „Друштво Србија“ у Буенос Ајресу, помагао штампање часописа „Јадран“, члан удружења „Бранитеља слоге“, лични пријатељ са предсједницима влада Аргентине, Парагваја и САД, крштени и вјенчани кум бројних исељеничких породица. Помагао је Црвени крст Србије и Црне Горе и борце на Солунском фронту. По повратку у Боку годинама је предсједавао „Бокељском организацијом исељеника“ чије је сједиште било у которској кафани „Дојми“. Један је од заслужних за отварање поште у Лепетанима, предсједавао је одбором родитеља у Основној школи у Лепетанима, сарађивао са Удружењем поморских капетана из Дубровника. Био је велики црквени добротвор, члан црквених одбора у Јошици и Тивту, пријатељевао са бококоторским еписком Кирилом и дон Ником Луковићем. Био је кум са др Симом Милошевићем.

Због заслуга за оснивање Краљевине Југославије одликован је орденом Бијелог орла које му је уручио министар за социјалну политку и његов пријатељ Мирко Комненовић, а краљевска кућа Карађорђевића га је молила да буде капетан краљевске јахте „Вила“ што је одбио због позних година.

У Боку се вратио са богатом библиотеком, а његова унука Марија са сјећа да је у недостатку сна ноћи проводио пишући и читајући. Оженио се у 61.години и добио троје дјеце.  Умро је 1953. године и сахрањен на породичном гробљу цркве Свете Недјеље на Јошици. Занимљиво је да је и његов син Илија Дамјановић био дугогодишњи поморски капетан на которској „Југооцеанији“.

Илија Дамјановић био је потомак фамилије која је дала десетак чувених капетана, бродовласника и поморских официра. Породица Дамјановић поријеклом је испод Острога, а у Боку се доселила измеђи 1680. и 1700. Име капетана Илије Дамјановића помиње се у бројним поморским енциклопедијама. Држава се никад није одужила за његове бројне заслуге. Крај живота дочекао је уз скромну пензију која је по свједочењу породице одговарала пензији обичног обалског радника.

Жељко Комненовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: