Бјелашки комунисти, Савo Фатић и “сахрањивање светаца”

Бјелашки комунисти, Савo Фатић и “сахрањивање светаца”

17
ПОДИЈЕЛИ

Саво Фатић, потпредсједник Подгоричке скупштине, одржане између 24. и 29. новембра 1918. године, се у ближој прошлости често налазио у жижи интересовања разних квазипатриотских медија у Црној Гори.

Фатић је био “главни негативни јунак” многих скандалозних текстова, у којима су се свакојаки аутори и историчари обрушавали на њега због изјава или предлога које је имао на дотичној Подгоричкој скупштини.

Саво Фатић- атеиста и присталица лијевих убјеђења

Њему се, рецимо, приписује ауторство необично екстремне и скарадне иницијативе- да се Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски “сахране као обични људи”. Ипак, у тим многобројним нападима нико од критичара није стављао у први план чињеницу да је Фатић био атеиста и присталица лијевих, комунистичких убјеђења.

Иако су Фатића квалификовали исправним идеолошким одредницама- социјалиста, бијели комуниста, бјелашки комуниста, његове скандалозне изјаве нису стављане у идеолошке оквире екстремне љевице, већ су генерализоване и приписиване бјелашима уопште.

Циљ таквог поступка је био- медијска сатанизација свих присталица уједињења 1918. године и прављење јефтиних политичких поена у времену садашњем. Дакле, радило се о лошим намјерама.

Ипак, комунистичка убјеђења Сава Фатића су била толико неоспорива, да је по завршетку Другог свјетског рата, и војне побједе комуниста у Југославији, он постављен за првог предсједника Врховног суда Народне Републике Црне Горе.

Та функција је овјерена указом Предједништва Црногорске народне скупштине 1945. године, и објављена у првом броју Службеног листа НРЦГ од 10. 07. 1945. године.

Самим тим, све наводно скандалозне изјаве Сава Фатића, над којима се пренемажу данашњи квазипатриоти- с тенденцијом да над њима театрално прецркну, црногорским комунистима нису ништа значиле, нити су биле проблематичне.

Када су га Титови комунисти, послије преузимања власти 1945. године у Југославији, постављали на високе функције- уопште им није сметало што је Фатић био потпредсједник Подгоричке скупштине.

За нову власт је било важно да је Фатић комуниста по убјеђењу, те да је био један од најученијих људи свог времена у Црној Гори, јер је након завршетка средње школе у Русији: студирао правне науке у Швајцарској и Италији, дипломирао 1911. године на универзитету у Женеви и говорио пет свјетских језика.

Јовановић: Комунисти су 1918. и били „бјелаши“

Јавности је познато да су бјелаше тога времена чинили црногорски монархисти који су били за Карађорђевиће. Мање је познато да су и црногорски комунисти листом били у бјелашима, а присталица комунистичких идеја у Црној Гори је тада било јако много..

Већина критичара Подгоричке скупштине о томе није жељела да пише из разумљивих разлога. Наиме, много је простија и пожељнија била верзија, изражена кроз поклич- “Црну Гору су 1918. године срушиле присталице Карађорђевића”, него говорити објективну истину.

“Модерни критичари” бјелаша и уједињења нису имали снаге да, тако програмираном дијелу своје јавности, саопште чињеницу да су црногорски комунисти били огромна, па и преовлађујућа сила у процесу детронизације Петровића. Да су то саопштили, морали би мијењати острашћену реторику, и она би имала сасвим други садржај и поруку, чега су се итекако плашили.

Један од ријетких из тог острашћеног круга, који је понекад “набацивао факт” да су комунисти били у бјелашима, је црногорски новинар и публициста Владимир Јовановић, идеолошки близак некадашњој Дукљанској академији наука и умјетности.

У једном тексту о зеленашу Крсту Поповићу (2*) , Јовановић се врло кратко осврнуо и на црногорске комунисте, те “онако успут” рекао:

“Још од 1918. године, Крсто Поповић не гаји само непријатељство према „бјелашима“, већ и у најмању руку подозривост према комунистима; тачније, комунисти су 1918. и били „бјелаши“.

Међу делегатима тзв. Подгоричке скупштине њих 12 су комунисти, тада под именом социјалисти. Ти први овдашњи комунисти, већина њих, на челу са Јованом Томашевићем, утемељивачем КПЈ у Црној Гори, били су „контракомити“; позивали су 1919. „противнике уједињења Црне Горе и Србије” као „Николине агенте” и тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин”. (2*)

Дакле, Јовановић у овом кратком инсерту констатује да су црногорски комунисти тога времена- листом били бјелаши, учесници Подгоричке скупштине, па и контракомити који су се оружано борили против присталицa краља Николе.

Наравно, на челу са Јованом Томашевићем, оснивачем Комунистичке партије у Црној Гори и високообразованим човјеком који је у Француској, на Универзитету у Поатјеу дипломирао право 1918. године.

У једном другом тексту, Јовановић све то потврђује и даје додатне информације:

“Чак 12 посланика тзв. Подгоричке скупштине су декларисани социјалисти – претече комуниста, чланова Комунистичке партије Југославије (КПЈ). На оснивачкоме скупу Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), одржаноме у Београду, од шесторице делегата из Црне Горе, најмање двојица су претходно била и делегати тзв. Подгоричке скуштине. “(3*)

У истом тексту се напомиње да међу радикалним бјелашима има и обичних чланова КПЈ, наводећи као примјер Ријеку Црнојевића, из које су 1919. године чланови КПЈ тврдили да је „сепаратизам Црне Горе злочин, јер највише погађа радничку класу”.

Скарадна иницијатива као изоловани инцидент

Црногорски историчар Новак Аџић се у осврту на инкриминисану изјаву Сава Фатића позива на документ из књиге др Јована Бојовића следеће садржине:

“Савo Фатић je заједно са двојицом својих другова на Подгоричкој скупштини 14. новембра 1918. по старом календару предлагао да се ћивот, односно, земни остаци Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког и осталих светаца избаце из манастира и да се изврши њихова сахрана као што се врши сахрана обичних цивилних лица.” (1*)

Како у цитату јасно пише да је предлог дао “Савo Фатић са двојицом својих другова”, то значи да се овај скандалозни предлог, ако је уопште постојао, може ограничити само на тројицу људи и никог више.

Елем, ако знамо да је међу учесницима Подгоричке скупштине било дванаест комуниста (или социјалиста), тада је јасно да су управо из њихових редова била двојица која су стала уз Фатићев скарадни предлог.

Опет, ако је од 12 бјелаша- комуниста само двоје било за предлог Фатића “о сахрањивању светаца као обичних цивила”, то значи да су предлагачи били апсолутна мањина чак и у комунистичкој групи која је присуствовала скупу.

Самим тим, таква скарадна идеја се не може идејно приписати црногорским комунистима који су били учесници Подгоричке скупштине, нити се они могу због тога жигосати, да о осталим учесницима Подгоричке скупштине и не говоримо.

Максимум што се може рећи је да се радило о изолованом инциденту тројице људи комунистичке и атеистичке провинијенције, и ништа више.

Осим тога, у документу из књиге др Јована Бојовића постоје још двије информације које је немогуће заобићи, те се морају коментарисати. Наиме, ако се иницијатива о “сахрањивању мошти светаца као обичних цивила” може третирати екстремном атеистичком идејом комунисте Фатића, друга теза- да је Фатић тражио да се мошти “прије сахране избаце из манастира” чини се прилично претенциозном и информативно натегнутом.

Јер, она би за собом повлачила идеју да је Фатић сматрао да се обични цивили требају сахранити послије тога када се избаце у дориште, из куће у којој су преминули, што је апсурд.

Очигледни недостатак свједочења о реакцији осталих учесника Подгоричке скупштине на инкриминисани предлог Фатића, ако се он упште десио, говори о недостатку потпуне информације. Дакле, у црногорским медијима се по овом питању оперисало са полуинформацијама и сегментима истргнутим из контекста, што је информативно недопустиво и непрофесионално.

Ако овоме додамо да се дотична идеја није стављала у реалне оквире екстремног атеистичког погледа комунистичке провинијенције на религију, те занемарило да се ради о људима који су били мањина чак међу комунистима присутним на Подгоричкој скупштини, то се може закључити да је ова прича о Фатићу пласирана с невјероватном дозом жеље за манипулацијом јавним мњењем.

Закључивши ову тему, није згорега да се осврнемо и на политичке идеје црногорских комуниста тога времена, да би прича о њима била цјеловита и заокружена.

Комунисти за уједињење, а потом за Совјетску Црну Гору

Црногорски комунисти тога времена су жељели рушење свих династија и ствaрање Совјетске Црне Горе у федералној Совјетској Југославији.

Тако нешто поврђује и споменути црногорски публициста Владимир Јовановић који каже:

“Ипак, комунисти у Црној Гори су уједно најрадикалнији легални опозиционари; јер су, де факто против постојећега друштвенога устројства, а за стварање „совјетске републике” и „балканске федерације”. (3*)

О томе је говорио и црногорски новинар и публициста Лука Марковић, који је рођен у Црмници почетком 20. вијека, у истом селу у којем се родио и комунистички лидер Јован Томашевић.

Марковић у својој књизи “Под аустралским небом“- преноси говор Јована Томашевића на овај начин:

“Врло добро ми је остао у сјећању један од његових првих наступа из тог доба у Вирпазару (градићу у центру Црмнице). Он је окупљеним Црмничанима ту, између осталог, рекао и ово: “Ја нијесам за уједињење само ради тога што сам против повратка краља Николе. Не, ја сам против свих краљева, па и онога у Београду, већ сам за уједињење ради тога, што ће Црна Гора, у једној већој заједници с другим Јужним Славенима ићи брже напријед…”(4*)

Иако комунистички вођа Јован Томашевић није био задовољан начином на који је уједињење изведено, из овог говора се види да је његово приступање бјелашима било закономјерно.

Ипак, иако на страни бјелаша, Томашевић је увијек истицао посебно мишљење, комунистичког садржаја, о чему публициста Лука Марковић говори овако:

“У Црној Гори се је тада водила жестока борба између “зеленаша“ (који су били за повратак краља Николе) и “бјелаша“ (који су били за уједињење).

Томашевић је у тој борби стао на страну “бјелаша“ али је стално истицао, како се он и његове присталице боре за Црну Гору “без грбова и сабаља“, а да је једини исправан пут југословенске радничке класе онај који је показала Октобарска револуција.“ (4*)

Дакле, из свега овога происходи да је у политичким надгорњавањима послије 1918. године удио црногорских комуниста био велики.

Не би се требала искључити варијанта да је чак половина црногорских бјелаша, па и антикомита у Црној Гори- било на страни комуниста или подржавало њихове идеје. У сваком случају, присталице комуниста тога времена нису давале подршку црногорским зеленашима, а то је било можда и пресуђујуће током насталог идејног конфликта.

Уосталом, објективну снагу црногорских комуниста показали су избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, који су одржани 28. новембра 1920. године. Зато ћемо се и осврнути на њих, јер показују обим утицаја комуниста на догађаје послије 1918. године, што је јако важно.

Комунисти су били респектабила сила

Осврћући се на те изборе, пубициста Лука Марковић у својој књизи напомиње значај популарности комунистичког лидера Јована Томешевића, те каже:

“Таквим својим кристално јасним ставом Томашевић је стекао велике симпатије, не само међу нама омладинцима него и међу старијима.

Тако омиљеног, њега је Партија поставила да на изборима за Уставотворну скупштину буде носилац листе у Црној Гори.

Резултат је био величанствен. Од 28.000 бирача, колико их је изашло на изборе, скоро 11.000 гласало је за листу Партије. Тако су комунисти у Црној Гори добили на тим изборима четири мандата, међу којима је био и Јован Томашевић.”

Дакле, реална снага црногорских комуниста крајем 1920. године је била на нивоу утицаја, или подршке- 38 % грађана Црне Горе, што је невјероватан резултат и у садашњем времену.

У осврту на те изборе, црногорски публициста Владимир Јовановић даје ову информацију: “КПЈ је на парламентарним изборима, одржаним 28. новембра 1920, појединачно најјача странка у Црној Гори.

Друга по снази, са два посланичка мандата, такође је немонархистичка, Републиканска странка. Комунисти и републиканци збирно су убједљиво јачи од главне двије карађорђевићевске, „ујединитељске” партије — Радикалне и Демократске.” (3*)

Укратко, резултати ових избора нам свједоче да је циљ Томашевића и црногорских комуниста да учешћем у бјелашима прво детронизују Петровићи, а да се потом иде на детронизацију Карађорђевића био достигнут, бар што се тиче подршке гласача у Црној Гори, већ на изборима 1920. године.

Чудно пројективање политичке историје

Може се увјерљиво рећи да су Петровиће 1920. године фактички детронизовали антимонархисти Црне Горе, како комунисти- тако и некомунисти. Они су стали на страну Карађорђевића условно, само због идеје уједињења, да би после уједињења кренули у рушење Карађорђевића.

Карађорђевићи су такву тенденцију пресјекли декретом у виду Обзнане, па је КПЈ забрањена мјесец дана послије ових избора. Да се краљ Никола Први Петровић, којим случајем, вратио на престо- сигурно би имао исти проблем и реаговао на исти начин.

Управо зато, изостављање црногорских комуниста из приче о уједињењу 1918. године представља грубу грешку. То је пројектовање политичке историје без њених основних, па и главних политичких чинилаца.

Опет, изостављање тога идеолошког сегмента из приче о Саву Фатићу, Подгоричкој скупштини и свему што је везано за тај период (па и злочинима који су почињени са свих страна, а који се данас обрађују- или једнострано или преувеличано)- представља непотребно искривљивање историје али и презентацију фалсификата.

Референце:

(1*) (др Јован Бојовић, „Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори 1919-1945, Серија 1, књига 1 (1918-1929)” Титоград, 1971, стр. 19-22.)
(2*) (Владимир Јовановић, Крсто Поповић- Седамдесет година од погибије (1), портал Антена М, 13. Март. 2017)
(3*) (Владимир Јовановић, Комуниста и „зеленаш“ – Петко Милетић (1), портал Антена М, 30. 04. 2017.)
(4*) (Лука Марковић, књига “Под аустралским небом“, портал МЕАА)

Firme u Crnoj Gori

17 КОМЕНТАРИ

  1. 7
    1

    Komunisti su zelenase razvalil 1918. i 1941.
    Bas je interesantno koliko je komunista bilo 1919. Ludilo! Oktobarska revolucija 1920?!
    Nemamo pojma sta je bilo, zahvaljujuci Adzicu i slicnima.

    • 12
      1

      Ко вам је крив што се о овој блиској историји информишете од Аџића и сличних. О томе су писали моги наши истакнути историчари и историографи.
      Да ли знате да је поменути најмање десет пута у последњих двадесет година објављивао своју фалсификовану биографију. Био је „историчар“ прије него је уписао факултет, „магистар“ прије него је дао преко десет испита, а „доктор“ прије него је дипломирао (ако је дипломирао). Већ неколике године о докторату не мрчи ни словцета, ни у лудилу. Уз то је екстремни, бескрупулозни аутошовиниста, атеиста и кому-натиста.

      П.С. Његова биографија, илити CV је толика „мистерија“ да се и он у њој заплете, а не ја. Зато извините ако сам негдје можда у два испита претјерао или погријешио.

      • 6
        0

        … Ali zato je ultimativno zahtjevao moju biografiju!!!
        Još i da mu priložim radnu i stručnu popisnicu, uredno ovjerenu kod notara, sve stručne i naučne radove, ka’ da me prima, daleko bilo, u CANU!?
        Veli, dok ne oglasim koji sam i priložim ćage, neće samnom u “ polemos „, kako ti on, jadi ga znali, barata starogrčkim bolje od maternjeg srpskog, što mu i ja evo javno odajem priznaje!
        Ako je nepismen na svom, e, makar nije na tuđem! Koji bi zamro, jadan, da ga ne govore on, i još dvatri taman takva!
        … Propa’ bi starogrčki načisto!
        Ogrkaveo sam ja!
        Ni kriv ni dužan ogrkaveo, e da mu pomognem da shvati da ništa ne zna, i da to samo po sebi i nije sramota!
        Sramota je samo kad ne znaš, da ne znaš!
        Još je veća, ako kojim slučajem, znaš da ne znaš, pa zloupotrebljavaš sama sebe!?
        Bez nužde, bez svake nužde, takav kao on, svaki takav je bruka!
        A bruka, ona uvijek putuje brže od slave!
        … Jadi ga znali!

        p.s. Starče, nije ti on uhvatio „autošovinizma „, ne! … Pelcovano je to!
        On ti je, crni kukavac, neđe pokupio „autofašizama“, sa ili bez navodnika, svejedno!
        … Još sam ja čuja da se od toga umire! Organizam, vele, ostane u životu, a čovjek, ako ga je i bilo, umre!
        Živ, a bez obraza!
        … Moj Adžiću, ne bio ti u koži.

  2. 4
    1

    Pa opšte je poznato da su bjelaši isto što i komunisti, nisu se oni borili ni za Crnu Goru, ni za ujedinjenje ni za Jugoslaviju, oni su se borili za proleterijat, staleške promjene i revoluciju, da golodupci postanu neko i nešto. Čast izuzecima koji su imali ideale!

  3. 7
    0

    Хвала Војину , још једна мини студија. Много озбиљно и темељно написано. Први пут видим осврт на та дешавања из овог угла. Значајно. Старче, добар си.

  4. 3
    0

    +„Још не знате што сте учинили – Док чујете од вјешта Гуслара”

    +…“Ту улогу Цркве схватио први је Свети Сава, па отуд и Црнојевићи: старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира (са све четири његове нахије: Црмничком, Ријечком, Катунском и Љешанска) имало је да буде (и било је) Светигора, што ће рећи: метох (метохија) Цетињског манастира, пред Богом и Заветом (светосавским, а од Бечког рата Косовским!); метох Светигора која је дужна да манастир храни и брани… исто онако како је својевремено Метохија (све до Бечког рата и Велике сеобе) била Светигора манастира на Косову….
    … У Горском вијенцу има доста алузија на догађаје из песме Српско Бадње вече: кад владика Данило, говорећи о тешкој судбини Српства, не зна како да му помогне, па „проклиње час” кад га Турци (у Зети) не смакоше, „да не вара народње надање” (ГВ, 86-88); или кад му брат, кнез Раде добацује: „Приђе си им с коца утекао” (541-547), или кад сам владика у писму Селим-везиру каже: „Спуштавах се ја на ваше уже – У главу ми памет ућерасте” (1157-1172). Па ипак, у Горском вијенцу истрага није намјера његова, него несавладива жеља епски настројених племенских (тј. паганских) главара и јунака; они, наиме, верују да заједницу ствара војска и јуначко дело промене света и његових граница; они Завет схватају као позив на „освету Косова” (која би, додуше, била праведна, али то још није Завет!). За владику, напротив, Завет је историјска свест као благодат којом Христос окупља Србе у заветну и националну духовну заједницу Цркве, у Небеско Царство, под „Круном Лазаревом”. (А то није исто што и Круна краља Петра Другог!) Значи: у заједницу коју вера благодатне историјске свести одржава без обзира на то што Срби немају своју државу (земаљско царство)! Циљ и жеља владике (вера) се изриче јасно:

    „Ох да ми је очима виђети
    Црна Гора изгуб да намири,
    Тад би ми се управо чинило
    Да ми свијетли Круна Лазарева,
    Е слетио Милош међу Србе;
    Душа би ми тада мирна била
    Како мирно јутро у прољеће”!

    Владика је мисионар. Питање које он жели да реши је теолошко, а не пуко демографско и државно-политичко. То је питање Цркве, морала и опстанка народа као Живе Цркве, „Небеског Царства” на земљи! То питање се зато решава само на Сабору, и то народно-црквеном! Светосавском! Горски вијенац је зато, као и Луча Микрокозма, литургијског карактера: он полази, као и Христос (Мт. 5, 17) од позива на покајање, тј. од свести о Злу и о греху Срба („Бог се драги на Србе разљути”, Коло, ГВ, 198-290), и да би се вером – као историјском свешћу! – уздигао до жртве, покајања и Причешћа: до славе (као у Лучи Микрокозма, Посвета)…
    …Битно је следеће: Црква се, као заједница Небеског Царства и служба Завета, не јавља и не живи од јуначких напора око промене стања у свету, некаквим „превратом”, него само као благодат за коју се човек спрема покајањем, самоспознајом, истином битија, свешћу о Злу и греху – али и о слободи и достојанству човека! – а онда, из те свести, жртвом и покајањем, јер се ради о човеку! А сâмо битије света остаје каквим га је Бог створио; свет остаје свет; као твар одвојена од Творца: “Свијет жељи не зна угодити” (ЛМ, Посвета, 181-190), па не угађа ни нашој жељи да служимо Завету. “Свијет је овај тиран… чак и тиранину, а камо ли души благородној!… он је (насупрот Христовој хармонији) состав паклене неслоге… у њему је – грехом човековим – стални рат свега против свију… па и рат земље против Неба” каже игуман Стефан, жива мудрост Цетињског манастира и данас! Па у шта онда да се уздамо? – У трансценденцију! У надсветовност! У Цркву! Да, али то је благодат Духа Светога и Свете Тројице! Празник је радост празничне заједнице као благодати коју људима даје Бог. А само благодат и, у њој, празнична радост празничне заједнице је у стању да благословом оплемени људска дела и да преобрази и сам свет!…“, Жарко Видовић

    …“што се осталога тиче, сматрам да Картагину треба разорити“… заједнички усташе и комунисти на Српство, …па су комунистички добровољци ишли у Хитлерову Немачку на солидарни рад до напада на СССР, …који оно Црногорац их је водио?

    +мир мученим душама

    „…митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“

    Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтео да сведочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.

    Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори“…

    +…“Смијешна је ова наша љубав.
    Грдно нам се очи сусретају,
    не могу се братски погледати,
    но крвнички и некако дивље:
    очи зборе што им вели срце…“

    http://www.kmnovine.com/2017/04/24.html

    дворска црква на Дедињу има ископане очи светаца, доцртане ножеве под грлом на фрескама, а Христ метак у челу…. партизани, који су претходно били усташе на источном фронту….

    http://www.banija.rs/novosti/drustvo/13506-kordunaski-proces-crna-kutija-krajiskih-srba.html

    ,Хитлеров начелник штаба, који је постао NATO начелник штаба

    https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D0%B9%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D1%80,_%D0%90%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D1%8C%D1%84

    +“ Није питање хоћемо ли да се боримо, него хоћемо ли да постојимо “

    https://www.youtube.com/watch?v=outDDWU4TcU

    +Христос Анести

    https://www.youtube.com/watch?v=07fOUEkGdMs

    па, да се и насмијемо себи, ваља се…

  5. 1
    1

    Samo jos treba napomenuti da su komunisti pobjedili 1920te u Beogradu,, Zagrebu ,Osijeku i jos gradova i da ih je kralj „demokratski“ zabranio..A odje ljudi jos vjeruju da su komunisti postali najjaci 1945te.I onda tralalaju o Titovoj demokratiji

  6. 6
    0

    Новак Аџић је склоност ка четниковању показивао у млађим данима као колумниста Вука и Дане у равногорском листу „Српска реч“.

    Потом се просвијетлио када га је дотакао Осијек, исто као Дрљевић. Сад је ту неђе међу Штедимлијом и Секулом.

  7. 4
    0

    Ево шамара Титогорцима од Крста Поповића: Крсто Поповић иако антисрбијанац у том тренутку због сукоба Карађорђевића и Петровића политика…је записао:

    у Гласу Црногорца да је Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове.

    Ко не вјерује нека погледа на линку испод:

    Поповић, Крсто. Глас Црногорца, бр. 80. од 27.11.1919., по новом календару: 10.12.1919., чланак: Опорука црногорских усташа на поруку србијанских силеџија у ЦГ, ++++укуцати бр. стр. 4. ++++
    Неји код Париза.

    http://www.dlib.me/sken_prikaz_1_f.php?id_jedinice=3326&skrd=1# Дакле нема говора о обнови цг независности, јер је она независност била великосрбска а ова зависност се темељи на антисрбству и одрицању и фалсификовању истинског црногорства,које је вазда било ВЕЛИКОСРБСТВО.

  8. 4
    0

    Suum cuique tribuere – сваком своје, гласи једна латинска пословица. Имајући на уму да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји:

    „До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).

    Такву политику је водио и Рузвелт, који је био окружен парамилитарним римским католичким окултистима, идолатристима и езотеристима Отом Хабзбургом и кардиналом Спелманом. Он је своје антимонархистичко и антијугословенско расположење поверио супрузи Еленори у јуну 1942. године приликом посете краља Петра II у Вашингтону, кад јој је рекао:

    „Тај млади човек треба да заборави да је он краљ…“ – „That young man should forget that he is a king and go to work. In the long run, he would be better off…” (Види: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237).

    Рузвелт је био противник Краљевине Југославије јер се залагао за Независну Државу Хрватску до Дрине, која би била под англо-америчким протекторатом (Види: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, стр. 224).

    Такође, имајући у виду да је генерал Антонов захтевао на конфернцији у Москви 1944. године да линија између совјетских и англо-америчких оружаних снага и интересних сфера буде „Берлин, Лајпциг, Беч и Загреб“, и да је његов предлог одбијен – „Antonov produced an arbitrary line running through Berlin, Leipzig, Vienna and Zagreb which did not suit us…” (Види: Alex Danchev and Daniel Todman, War diaries 1939-1945 – Field Marshal Lord Alanbrooke, Berkeley and Los Angeles, 2001, стр. 656).

    Черчил је још почетком 1943. године створио план „о 50 од сто британског утицаја у Југославији, граница на мапама у интелиџенс сервису, била је изражена линијом на Дрини…“ (Види: Проф. Лазо М. Костић, Србија или Југославија, књ. трећа, Hamilton, Ontario, Canada, стр. 71).

    У овом контексту узроке и последице наше националне катастрофе треба да сагледамо и кроз одлуке денационализованих и дегенерисаних „српских “ комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара, који су били на јаслама хрватског фирера Јосипа Броза Тита, западно-европских и америчких империјалиста, свемоћних међународних корпорација, великих финансијера и тз. “великих кадрова и изабраника” у Бечу, Берлину, Риму, Паризу, Лондону, Вашингтону, Њујорку и Москви…

    На IV Конгресу Коминтерне, који је одржан 6. новембра 1928. године у Зоненланду код Дрездена у Немачкој, комунисти су решили да успоставе независну државу Хрватску, циљ им је био да разбију Југославију, коју су прогласили као „вештачку, версајску и великосрпску творевину…“ и да српски народ сведу у границе тз. “берлинске Србије” из 1878. године.
    Комунистички програм се у потпуносто поклапао са одлукама Берлинског конгреса и са планом свемоћног римског католичког корпоративног института “Intermarium-a” са седистем у Риму и енглеског “Foreign office” са седистем у Лондону у којем су радили извесни професори и политичари на челу са Ситоном Вотсоном, који је као што је познато у току 1936. године радио на програму “нацоналног федерализма” у Краљевини Југославији, коју је требало уништити.

    Ни после незапамћених злочина и геноцида, који су починили извесни Хрвати у тз. “Независној Држави Хрватској” над српским народом у току Другог
    светског рата, “српски“ комунисти интернационалисти-глобалисти нису одустали од програма “националне федерализације” којег су им поставиле газеде у Лондону, Риму, Берлину, Бечу, Паризу, Њујорку, Вашингтону и Москви, што сведоче и одлуке IV Когреса Коминтерне, које дословно гласе:

    „Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у последње време нарочито актуелан значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАЊЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, 12. марта 1976).

    На другом месту, у рајетинском комунистичком листу „ТРУДБЕНИК“, који је публикован као орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак у првом броју од јануара 1941. године под насловом „Национално-ослободилачка борба народа Војводине“, где дословно стоји:

    „1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народноослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин….“ (Види: „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, јануар 1941, стр. 6).

    Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1. августа 1935. године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво „малограђанске“, „великосрпске“, „хегемонистичке“ и „буржоаске“ групације… То је посебно истакао др Душан Лукач у својој студији „Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941” , где дословно стоји:

    „И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1 августа 1935, о националном питању још носе печат прошлости. У програму изградње федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ практично није отварала никакву перспективу српаком народу…“ (Види: Душан Лукач, Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97).

    Посебно је карактеристичан пример Комунистичке Партије Југославије
    између два светска рата, где се у сваком чланку, прогласу, дискусији и
    полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и
    да се у сваком случају пази на то да се и не помињу. У вези са тим др.
    Лукач каже:

    „Ипак, у жељи да се што више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или мањем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: „Пролетер“, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…“ (Види: др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 323/324).

    Ови цитати сами за себе говоре и нису им потребни моји коментари. Међутим, навели бисмо још неке цитате који се налазе у књизи Моше Пијаде, која је објављена под насловом „Архив комунистичке партије Југославије“ и сами се уверите у тачност ових навода.
    Стр. 261: „Стварање версајске Југославије, тј. окупација Хрватске, Далмације,
    Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране
    српских трупа, значи, с једне стране, пљачкање радних маса ових
    крајева…“

    Стр. 264: „Сва борба сељака мора бити управљена на остварење слиједећих
    захтјева: за право самоопредјељења до отцјепљења свим потлаченим
    народима – Хрватима, Словенцима, Македонцима, Црногорцима итд…“
    На стр. 265 комунисти истичу своје политичке циљеве да се боре „…против
    пореског пљачкања становништва у несрпским крајевима, против насилног
    посрбљавања, за национални језик у школи, на суду и у војсци у крајевима
    насељеним Македонцима, Словенцима, Албанцима, Нијемцима,
    Мађарима и Румунима; против принудног учења српског писма у
    хрватским школама и на српском (екавском) дијалекту у црногорским и
    хрватским школама; за прогон српских окупатора, српских трупа,
    чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније,
    Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова…“ (Види: Моше Пијаде, Архив комунистичке партије Југославије, Том II, Конгреси и Земаљске Конференције КПЈ 1919-1937 , Београд, 1949, стр. 261-266).

    Нажалост, ми смо живи сведоци да су „српски“ комунисти интернационалисти и данашњи глобалисти уз помоћ њихових ментора и савезника западно-европских и америчких империјалиста, које оличавају тајна и јавна друштва и подземни покрети, међународне корпорације, тз. “велики изабраници”, тз. „велики кадрови“ , велики финансијери и темплари остварили њихове планове и намере на крају XX стољећа, када је сав цех платио ни крив ни дужан обезглављени, поробљени, потлачени, окупирани, обесправљени и понижени несрећни српски народ!

    • 1
      0

      +“Слобода је тешка а ропство лако“, Мило Ломпар, цитира речи Николаја Берђајева на трагу анализе Достојевског

      +Мило Ломпар: О слободи, политици и српском становишту!

      • 1
        0

        „In the long run, he would be better off…, било би му најбоље да је мртав…“

        зато се ово и ради …

        +Краљ Петар II, Матија Бећковић

        • 2
          0

          брате Душане, „додајем на моћан носач“
          уздравље Ти, с Божијом помоћу нам+

          +…“с ког извора пијеш…“

          , слобода човека коју је Бог дао људима, свим људима

          механизми Пада су разни, од постанка света исти… неверје, глупост, похлепа, страх…

          +…“Руко испружена према другој обали клони
          Ако смо пали били смо паду склони
          Овде је ноћ што се животу опире“

          посебно се истиче оно што постаје временом породични посао… не требају наводници

          иначе, комплетна структура доушника и достављача се преузима од претходног режима… тако да су они који су били то код Аустроугарске царевине, наставили су посао у Краљевини, окупацијама, а после и код Броза…
          …., за време Другог рата ишли су извештаји вишим командама, где су се у Нашој Земљи присутни окупатори ишчуђавали колики је број потказивања и пријављивања. Искусни, у том послу, људи, по другим окупираним земљама имали су мањи број…
          …шеф Специјалне полиције Вујковић је, као професионалац, после тог рата наставио свој посао и обучавао оне који су научено примењивали на дојучерашњим друговима, браћи…

          +голооточки непоправљиви робијаши су равни првим мученицима, Људи су, и за њих је Нада

          …“Toby was the safe word…“

          Кунта Кинте
          https://www.youtube.com/watch?v=FMPFQo5V-lA

          ПРОГРАМОМ образовања и васпитања је замишљено да паднемо, сигурно, на следећем

          +„Још не знате што сте учинили – Док чујете од вјешта Гуслара”

          кроз свакодневно поступање, у доброј намери, већином користимо НАУЧЕНИ приступ да љубимо уклапања живота у дефиниције, навикле називе, етикете, лејбл, формом дефинишући садржај… губећи и мењајући суштину

          Zlonamerni то имају као метод рада над нама, нама га потурајући у облику искривљене перспективе у којој, програмирани створови, ми, својим рукама завршавамо пројектовани задатак

          по социолошкој систематизацији друштвених система створена држава Хрвата, NDH, је била КАТОЛИЧКА ДИКТАТУРА, како нам је објаснио блаженопочивши Милорад Екмечић+
          , не комунистичка диктатура пролетеријата, не капиталистички систем, ….
          ово се међу Србима, за Голеш планином, не учи…

          +блаженопочивши патријарх Варнава је отрован струганим стаклом у чаши воде коју је добио из латинске куће, има лекарски извештај о стању црева покојника

          ових дана расправа о Степинцу

          дете образовано у православној традицији закланог народа знало би да одговори

          „од старих душмана нема нових пријатеља“+

          +Јеванђеље по Матији

Оставите одговор